РТС, Kosovo Online, 22. 5. 2024, Ми говоримо, јер они не могу – Срби који су доживели злочине сведочили у УН [Мапа, Видео]

Минут ћутања за све жртве рата у Бих 1992-1995. на јавном сведочењу „Ми говоримо, јер они не могу“ у УН, 22.5. 2024. Фото: РТС

Минут ћутања за све жртве рата у Бих 1992-1995. на јавном сведочењу „Ми говоримо, јер они не могу“ у УН, 22.5. 2024. Фото: РТС

У Уједињеним нацијама одржан је панел „Ми говоримо, јер они не могу – гласови који се чују“, на којем су говорили Срби који су доживели или су били сведоци злочина у претходним деценијама.

 

Вучић: Дубоко сам дирнут сведочењима, позивам вас да не гласате за резолуцију

Председник Србије Александар Вучић рекао је да је дубоко дирнут сведочењима која је чуо и захвалио се свим жртвама на томе што су се обратиле на данашњем панелу.

„Ово је само група људи која живи у САД. Нисмо довели стотине и хиљаде људи српског порекла из Босне и Србије. Хтели смо само да покашемо свим државама чланицама и њиховим представницима и њиховим делегацијама овде да истина није једнострана. Неке од жртава су то управо рекле“, навео је председник Србије.

„Желим још једном да поновим да Србија никад неће бити ућуткана и не ћутимо о страшним догађајима у Сребреници. Ухапсили смо и изручили све који су били лично одговорни за ужасни злочин који се десио у Сребреници. То говори и о индивидуалној одговорности тих људи“, рекао је Вучић.

Истакао је како смо сви чули жртве и да они нису политичари, већ обични људи и да ће свима њима бити јако тешко уколико резолуција буде усвојена.

„Зашто је тако? Сви они су били жртве и одједном ће бити обележени као део геноцидног народа. Знам да ћете рећи да то није тачно, да су усвојени амандмани који то опорвргавају, онда вам постављам питање, зашто се усваја та резолуција“, рекао је Вучић.

Додао је да је, ако се ради о индивидуалној одговорности, то већ утврђено преко различитих пресуда и да је свима њима суђено и да су послати у затвор.

Подсетио је да су Срби пропорционално говорећи највише пропатили у Првом светском рату изгубивши 28 одсто укупне популације.

Вучић је подсетио како су два председника Србије отишла у Сребреницу и да је он то урадио 2015. године.

„Отишао сам да се поклоним и скоро сам линчован. Чак и после тога нису нађени људи који су ме напали. Да ли се то икад десило на неком другом месту у данашњој Европи или свету, да једног премијера жестоко нападне мноштво људи и да нико не одговара за то“, рекао је Вучић.

Навео је да ће се, уколико се резолуција усвоји, на једној страни славити, на другој ће владати огорчење, туга и љутња и упитао да ли је то циљ.

„Да ли ће ова резолуција ујединити људе у Босни. Неће. Да ли ће ова резолуција ујединити људе у региону. Неће, никако. Зашто онда то радимо? Да ли ће обезбедити мир у предстојећим годинама? Сви знате да је одговор негативан. Која је онда права сврха?“, упитао је председник.

„Још једном вас преклињем, пошто не могу да претим као други, не могу да уцењујем друге земље као што неки од земаља конспиратора раде према другима, пошто ми долазимо из релативно мале земље, једног поносног народа који је успео да заштити свој понос и достојанство. Позивам вас да не гласате за ову резолуцију“, нагласио је Александар Вучић.

Истакао је да је поносан на чињеницу „да смо увек волели слободу и плаћали високу цену за слободу наше земље и нашег народа“.

„Само вас још једном молим да поново размислите о својим ставовима и одлукама, јер то може утицати на многе ствари у будућности, не само у региону из којег ја долазим, већ и у целом свету“, закључио је председник Вучић.

 

Грегори Тоси: Чули смо сведочења која нису у једначини ниједне резолуције

Адвокат из Вашингтона Грегори Тоси, који је радио као генерални конзул за америчке сенаторе и чланове Представничког дома и као парничар у међународним споровима, истакао је да они који су сведочили не траже ништа друго сем једнаке правде.

„Они траже да све жртве имају једнаку правду – и српске, и хрватске и бошњачке – а Резолуција која се налази испред УН-а, заправо, не води ка томе“, рекао је Тоси.

