Вечерње новости, 23. 10. 2023, Хрвати рушили екавицу: Лингвисти тврде да је развргавање Новосадског договора о заједничком језику био увод у распад СФРЈ

Пљевља: Моја ћирилица, изложба Фото: В. новости, М. Дробњак

ЋИРИЛИЦА је прва жртва развргавања Новосадског договора о српскохрватском књижевном језику. Овим документом 1954. године утврђено је да је књижевни језик Срба, Хрвата и Црногораца јединствен, а тај документ је касније на иницијативу хрватских лингвиста развргнут. Ми смо насукани и преварени од друге стране. Изгубили смо много времена радећи туђе послове, а под тим се подразумева рад на стварању онога што се данас зове хрватски језик. Ми смо пристали да и језик дубровачких писаца и дубровачких докумената назовемо српскохрватски, иако је он искључиво српски.

Ово нам је рекао професор Филозофског факултета у Новом Саду Мато Пижурица, који је говорио на промоцији књиге „Како је развргнут Новосадски договор – прилог историји српске језичке политике“, аутора Мирка Чанадановића, који је активно учествовао у најбурнијем делу тог језичко-политичког процеса од 1965. до 1971. године.

У овој књизи аутор Чанадановић детаљно објашњава како је направљен, а затим и развргнут Новосадски договор и предочава повезаност језичких сукоба са општим политичким збивањима у Југославији оног времена.

Само неколиоко месеци после састанка лингвиста и књижевника из Београда, Загреба, Сарајева и Новог Сада, који су у децембру 1954. године у Новом Саду закључили договор да је језик Срба, Хрвата и Црногораца јединствен и да као такав треба свуда да се развија и користи – с оба писма, оба изговора, и називом српскохрватски или хрватскосрпски, те да треба што пре израдити његов правопис, књижевни речник и терминологију – показало се већ у априлу 1955. да ни сви потписници тих закључака не мисле исто о значењу и начину остваривања.

Највећи удар на Новосадски договор био је Декларација о називу и положају хрватског језика коју су 1967. године изнедрили хрватски лингвисти, а у којој се наводи да је неопходно осигурати доследну примену хрватског књижевног језика у школству, новинарству, јавном и политичком животу, на радију, телевизији кад год се ради о хрватском становништву…

Коначан крај догодио се када се тог документа одрекла Матица хрватска у априлу 1971. године, исте године када се догодио и хрватски МАСПОК.

Међутим, Мирко Чанадановић у књизи наводи да је неслога око неких питања почела и пре потписивања Новосадског договора.

– С хрватске стране упозоравано је да прети опасност од ширења екавског изговора и српске лексике на западно хрватско и босанскохерцеговачко језичко подручје – наводи Чанадановић.

– Са српске стране то је тумачено као неосновано застрашивање ијекаваца (међу којима су и Срби) и корисника латинице српским унитаризмом…

Измислили „србизацију“

Институт за језик Југословенске академије знаности и умјетности (ЈАЗУ) из Загреба оценио је да је „Новосадски договор искористила централистичко-унитаристички оријентирана група филолога да од њега искује оружје за унификацију и србизацију језика идући тиме под руку са економском експлоатацијом и отуђивањем вриједности створених радом радних људи у Хрватској“.

Да је језик увек повезан са политиком, каже нам и проф. Пижурица.

– Био је то наговештај онога што ће се касније догађати у Југославији – каже Пижурица. – Језичка политика је више политика него лингвистика, а развргавање Новосадског договора на неки начин је увод у каснији распад државе.

Да су језичка питања уско повезана са политичким, сматра и лингвиста проф. др Драгољуб Петровић, који каже да су се Брозови комунисти, када више нису имали изговор за сатирање Срба, „окренули сатирању ћирилице“:

– Од 1941. до 1951. године убијено је 586.000 Срба, односно народних непријатеља како су их они звали, а када су престали скидати српске главе ударили су на ћирилицу, српски језик и српски идентитет .

Љ. Бегенишић