Danas, 2. 5. 2021, Од оваквих књига озбиљне државе праве студије за међународну јавност – Библиотека ’Корени‘

Мапа највећих активних светиња Метохије и Косова Фото: Печат, Serbian Orthodox Diocese of New Gracanica and Midwestern America

Борисав Челиковић, уредник Библиотеке „Корени“ Службеног гласника, о штампању етнографских зборника о Метохији  

У оквиру Библиотеке „Корени“, у којој се штампају фототипска издања из Српског етнографског зборника, као и студије о пореклу српских породица, њиховим миграционим кретањима и обичајима, Службени гласник објавио је прву од четворотомне књиге о Метохији.

То је девета од 13 планираних књига Библиотеке „Корени“ посвећених јужној српској покрајини и садржи најстарије научне студије и забележену етнографску грађу о овом простору, док су у другом тому „Метохија 2“, који би требало управо да изађе из штампе, обрађени предели Метохијског Подгора, Прекорупља, Река и Ругове, са насељима која припадају општинама Пећ, Исток, Клина и Дечани.

Историчар Борисав Челиковић, уредник Библиотеке Корени, у разговору за Данас најављује да би до Видовдана требало да буде одштампана и „Метохија 3“, која ће садржати студије о пределима Призренског Подгора, Подриме, Хаса и Жура, са насељима општина: Призрен, Ораховац, Сува Река и Ђаковица.

– Последња књига „Српска Метохија – Вертикала зла“ донеће студију са изворном грађом о вековном континуитету насиља, терора и геноцида Арнаута над Србима у Метохији у 19. и 20 веку, појединачно за свако насеље. Уз раније објављене књиге цео простор Косова и Метохије заокружићемо у књизи „Рашка“, у којој ће бити обрађена преостала насеља која припадају општинама Косовска Митровица, Звечан и Лепосавић – објашњава Челиковић.

Колико се данас код нас, не само у стручним круговима, познаје простор Метохије, чији је чак и назив „жртва“ разних политичких пројеката – био је избрисан из Устава, сведен на бесмислени „Космет“, под протекторатом УН претворен у „западно Косово“, косовски Албанци инсистирају на „Дукађину“?

– О Метохији се у широј јавности зна, али не довољно и сразмерно њеном значају у српској историји. Комунистичка идеологија није видела Метохију као део Србије већ Албаније. То је став који Димитрије Туцовић заступа у својој брошури „Србија и Албанија. Прилог критици завојевачке политике српске буржоазије“, а то је и став резолуција Коминтерне, Комунистичке партије Југославије и АВНОЈ-а, што потврђује и забрана повратка Срба насељеника на Косово и Метохију након Другог светског рата. По комунистима, српска и црногорска војска 1912. нису ослободиле, него освојиле Косово и Метохију. О погрому над Србима у Метохији током Другог светског рата није снимљен ниједан филм који би упознао ширу јавност са страдањем. Данашње стање на Косову и Метохији је победа комунистичке и великоалбанске идеје, које су биле идентичне, над српском. Њима није било у интересу да се шири знање у народу о Метохији као колевци српства. А све се дешавало поступно и осмишљено.

Већина антропогеографских и етнографских истраживања и текстова у овој првој књизи објављена је пре Другог светског рата. Шта је са послератним истраживањима и да ли их је уопште било?

– Према замишљеној концепцији, ову књигу сачињавају студије које се односе на читав простор Метохије, а већина њих написана је пре 1941. године. Ту недостаје једино студија Милисава Лутовца о Метохији. То је у ствари његова докторска дисертација одбрањена на Сорбони 1935. и објављена исте године у Паризу на француском језику, а до данас није преведена.

У Краљевини Југославији многе институције – попут Српске краљевске академије и Филозофског факултета у Скопљу, као и задужбине и појединци, подстицали су и финансирали истраживања Метохије и резултати тога су били видни. Нажалост, све је то прекинуто са пропашћу Краљевине у Априлском рату 1941, када су српска насеља већином попаљена, а српски народ протеран, као и јуна 1999. године.

Комунистичке власти, у складу са својом националном политиком, нису имале интерес да наставе систематична истраживања, тако да је све препуштено појединцима који су били ретки. Међутим, већина од њих се трудила да радовима да идеолошки приступ у коме се критиковала српска буржоазија, истицао новоуспостављени поредак и врлине Арнаута. Можда су за то најбољи пример докторска дисертација Милована Радовановића о Призренском Подгору и његова студија о варошици Исток. Да нису средином друге половине 20. века преузета ономастичка истраживања под руководством Светозара Стијовића, а уз пуну институционалну подршку Института за српски језик САНУ, односно Павла и Милке Ивић, у којима је између осталог забележено порекло српских породица у Метохији, сачувано предање о српским Коренима у Метохији не би аутентично било записано. Те студије чине основу друге и треће књиге посвећене Метохији.

Шта су најважнији закључци и поруке ових истраживања и колико су она важна за разумевање данашњих косовскометохијских (не)прилика?

– Пре свега ово је крај који је у средњем веку представљао средиште српске државе и цркве – Призрен и Пећ, у којем су подигнути манастири који се налазе на листи заштићених ремек-дела светске културне баштине Унеска: Богородица Љевишка, Високи Дечани и Пећка патријаршија, а поред њих велики број места од историјског и културног значаја.

Турски катастарски пописи вршени током 15. и 16. века сведоче да су насеља на простору Метохије била готово искључиво насељена Србима. Тек након Велике сеобе 1690, када се са патријархом Арсенијем Трећим Чарнојевићем, са простора Метохије пред турском војском повлачи велики део српског становништва, долази до масовнијег продора и насељавања Арнаута које је било праћено насиљем над преосталим Србима. Забележена сведочанства сведоче да насиље Арнаута траје у континуитету до данашњих дана. Срби су заштиту у Метохији имали само у периоду када су имали своју државу. Садашње стање не само у Метохији, већ и у целој јужној српској покрајини последица је великоалбанске и комунистичке политике континуитета. То ћемо показати на изворном материјалу у књизи „Српска Метохија – Вертикала зла“.

Да ли се неко од српских преговарача интересовао за ова Гласникова издања?

– Мени та чињеница није позната. Библиотека „Корени“ је препозната у научним круговима и код појединаца заинтересованих за порекло и етничка кретања.

Да ли се у Службеном гласнику размишља о превођењу ових књига о КиМ на светске језике и слање у важне стране администрације, које креирају међународну политику и националне библиотеке?

– Мислим и да књиге у оваквом облику не би имало ефекта преводити, већ ангажовати научнике и истраживаче да на основу њих напишу студије намењене међународној јавности. То иначе раде озбиљне државе.

Од Старе Србије и Македоније до предеоних целина

– Прва књига о КиМ коју смо објавили била је „Стара Србија и Македонија“, чију основу чине Цвијићева истраживања овог простора, као и студије других истраживача написане пре Другог светског рата о етничким приликама, ширењу Арнаута и арнаућењу, колонизацији, етнографским особеностима. Низ су наставиле књиге посвећене предеоним целинама: „Косовско Поморавље и Качаник“, „Сиринић, Средска, Гора и Опоље“, две књиге посвећене су пределу Косова, са 258 насеља која административно припадају: Приштини, Липљану, Урошевцу, Косовом Пољу, Обилићу, Штимљу, Качанику, Гњилану, Новом Брду, Косовској Митровици и Вучитрну. Објавили смо књиге „Дреница и Лаб“, „Копаоник, Жупа, Расина“, „Стари Колашин, Рожаје, Штавица“ – набраја Борисав Челиковић.

Јелена Тасић