У Спомен-подручју Доња Градина служен је парастос и помен свим страдалим жртвама логора Јасеновац Фото: СРНА
БАЊАЛУКА – Потрагом за историјским списима и документима из Другог свјетског рата која говоре и свједоче о страдањима Срба и њиховом куповином, разна хрватска удружења желе да од очију јавности сакрију преостале доказе о злочинима на подручју НДХ.
Каже ово за “Глас Српске” историчар Борис Радаковић коментаришући наводе како већ годинама на овим просторима постоји црно тржиште ратних докумената, како оних у вези са деведесетима, тако и из Другог свјетског рата, а за које све више показују интересовање и поједине проусташке организације.
– Вјероватно желе да преостала документа која имају неки људи у својим приватним архивама сакрију од очију стручне јавности. Не треба заборавити да тај процес ревитализације усташких злочина већ деценијама траје у Хрватској. Концентрациони логор Јасеновац покушава се приказати као радни, а дјечији у Сиску као некакво прихватилиште. Пишу се и разне књиге. И то је један државни пројекат који се годинама уназад спроводи у Хрватској, а који сигурно помаже и проусташка емиграција – истакао је Радаковић.
Слично мишљење дијели и директор Јавне установе “Спомен-подручје Доња Градина” Тања Тулековић, поручујући онима који се баве оваквим стварима да ништа од очију јавности не може сакрити постојање Доње Градине и многобројних хумки, који крију кости на десетине хиљаде убијених Срба.
– То нико не може избрисати. И нису само хумке и гробнице доказ, већ и многобројна документа која се налазе у нашем посједу, која свједоче о стравичним злочинима који су почињени над недужним српским становништвом током Другог свјетског рата од стране НДХ – категорична је Тулековићева.
Да постоји велико и озбиљно црно тржиште на којем се тргује овим документима недавно је упозорио директор Музеја жртава геноцида из Београда Дејан Ристић, наводећи да иза куповине ових артефаката стоји читав низ хрватских удружења, проусташких удружења из Аустралије, Канаде, дијелова Европе, читав низ проусташких удружења са територије данашње Републике Хрватске, који већ годинама трагају за грађом из Другог свјетског рата, откупљују је и највећим дијелом уништавају.
– Музеј жртава геноцида у посљедње двије године откупљује велики број докумената и списа од људи чији су вољени прошли кроз пакао логора у Другом свјетском рату, нарочито у НДХ. Међутим, припадници различитих организација утркују се с нама, купују доказе, како би их уништавали и не питају шта кошта. Та грађа није само историјски артефакт, већ и доказ о почињеном злочину. Оног момента када доказа нема, онда ни злочина нема и то је један озбиљан проблем са којим се суочавамо, јер се нажалост још доводи у питање да ли је злочина било или не – каже Ристић.
Ипак, упркос напорима проусташких удружења да доказе прикупе како би их уништили, Ристић каже да Музеј најчешће успијева да до њих дође први.
– Трудимо се да будемо бржи од оних који покушавају да их униште – поручио је Ристић.
Јасеновац рак-рана
Да постоји тржиште ратним документима из Другог свјетског рата потврдио је и директор Документационо-информативног центра “Веритас” Саво Штрбац, наводећи да је хрватској страни Јасеновац и даље највећа “рак-рана” и “најцрња мрља”. Он је подсјетио да Хрватска ове године предсједава Међународним савезом сјећања на холокауст, што је посебан апсурд. Претпоставља да ће она опет покушати “прежвакати” неке теме које се тичу негирања неких очигледних чињеница о страдању за вријеме Павелићеве НДХ, првенствено Срба.
Вељко Зељковић
