Печат, 17. 5. 2009, Смиља Аврамов: Геноцид као историјски феномен

Проф. др Смиља Аврамов

У другом тому ваше нове књиге објашњавате модерне облике геноцида.

Покушала сам да дам преглед модерних облика геноцида са нагласком на томе да је Конвенција о геноциду превазиђена. Уосталом, то је став многих теоретичара, јер је Конвенција из 1948. године имала у виду првенствено околности после Другог светског рата, односно трагедију Јевреја и осталих словенских земаља. Хитлер није имао за циљ само уништење Јевреја, него и уништење словенства.

Уосталом, не можете негирати да и данас има извесних елемената расизма у савременој политици Запада. Шта значи формирање трију нових великих војних база у словенским земљама: у Пољској, Чешкој и у Србији? Бонстил је део тог стратешког концепта који је уперен према четвртој словенској земљи – Русији. Уколико би дошло до нуклеарног рата, то би значило уништење словенства, уништење Истока. Има ту расистичких момената о чему је Хитлер отворено говорио и писао, сматрајући да словенска раса треба да исчезне. Ови данас то перфидније раде. Оно што није успело Хитлеру, успело је његовим наследницима и Папи Пију дванаестом.

У чему је разлика између традиционалног и технолошког геноцида, како ви у књизи углавном крстите НАТО и америчке подухвате?

Сам чин извршења традиционалног геноцида, какав је извршен у нацистичкој Немачкој и усташкој Хрватској, захтевао је хиљаде људи. Извршења технолошког геноцида захтевају мали број људи, али су његове димензије далеко шире. Технолошки напредак омогућио је много перфиднија убиства. Савремена цивилизација у својој утроби носи геноцид.

Међутим, идејни темељи савременог технолошког геноцида извиру из ширег контекста, из визија радикалних друштвених промена чија мотивација није расизам, нацизам или религија, него економски и стратешки интереси Америке… Судећи по америчкој политици уназад 4-5 деценија, рат је најподеснији начин за спровођење технолошког геноцида. Он је неселективан у масовним убиствима и разарању, а приватизацијом рата и увођењем „приватних“ војних корпорација претворен је у лукративни бизнис, понегде у нарко-бизнис, као на пример у Авганистану или на Косову и Метохији.

Професор Стивен Метс истиче да се у центру савременог рата налази „профит и огромна скала кршења људских права. Ко је вољан да прибегне злочину, може стећи огромне своте новца“. Супротно порукама које су човечанству упутили утемељивачи технолошке револуције Никола Тесла, Ајнштајн и други, наука је данас злоупотребљена у рукама бескрупулозних политичара. Савремени технолошки варваризам представља претњу целокупном човечанству. Не треба потценити снажан убилачки капацитет САД-а и НАТО-а. Важно је подсетити се речи Ериха Фрома да тежња ка свемоћи нема корен у снази, него у слабости.

Да ли се формално правно технолошки облици уништења држава и народа могу подвести под појам геноцида?

То питање налази се пред нама, правницима. По Конвенцији о геноциду они су строго побројани и ван тих облика се не може ићи. Тако је формално-правно. Ако бисмо анализирали суштински, рецимо, економско разарање појединих земаља, њихових националних и привредних ресурса, што доводи до постепеног одумирања и нестајања читавих група, долзаимо до економског геноцида под који може да се подводе и транзиција. Мултинационалне компаније на тлу Африке или Латинске Америке закупљују огромна пространства и ликвидирају читава села. Шта је то ако не геноцид?

У нашој јавности, тек након појављивања књиге Карле дел Понте, започела је прича о злочинима продаје органа на Косову. У вашој књизи о геноциду у Југославији тврдите да је то почело још 1991. године у Госпићу. Како је могуће да о томе ћутимо толике године?

Карла дел Понте је том причом хтела само да прикрије стварно стање ствари. А наш Суд за ратне злочине је у тој ствари на потпуно погрешном путу, и то у циљу избегавања одговорности Америке. Вађење органа Србима почело је у Госпићу. То је открио Хрват Милан Левар, градоначелник Госпића, чак је о томе говорио у Хагу. Када се вратио у Хрватску – био је убијен.

Имате читаву серију таквих случајева. У књизи сам навела пример ромске омладине, коју су у неколико камиона превезли у околину Славонског Брода, где су им вађени органи. То су радили хрватски лекари. Потом су Роми убијани. Било је таквих злочина да вам памет стане. Један од руководилца војне корпорације, Американац Питер Сингер, написао је огромну књигу о војним корпорацијама, односно о приватизацији америчке армије. Он је ту навео Дајн корпорацију која је оптужена због трговине људима у Босни.

Зашто вам је прича о „жутој кући“ у Албанији у којој су Србима вадили органе неуверљива?

То је прича за децу. Албанци су били манипулативни фактор, физичка радна снага. Тако компликована операција, као што је вађење људских органа, може да се врши само у савршено опремљеним болницама са специјалним апаратима. То није могло бити рађено у „жутој кући“, тамо су их вероватно после операција убијали. Можда су их из Бонстила доводили тамо на ликвидацију. Питање је које су све болнице на Косову у то биле укључене. Сигурно се зна да је најсавременија болница у Бонстилу.