Истакао је да су то сведоци данас јасно и лепо предочили и да би Резолуција која се односи на све жртве и једнакој правди за све, била решење.

„Чули смо и о онима који нису успели да преживе. Нисмо чули да су они део те једначине резолуције, и ова Резолуција их неће укључити. Важно је да се има на уму, када се размишља о резолуцијама, да се у обзир узму учесници, а у случају БиХ то су и Срби, и Хрвати и Бошњаци“, закључио је Тоси.

Сматра да Срби нису узети у обзир приликом уобличавања Резолуције.

„Она ће само да направи даља непријатељства“, нагласио је Тоси.

 

Мирослав Јовић: Усвајање резолуције би вратило духове из прошлости

Обратио се и Мирослав Јовић који је рођен у Босанском Грахову, а већ 25 година живи и ради у САД.

„У августу 1995. мој родни град је био жртва операције ‘Олуја’, војне акције које су извеле јединицие хрватске војске против српских снага на територији Босне и Херцеговине. Ми, Срби из Босанског Грахова, протерани смо из својих домова у избеглиштво. Сви ти људи, моја породица и ја, комшије, пријатељи. Становништво Босанског Грахова је сада пало на две до три хиљаде, што је мање од пет одсто броја пре рата“, навео је Јовић.

Како је навео, повремено одлази тамо у посету и види да су се појавили знакови заједничког живота и сарадње између суседа различитих националности.

„Усвајање ове резолуције би само вратило духове из прошлости. Сведочења која сте чули пре мене и људи из моје заједнице, којих на Средњем западу САД има десетине, ако не и стотине људи који су били у истој ситуацији као Душка, Светлана, Диана и било ко од господе с моје леве стране и прекопута. Није било могуће довести их све овамо да испричају своје приче“, рекао је Јовић.

Како је рекао, ништа добро неће изаћи из отварања Пандорине кутије овом резолуцијом.

„Постојала је могућност, али ово нас само враћа уназад, не идемо даље. Поновним отварањем тих рана, рат ће опет изнова и изнова уништавати сваки трачак наде за сарадњом или суживотом у том делу света“, рекао је Јовић.

Додао је да је у последњих 25 година причао са Србима који су преживели рат и да данас говори и у име људи који нису могли да дођу, као што је Ранко, који је био хапшен и мучен, кога након тога, чак ни супруга ни деца, нису могли препознати.

„Једини разлог зашто говорим данас у име Ранка јесте зато што не може да путује, део његове ноге је једноставно ампутиран због здравствених проблема које је имао у протеклих 29 година, тако да није могао да се овде данас појави. Сада је ова резолуција отворила још једну рану која је дубока и болна за господина Ранка, говорим о господину Ранку, али говорим и о десетинама хиљада других људи“, рекао је Јовић.

Како је Јовић рекао, усвајање ове резолуције означиће Ранка, али и многе друге као и њихове породице, који су били жртве, као убице.

Поменуо је још један трагични догађај у коме је 12-годишње дете Слободан Стојановић мучен и убијен, а чија кривица једина је била што је Србин и чињеница да после прогона са породицом вратио у своје село да узме свог пса.

Истакао је да ће дефинитивно ова резолуција бити лоша за будућност односа у региону.

 

Дијана Ивановић: Мој отац је молио да га убију, толико су га мучили

Дијана Ивановић испричала је причу о својој породици током рата. Рођена је у Ливну у Босни и Херцеговини, месту у којем је пре рата живело 5.000 Срба, а данас их је остало само 20.

Знајући страхоте и цивилне губитке које су Срби искусили у Другом светском рату, Дијанини родитељи су 1991. одлучили да пошаљу своје четворо деце у Србију.

Они, како каже, нису желели да напусте свој дом и даље су се надали да ће се све решити у најбољем реду и надали су се миру.

„Веровали су да им нико неће нашкодити јер су били добри људи, познати у заједници по томе што су помагали другима, укључујући Хрвате и Бошњаке. Али моји родитељи су били Срби и ту је све почело“, рекла је Дијана.

У мају 1992. године пет хрватских војника је дошло и одвело њеног оца Радета на испитивање и он се никада више није вратио кући.

