Политика, 24.10.2023, Саво Штрбац: О труну и балвану

Операција Халијард, Прањани, 6. септембар 1944. Слева на десно: Капетан Ник Лалић (OSS Halyard Mission), ђенерал Драгољуб Михаиловић (ЈкВ) и пуковник Роберт Макдуел (OSS Ranger Mission) Фото: НИП Погледи, Крагујевац, Србија (оригинални колор)

“Наставно на откривање споменика вођи четничког покрета Драгољубу Дражи Михаиловићу у Београду, Министарство вањских и европских послова истиче како су такви поступци апсолутно неприхватљиви, забрињавајући те у потпуној супротности с оним што Србија декларативно наводи као свој стратешки циљ, а то је чланство у ЕУ. Нажалост, овај догађај само је задњи у низу онога што у Србији траје већ годинама – процес рехабилитације четничког покрета па и самог његовог вође Драже Михаиловића.

Хрватска осуђује овај чин те изражава очекивање од Републике Србије и њезиних институција да одбаце политику релативизирања и величања злочина. Прекрајање прошлости, као и глорификација ратних злочинаца супротно је еуропским вредностима, представља вређање жртава као и свих припадника народа који су били жртве оних који се сада рехабилитују. Наглашавамо како се односи могу градити само на искреном односу према прошлости, помирењу и решавању отворених питања. Хрватска очекује конкретне потезе Србије у решавању судбине несталих, питању надлежности за процесуирање ратних злочина и свим другим отвореним питањима”, наводи се у саопштењу хрватског Министарства вањских и европских послова, што су пренели сви медији у региону 19. септембра ове године.

Док сам у препуном аутобусу градског превоза на повратку с посла на мобилном на порталу једног хрватског листа читао овај текст, а знајући да су Спомен-соба Михаиловићу и споменик на улици пред њом отворени масовним скупом два дана раније у приватном простору у београдској општини Звездара, најпре помислих да се ради о маркетиншком трику уредника тог листа. Толико ми се свидела ова новинарска козерија да сам се наглас насмејао, што ме је изложило љубопитљивим погледима неколицине оближњих путника.

Но, кад сам уочио да ту вест преносе сви портали медија у целом региону, укључијући и оне најутицајније и најтиражније, схватио сам да вест није ни трик, ни виц, ни козерија, већ сушта стварност.

Схвативши да иза те вести заиста стоји хрватско Министарство вањских и европских послова, друга помисао ми је била да је аутор текста/саопштења пронашао текстове “Веритасових” саопштења која пуне три деценије пишемо и упућујемо разним ауторитетима широм света, с тим што су речи “Хрватска” заменили за “Србија”, усташе за четнике, а ђенерала Дражу Михаиловића са Антом Павелићем, његовим министром вера и наставе Милетом Будаком, усташким викаром Алојзијем Степинцем…

Ако негде “цвета” рехабилитација, релативизирање и величање злочина и глорификација ратних злочинаца злог времена из Другог светског рата, онда је то баш – баш у Хрватској. За такву тврдњу могу навести безброј примера. Ево неких са државног и политичког врха:

Први председник „модерне” Хрватске Фрањо Туђман (1990-1999) од Титовог генерала и антифашисте преобратио се у фашисту, о чему сведоче његове речи изговорене у априлу 1990. на предизборном скупу у Дубрави: „Сретан сам да ми жена није Жидовка ни Српкиња”. Посећивао је усташе и њихове потомке по свету, омогућио им повратак у Хрватску, уводио је у хрватски службени језик речи из периода НДХ, вратио валуту и толерисао употребу амблема из тог времена, као што су грб с почетним белим пољем на шаховници и поздрав „За дом спремни”, које су у рату деведесетих користили припадници ХОС-а („Хрватске обрамбене снаге”).

И његов наследник Стјепан Месић (2000-2010), пре него што је постао председник државе (пре тога је био председник хрватске владе, председник Председништва СФРЈ и председник Сабора), „кокетирао” с усташама. Једна од његових највише експлоатисаних изјава је она коју је дао 1992. у Аустралији: „Ми немамо пред ким што клечати! Ми смо два пута победили, а сви други само једном. Ми смо победили 10. априла, кад су нам Силе Осовине признале хрватску државу и победили смо јер смо се нашли после рата, опет с победницима, за победничким столом”.

Прва председница Хрватске Колинда Грабар Китаровић (2015-2020) на инаугурацију је позвала и Томислава Мерчепа, осуђеног ратног злочинца за злочине почињене у рату деведесетих над Србима, а за време свог мандата стекла је славу тврдњом како је “за дом – спремни” стари хрватски поздрав, који је “нажалост, компромитиран у време усташког режима” и јавно говорила: “Обожавам да слушам Томпсона, а слушала сам га често у аутомобилу с децом док су била мала.”

За оне који не знају, Томпсон је надимак хрватског певача Марка Перковића којем су због величања усташтва у својим песмама (најпознатије “Јасеновац и Градишка Стара” и “Чавоглаве”) забрањивани концерти у више земаља Европе, док је у Хрватској држао концерте на најзначајнијим државним догађајима као што је и прослава злочиначке “Олује”.

Актуелни председник Хрватске Зоран Милановић, који је пре тога био на функцијама председника СДП-а, једне од две најјаче политичке странке у Хрватској и председник хрватске владе (2012–2016), сврставао се у антифашисте све до предизборне парламентарне кампање 2016, када се почео “хвалити” дедом усташом. Пошто му деду усташу нису нашли, изборе је изгубио.

И актелни хрватски премијер Андреј Пленковић, иако “дете комунизма”, у свом седмогодишњем председавању, није далеко одмакао у отклону од усташтва од својих председника. Након што је у Јасеновцу 2017. постављена спомен-плоча погинулим припадницима ХОС-а у “домовинском рату”, на којој је био уклесан и усташки поздрав из времена НДХ “За дом спремни”, основао је веће са главним задатком да влади, у року од годину дана, предложи свеобухватне препоруке усмерене на суочавање хрватског друштва с последицама владавине недемократских режима од Другог светског рата до проглашења независности. И то веће се “прославило” препоруком да се дозволи “стриктно ограничена употребу поздрава ‘За дом спремни’ због околности везаних за Домовински рат”. Та изнимка претворила се у правило, тако да се тај усташки поздрав, а са њим и остале усташке инсигније, као што се и могло очекивати, користе у свим (не)приликама.

У Хрватској, дакле, посебно од њеног уласка у ЕУ, поново ескалира рехабилитација усташтва: усташки поздрав „За дом спремни”, често праћен и усташком иконографијом, редовно се чује на спортским теренима, концертима, прославама и протестима; објављују се књиге и снимају „документарци” који фалсификују историјске чињенице; рехабилитују се осуђени злочинци из времена НДХ, друштвене мреже су преплављене фотографијама Павелића и осталих усташких злочинаца; широм Хрватске ничу споменици усташком викару Алијзију Степинцу; фасаде зграда и других јавних површина прекривају графити са усташким симболима и покличима, у Книну сваке године почетком августа, на дан прославе прогона и погрома Срба, марширају хосовци у усташким униформама са усташким грбом и поздравом „за дом спремни” и то у присуству целог државног руководства…

Саопштење хрватског Министарства вањских и европских послова са почетка овог текста, Фројд би назвао пројекцијом – то је одбрамбени механизам кад неко (у овом случају држава Хрватска) другима приписује властите, неприхватљиве, мисли, емоције или импулсе. То је оно понашање (стање духа) за које народ има израз: – у туђем оку види трун, а у сопственом не види балван.

Саво Штрбац