Осим тога, ускоро ће бити објављен транскрипт наших контраобавештајних служби, које су прислушкивале разговоре америчких генерала и Албанаца, а који сведочи о томе да су са Косова слали органе Краљевској болници у Лондон. Та делатност је стравичнији начин извршења геноцида од виво експеримената над људима које је вршио Менгеле. Ово што се код нас десило надмашило је и Аушвиц. А ми још увек немамо јасну слику ко је и колико био умешан у све то. Ни колике су и ко су жртве свега тога. Не знамо или не желимо да се суочимо са тим? Тек нам предстоји испитивање тог најстравичнијег од свих геноцида.

Да ли ће вођама НАТО-а икада бити суђено за толике почињене злочине?

Процес који је отпочео распадом Источног блока неки означавају као почетак Трећег светског рата. Склона сам да то прихватим, али тај процес није довршен. Он је у току. Када му дође крај свакако да ће доћи до отварања нове странице у историји и сходно томе полагања рачуна. Фидел Кастро је недавно рекао да је сазрело време да се оформи један нови Нирбершки суд за суђење руководиоцима НАТО-а. Мислим да је у праву.

Ми смо НАТО „помиловали“, они су наши пријатељи.

Бомбардовање СРЈ типичан је пример геноцида. Утолико пре што још нисмо свесни свих његових последица. Осим свих оних ужасних разарања и убистава, по Србији је разбацано десетине хиљада бомбица из којих се састоје касетне бомбе и колико већ осиромашеног уранијума. Формално правно то се не може укључити у Конвенцију, али суштински постоје сви елементи геноцида. Стекли су се историјски услови да подигнемо једну свеобухватну тужбу због геноцида против српског народа од 1941. до данас.

Али ко то да уради? Исти онај правни тим који нас је већ заступао у случају тужбе БИХ против Србије?

Не знам састав тог тима. Да је било пропуста у нашој одбрани од тужбе БИХ, било је. Тибор Варади је стручан, на високом је правничком нивоу, имам према њему пријатељски однос. Али морам рећи да у његовом случају постоји сукоб интереса. Варади је напустио професуру у Новом Саду и колико знам директор је Европског центра Сорош у Будимпешти. Кога он заступа у Хагу – нас или Сороша?

Сигурно је да имамо веома стручне правнике, а зашто они нису укључени у ту причу, друго је питање. Била сам запрепашћена када сам срела човека који је код мене бриљантно магистрирао а данас је таксиста. Ово је земља у којој најважнија партијска књижица а не стручност. Србија има капацитет за одбрану пред било којим судским форумом, проблем је у неодговарајућој мобилизацији, односно у неангажовању правих стручњака.

Гледате ли преносе суђења Војиславу Шешељу у Хагу?

Гледам понекад. Они немају зашто да оптуже Шешеља сем за вербални деликт. Тужилаштво доводи неке сведоке немоћне да му било шта докажу. Зато страхујем да не доживи исту судбину као Милошевић, коме такође апсолутно ништа нису могли да докажу.

Трибунал је читаву правну науку претворио у фарсу. Он више личи на марионетско позориште, него на истински Суд. Милошевићу се у вези са Хагом може приписати једна грешка. Када је Резолуцијом СБ основан тај суд, изричито је речено у ставу првом да се он оснива ради успостављања мира. То значи де је Дејтонским споразумом тај суд морао бити укинут.

Милошевић и екипа која је била са њим, морали су то затражити после потписивања мировног уговора у Дејтону. Не само да то нису учинили, него су чак дозволили помињање Трибунала у споразуму. Одмах након Дејтона написала сам велики чланак, објављен је у Аналима Правног факултета, у коме сам тврдила да Србија ни под каквим условима не сме да прихвати тај суд. Ниједног нашег држављанина нисмо смели изручити. Још из римских времена постоји правило које каже да се из неправде не може извући право и правда. А Трибунал је настао из једног противправног акта, прекорачењем надлежности СБ. Србија није смела да пристане ни на отварање њихове канцеларије овде.

Ускоро ћемо постати богатији још за једну канцеларију. Отвориће је овде ЕУЛЕКС.

ЕУЛЕКС је још једна тешка подвала Србији. Пре свега ми нисмо члан ЕУ, па према томе немамо никаквих обавеза према њима. Са друге стране имамо веома рђаво искуство са ЕУ. Они су нам кроз Карингтонов папир разорили земљу, они су нам први наметнули санкције, бомбардовање да не помињем… Шта је смисао преношења права на ЕУЛЕКС? Да се избаци Русија чији нас је глас штитио у СБ. Русија нема утицаја на ЕУЛЕКС, тако смо сами себе лишили јединог заштитника у СБ. Сада наша власт пласира лажи о томе како је то добро јер је ЕУЛЕКС прихватила и Русија. Јесте, али тек пошто га је прихватила Србија. Путин је одавно рекао да Руси не могу бити већи Срби од Срба.

Бранка Чуљић