Прво је, каже, био смештен у полицијску станицу са многим другим Србима, а касније је послат у средњу школу „Иван Горан Ковачић“ која је била претворена у концентрациони логор за Србе, а који су водили Хрвати и Бошњаци.

Смештен је, каже, у малу собу девет квадрата са још 12 Срба, који су били из Србије, али су радили као сезонски радници у Хрватској и Словенији.

„Ови Срби су ухваћени и доведени у логор у Ливну. Мој отац је рекао да је један сироти човек свакодневно мучен и на крају убијен. Мој отац је такође мучен свакодневно пет и по месеци, углавном од стране хрватских полицајаца, који су му били пријатељи пре рата. Бошњачки пријатељи и суседи су хватали своје суседе Србе и то се све понављало и то у великој мери“, испричала је Дијана.

Њеног оца су, прича Дијана, мучили, тукли песницама, чизмама, жицама, пендрецима, а мучење се завршавало тако што су га манијакално изгазили. Стављали су му пушку у уста, претећи да ће га убити.

„Мој отац је био у таквом болу да је молио. Молио је да га убију. Али су му рекли да зато што је Србин, да ће га прво мучити па тек онда убити. Кад би једном од мучитеља досадило, нови би дошао и наставио са страшним циклусом док и њему не досади. Једне ноћи су му везали повез и одвезили га у шуму где су хтели да га убију. Извели су га из аута и рекли му да пази кораке јер може стати на нечије тело. Ставили су му пиштољ на чело и пуцали, међутим пиштољ је био празан намерно“, испричала је Дијана.

Ови и други психолошки притисци и трауме су, каже, били свакодневни, а посипали би воду по њему и мучили.

„Оштетили су му тело тако што би га испекли, тако да је имао опекотине до краја живота. Често су га стављали у самицу на неколико дана без хране и воде, без ћебета, кревета или било чега другог. Спавао је на бетонском поду пет и по месеци“, рекла је Дијана.

Њена мајка Љубица је имала исту судбину као и отац.

Док је отац био у логору, живела у константном страху од тога да ће јој запалити кућу.

Примећивала је да је све више Срба нестајало.

„Једног јутра, наша сусеткиња, Српкиња, је пронађена мртва у својој кући. Њено голо тело је пронађено на поду, била је силована, њени екстремитети су поломљени и имала је рану од пиштоља на грудима“, испричала је Дијана.

„Моју мајку су такође одвели у концентрациони логор 10. августа 1992. године. Редовно су је тукли и мучили на електричној столици као и мог оца. Претили су да ће довести сво њено четворо деце и убити их пред њом“, рекла је Дијана.


Мапу српских стратишта у пуном формату и са навигацијом можете погледати овде

Многи Срби су, каже, задржани и мучени у том логору, укључујући и њене стричеве, тетку и двојицу рођака.

„Многи од њих нису преживели. Многе српске куће су опљачкане, затим запаљене и уништене, укључујући и нашу. Имам слику онога што је од ње данас остало. Једини разлог што су моји рођаци и родитељи преживели јесте то што су имали довољно среће да их региструје Међународни црвени крст током једне од њихових посета логору. Пуштени су из логора кроз програм размене затвореника. Овде имам сва документа, доступна су из организације Црвеног крста која сведоче о њиховом времену проведеном у логору. Људи могу лагати, али документи не лажу“, испричала је Дијана.

Напустила је, каже, свој град пре 33 године 1991. године и од тада није нашла снаге ни храбрости да се врати.

„Враћање би било као да се суочавам са сопственом смрћу. До данас нико није одговарао за ужасе које су Србији и мом граду доживели. Ја сам овде данас, тражимо од Уједињених нација да нам помогне да добијемо правду за све ужасе које смо искусили сви ми данас присутни и многи Срби жртве овог рата“, рекла је Дијана.

Тражимо од Уједињених нација да помогну да се врати вера у човечанство и правду тако што ће нам помоћи да пронађемо правду за нас.

Данас овде износим најтрауматичнија искуства која је моја породица проживела и која нам је потпуно променила животе. Увек ми је јако тешко када причам или говорим о томе, ипак покушавам да будем објективнија, разумем и знам колико је тешко бити жртва рата. С друге стране, збуњена сам зашто ми, српске жртве, зашто смо дискриминисани у Уједињеним нацијама које уместо да нас уједињују, оне нас данас овде деле. Рат у БиХ се завршио пре 29 година, људи из Босне и Херцеговине су своје ране залечили полако, а ми данас овде опет отварамо ране“, рекла Дијана.

 

Ранко Ристић: Замислите да се залажемо за резолуцију која би одала почаст свим жртвама – то би донело јединство у Босну

Обратио се и Ранко Ристић, који је подсетио на злочине који су се догађали током Другог светског рата, а да једна од жртава био и његов прадеда Петар Ристић, јунак Првог светског рата, а да су га првих дана Другог светског рата комшије из суседног села одвеле у Јасеновац.

Додао је да је он рођен 1973. године и да је васпитан као Југословен, тако да не види разлику између Бошњака, Хрвата и Срба и да су му најбољи пријатељи били муслимани.

Рат је почео када је био у завршним разредима средње школе и да је виђао све више графита. Присетио се када су 4. маја 1992. људи у паравојним унифромама зауставили њега и оца.

„Претили су нам пушкама, претражили су кола испретуравши све унутра. После претраге су нам наредили да се вратимо у град и да нам је забрањено да изађемо. Када се мој отац пожалио, мој бивши пријатељ Сенад је пуцао изнад моје главе, а онда ми ставио, прислонио цев пушке на слепоочницу и рекао да се вратим или ће ме убити. То никада нећу заборавити, ни израз на очевом лицу. Ја сам данас отац и када погледам свог сина, не могу се замислити у тој ситуацији“, рекао је Ристић.

Навео је како су после тога у року од 10 минута сакупили све што су могли, покупили мајку, брата и пса и побегли у супротном смеру, једва избегавши другу блокаду пута.

Истакао је како су у селу Возућа убили ћерку његовог прадеде Ковиљку Ристић Пашалић тако што су је силовали, заклали и одсекли дојке, а рекао је и да јој је грло потпуно пресечено и гркљан извађен.

Додао је да су након тога прешли у следећу кућу и на исти начин убили и Ранку Пантелић.

„Бошњачке снаге су наставиле са терором и у то време је преко 3.000 терориста Ал Каиде дошло у Босну да се боре против Срба, али и против Хрвата“, навео је Ристић.

Показивао је фотографије бораца Ал Каиде са главом Благоја Благојевића, који је француски држављанин, као и још двојице српских заробљеника којима су такође одрубљене главе.

Тешањ: Три српске главе: Благоје Благојевић, Брана Ђурић и Ненад Петковић Фото: Архива

Тешањ: Три српске главе: Благоје Благојевић, Брана Ђурић и Ненад Петковић Фото: Архива

Показивао је фотографије бораца Ал Каиде , који је француски држављанин, са главом Благоја Благојевића

Упитао је шта је са 30.000 Срба који су погинули у Босни и додао да не жели да правда ниједан ратни злочин и да би први гонио Србе који су их починили.

„На крају бих вам поставио питање, замолио бих вас да на тренутак замислите да су за овим столом са нама босански муслимани и Хрвати. Онда замислите да се сви заједно залажемо за резолуцију која ће одати почаст Србима Сребренице и других места на којима су умрли Бошњаци, која ће одати почаст и хрватским жртвама. Преко 10.000 Хрвата је погинуло у Босни борећи се против Срба, али и против Бошњака. И на крају да се ода почаст нашим жртвама, 30.000 Срба је погинуло. И на крају замислите колико јединства и мира би то донело у Босну“, навео је Ристић.

 

Светлана Станић: Страшне су последице траума које смо искусили и које нас прате

Светлана Станић у време рата имала је шест година и испричала о свом искуству и својим страховима које је доживела.

„Једно конкретно искуство је дан који је урезан у мом сећању и остаће заувек. Иако сам имала само шест година, сећам се тога као да је било јуче. Село у ком смо се налазиле у логору, кретала сам се од рођака у кућу где смо били смештени, кад сам изашла напоље, схватила сам да сам сама и питала сам се шта се свима десило, свима око мене. Група војника ушла је у село и била сам преплашена, потпуно сама, па сам се сакрила у грм надајући да ме нису видели“, испричала је Светлана, сестра Душке Станић која је прва испричала о свом искуству ужаса рата.

Онда су војници, каже, уперили пушку у њеног стрица, затим мучили и тукли док се нису задовољили, а онда оставили да се бори за живот.

„Док сам гледала уплашена да изађем, чекала сам док нису сви отишли и кад сам мислила да је безбедно, отрчала сам у кућу да потражим помоћ. Кад сам покуцала на врата, нико ми није отворио. Разлог што нико није отворио врата, јесте јер су и они били уплашени да војници не дођу опет да би нас мучили“, рекла је Светлана.

Ово сећање, каже, остало је до данас и 30 година касније.

„Рећи да је рат једностран, то никад није слуучај. Не постоји рат без последица и жртава на обе стране и ми смо сведоци тога. Невини цивили, деце, породице су они који плаћају крајњу цену. И страшне су последице траума које смо искусили и које нас прате до краја живота“, навела је Светлана.

„Ми смо срећни заправо, ако се тако може рећи, јер смо преживели, јер постоје многи које смо познавали који нису данас овде“, рекла је Светлана.

Као мајка троје мале деце, каже, не може ни да замисли шта су њени родитељи морали да преживе да би их заштитили.

„Ниједно дете, ни родитељ не би смели да доживе нехуманост коју смо ми доживели тако млади или у било ком добу. Оно што се ми надамо да ћемо постићи, јесте да се препозна патња свих жртава, нарочито деце као што смо ми. Сви заслужујемо правду. Надам се да ћемо то постићи на овај или онај начин“, рекла је Светлана.

 

Душка Станић: Ниједна особа не треба да проживи оно што сам ја преживела

Прва се обратила Душка Станић која је имала осам година када је избио рат у бившој Југославији.

„Живела сам са мајком, оцем и две сестре у малом селу у западној Босни. Наше село је било чаробно место за одрастање. Није било битно да ли су наши пријатељи Срби, Бошњаци или Хрвати. Играли смо се заједно, наше породице су радиле заједно, славили су заједно и према својој деци су се односили једнако. Нажалост, једног хладног априлског јутра, кад сам се спремала за школу, мајка ми је рекла да школе неће бити“, рекла је Душка Станић.

Навела је да није схватила шта се дешава и због чега мора да остане код куће да се игра са сестрама.

„Нисам схватила да смо ми мањина у граду у којем живимо и да ће нас одвести у концентрациони логор. Следећа два месеца смо провели у кућном притвору, нисмо могли да изађемо напоље, нисмо могли да се играмо ни да видимо пријатеље. Јели смо само храну која је била доступна у нашој кући“, навела је Душка Станић.

Како је навела, ноћу су слушали како одрасли шапућу и покушавали да схвате шта се догађа и због чега не могу да изађу да се играју са друговима.

„Нико никоме ништа није рекао, али у позадини су се наши бивши пријатељи и суседи договарали како да нас ликвидарју.

У року од неколико дана, група војника је стигла у нашу кућу у црном комбију са затамњеним прозорима који је коришћен за транспорт криминалаца. Војници у црним униформама су дошли, један од њих је нанишанио у мене, тако да сам скоро осетила како ми је пушка пришла. Ја нисам знала шта да радим, моји родитељи су само гледали. Он је све време нишанио у мене док смо се обували и натерали су нас да уђемо у комби који је већ био пун других Срба који су били наше комшије“, истакла је Душка Станић.

Навела је да су их одвели у школу и да су их натерали да уђу у учионицу где су биле стотине других Срба који су изгледали још преплашеније када су их угледали.

„Сазнали смо да у следећа три дана нећемо имати храну. Само људи који су тамо били дуже време су добијали мале порције хране, добили би по једно јаје, комадић хлеба који је био скоро провидан. То су делиле три особе. Сећам се да сам нашла један мали простор и седела згрчена јер није било простора да се опружим“, рекла је Душка Станић.

Присетила се да су после три дана војници дошли и рекли да жене и деца треба да се укрцају у аутобус који је паркиран испред, а да мушкарци остану.

„Опростиле смо се са татом не знајући да ли ћемо се икад више видети и укрцали смо се у аутобус. Начула сам како говоре да нас воде у Рашћан и да ће нас бацити у јаму као што су радили у Другом светском рату. Једино што сам о том ужасу схватала било је оно што сам чула из бабиних прича о патњама кроз које је она прошла. Како су мучили Србе, како су их бацали у јаме и како су морали да се крију и неким чудом она је преживела“, навела је Душка Станић.

Истакла је да су у концентрационом логору у Рашћану провели следећих 13 месеци и да нису имали појма шта ће се десити.

„Били смо гладни и уплашени сваког дана. Војници су долазили да нас муче, да нас провоцирају, да раде с нама шта год пожеле. Поређали би нас за стрељање и тражили да дигнемо руке и питали мајке које дете желе да прво убију стављајући нам пушке у уста. Надала сам се и молила Богу сваког дана да ћемо преживети, да ћемо дочекати следећи дан и да ћу поново моћи да кренем у школу као што сам ишла пре рата“, рекла је Душка Станић.

Говорила је и о ужасима које су преживели мушкарци, стриц јој је говорио како су их тукли пендрецима и газили цокулама, терали их да стоје на врелим решеткама и плотнама са босим ногама.

„Урезивали су им крстове на тела и сипали со у ране само да их гледају како пате“, навела је Душка Станић.

Рекла је и како се рат за њих није завршио чак и по напуштању концентрационог логора.

„Живели смо у Санском Мосту, који је у то време био у рукама Срба. Мислила сам да сам могла да почнем нови живот, да поново кренем у школу и да будем дете. Иако су ту територију држали Срби, Бошњаци су имали слободу кретања и живели су са нама. Једног дана, чула сам како један Бошњак говори другом ‘хајде да је силујемо, ухвати је’. Нисам знала шта се дешава. Спасило ме је то што сам била довољна брза тако да није могао да ме стигне и успела сам да побегнем“, рекла је Душка Станић.

„Ниједна особа не треба да проживи оно што сам ја прошла и одлучила сам да напишем књигу о мом искуству јер сматрам да ми је дужност да поделим своју причу јер има много друге деце која нису проживела рат да би могле да поделе своје приче“, рекла је Душка Станић.

 

Минут ћутања на почетку панел дискусије у УН

На почетку панел дискусије одржан је мунут ћутања за жртве рата у БиХ.

 

Штрбац за РТС: Касно смо се укључили

Саво Штрбац, председник Информационо-документационог центра „Веритас“, рекао је да су Срби недовољно поклањали пажње страдању нашег народа и да смо се касно укључили.

„Ми немамо сређене спискове, немамо спискове о страдању Срба из 1999. године, има кривице и на нашој стран“, рекао је Штрбац.

„Ми имамо доказе о страдању Срба, а касно смо се укључили. Ово што ми сад радимо тамо, то су ове друге стране у сукобу на овим просторима и Хрвати и Бошњаци и Албанци, они су то од почетка радили, ту су улагане велика средства, да допру свуда по свету“, навео је Штрбац.

 

Дрецун за РТС: Добро је да се чују сведочења

Председник Скупштинског одбора за одбрану и унутрашње послове Милован Дрецун рекао је да није сигуран да је Генерална скупштина УН форум за изношење таквих трагичних прича и да мисли да је то политичка намера да се искористе трагедије тих људи и да се у политичком смислу постигну неки циљеви, а не да се разоткрије истина.

„Ти злочини се често злоупотребљавају од стране неких држава и неких појединаца и организација“, рекао је Дрецун и додао да је добро да се говори о томе, пошто се и сведочења некад злоупотребљавају.

Пред заседање Генералне скупштине Уједињених нација на којој ће се разматрати резолуција о Сребреници, у Њујорку је одржан панел “Ми говоримо јер они не могу – гласови који се чују“.

Учесници дискусије су Срби који су доживели или су сведоци стравичних злочина, током три деценије, а говорили су Душка и Светлана Станић, Ранко Ристић, Дијана Ивановић, Мирослав Јовић и стручњак за право Грегори Тоси.

Скупу је присуствовао и председник Србије Александар Вучић и министар спољних послова Марко Ђурић.

Панел је организовала Стална мисија Републике Србије при УН.

Седница Генералне скупштине УН, на којој ће се разматрати предлог резолуције о Сребреници, биће одржана сутра.

Седници ће присуствовати председник Србије Александар Вучић, а почиње у 10 сати по америчком времену, односно у 16 сати по средњеевропском времену.

 

Косово Онлајн: Снимак јавног сведочења у УН „Ми говоримо, јер они не могу“ у УН, 22.5. 2024. 

 

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed