Глас Српске, 18. 1. 2025, Боривоје Милошевић: Петар Кочић је три ријечи увијек писао великим словом

Споменик Петру Кочићу у манастиру Гомионица Фото: Глас Српске

Споменик Петру Кочићу у манастиру Гомионица Фото: Глас Српске

На споменику Петру Кочићу, који краси центар Бањалуке, исклесане су ријечи које представљају Кочићев животни мото: „Kо искрено и страсно љуби Истину, Слободу и Отаџбину, слободан је и неустрашив као Бог, а презрен и гладан као пас“. Истина, слобода и отаџбина биле су за Кочића највиши идеали за које се залагао током живота, па је ове три ријечи увијек писао великим почетним словом.

Кочићев културно-политички рад немогуће је разумјети без бољег познавања његовог родног Змијања, области смјештене недалеко од Бањалуке. Тај крај, бременит устаничком и слободарском традицијом, изњедрио је јунаке Кочићевих дјела, по менталитету и особинама бистре, интелигентне, поносне и плаховите људе, дубоко привржене српској традицији и духовности.

Кочић се током кратког животног вијека стално кретао на граници између умјетности и политике. Његово књижевно дјело настало је махом током студија у Бечу или касније у паузама политичке борбе. „Јазавац пред судом“ представља својеврсну кратку историју Босне и Херцеговине под аустроугарском окупацијом. Најпознатији Кочићев јунак Давид Штрбац није дошао пред царски суд да тражи милостињу, него да кроз сузе и смијех каже све што мисли о царевини која га је довела до просјачког штапа.

Сиромаштво у којем је живио није утицало на Давидов национални дух и понос. Оштрицу своје критике, кроз уста Давида Штрпца, Кочић није усмјерио само према аустроугарском окупатору, већ и ка српској чаршији, посебно вођама покрета за црквено-школску аутономију, којима аграрно питање и положај кметова није представљао приоритет у политичком дјеловању. Иво Андрић је примијетио како је Кочић био глас потлачених и поробљених, али не и поражених људи, сиромаха богатих гордошћу. И док је жандармерија претраживала домове у потрази за његовим дјелима, Кочић је у подлистку „Отаџбине“ цитирао мисли Џона С. Мила: „Само најсуровији деспотизам тражи да сваки грађанин безусловно слуша заповести оних који су на власти“.

Упркос предузетим мјерама, Кочићева дјела су проналазила пут до читалаца у Босни и Херцеговини, најчешће у тајности преношена преко границе и растурана по покрајинама. Кочићеве идеје нашле су плодно тло нарочито међу напредном омладином, револуционарном младобосанском генерацијом. С обзиром на то да је већина Младобосанаца била поријеклом са сиромашног и запуштеног села, они су исправно процјењивали значај аграрног питања, а у Кочићу су препознали један од политичких узора које је требало слиједити.

 

„Отаџбина“

На Видовдан, 1907. године, у Бањалуци је изашао први број листа „Отаџбина“, који представља специфичну појаву у историји српске штампе.

„Отаџбину“ је покренуо Кочић са мањом групом сарадника, међу којима су се истицали Васо Кондић, Коста Мајкић, Јово П. Поповић, Светозар Зрнић и други. Кочић је био аутор већине рубрика у листу кроз које је аутентичним рјечником исмијавао и критиковао аустроугарску управу. Иако је излазио кратко, лист је оставио дубок траг у политичком и уопште друштвеном животу Бањалуке и Босанске Крајине.

Лист је од првог броја стајао на позицијама хитног рјешавања аграрног питања и побољшања положаја кметова чији је мучан живот био карактеристичан за тај простор. У уводнику првог броја изложен је програм листа у којем се, између осталог, наводи: „Тражићемо све оне политичке и грађанске слободе без којих се не да ни замислити уставан народни живот, (…) слобода лична, слобода збора и договора, слобода штампе, слобода удруживања итд„.

У економским питањима уредништво „Отаџбине“ било је мишљења да сва природна богатства Босне и Херцеговине припадају њеним грађанима, те да је аграрно питање кључно друштвено питање у земљи које треба ријешити тако да штету не трпе ни кмет ни ага. Даље се наводи: „Запуштеном и запарложеном пољу народне просвјете, том биједном пасторчету данашње управе, обратићемо онакву пажњу какву због своје важности и заслужује“. Уредништво је изразило своје увјерење да су Босна и Херцеговина у националном смислу српске земље, мада никоме неће наметати српско име.

Аустроугарска управа правилно је процијенила значај листа и против уредништва је примјењивала оштре репресивне мјере.

Кочић је први пут изведен пред суд са сарадником Јовом Поповићем почетком јула 1907. године, да би њему и Васи Кондићу поново суђено октобра 1907. године због серије текстова уперених против власти.

Jeдан од таквих чланака појавио се у првом броју „Отаџбине“ под називом „Тежак“ у којем је Кочић приказао биједно материјално стање сељака, који је по ауторовом мишљењу, боље живио у вријеме османске управе. Дана 12. марта 1908. године објављен је чланак „Мирише барут“ аутора Драгомира Јанковића у којем се наводи како на Балкану ваздух мирише на барут и предстоје судбоносни догађаји које је изазвала Аустроугарска својим освајачким тежњама. Чланак је у себи садржавао најинтимније осјећаје српског народа у окупираним покрајинама. Завршава се ријечима: „Брату брат – Шваби рат“. Према мишљењу Ристе Томића, благајника листа, поменута лозинка садржавала је у себи јасан став – „јединство са Србијом и борбу против швапске тираније у Босни и Херцеговини“! У чланку се изражавала солидарност са сународницима у Краљевини Србији од које се очекивало да ће у име свих јужних Словена повести борбу против германских освајача. Ниједна новина на овим просторима никада раније није објавила ништа слично овом чланку. Сходно томе, освета власти била је сурова, а лист је изгубио дозволу за штампање.

Принцип слободе био је за Кочића светиња. Аустроугарску управу сматрао је извором свог зла и ограничавања народних и грађанских слобода и права. Данило Димовић, саборски посланик и адвокат који је Кочића често бранио пред аустроугарским судовима, сматрао је Кочића одлучним и борбеним политичарем, увијек спремним да жртвује себе за виши циљ. Димовић наводи како Кочић приликом саборских расправа није могао да обузда свој темперамент: „Он је осјећао и видио сву биједу сељачку, па је као човјек правде и истине водио борбу за сељака на свим линијама“.

„Ко се не бори за слободу сељака, тај се не бори ни за националну слободу, јер социјално ропство не може да постоји у једној слободној нацији“, упозоравао је Кочић пред босанскохерцеговачким Сабором. Уз борбу за бољи положај кметова, радника и рјешавање аграрног питања, Кочић и сарадници улагали су велики напор у заштиту српског језика и унапређење просвјете. Кочић је упорно војевао против туђинских наноса у српском језику супротстављајући им богато лексичко насљеђе Змијања и Босанске Крајине. „Тај утицај је тако штетан да ми морамо страховати да нам се наш красни језик, најљепши међу словенским језицима, сасвим не исквари“, наглашавао је Кочић. Недјељу дана прије Принципових историјских пуцњева, изашао је посљедњи број „Отаџбине“, која се у међувремену из Бањалуке преселила у Сарајево, у којем се у вези аграрног питања пророчански поручује: „Увек нам обећавате да ћете решити овај проблем и непрестано нас заваравате! Знајте да су већ напуњени карабини који ће ово питање решити“.

 

Снажан глас Босне

Покиданих живаца и помраченог ума од болести која га је годинама морила, Кочић се угасио прије времена у психијатријској установи у Београду. Када би говорио о Босни, Кочићу би бљеснуле очи и он би брзо од болесног и тихог лика постајао борац, политичар и вођа. Био је оптимиста и то је годило духовима под ондашњом аустроугарском окупацијом. Мржњу према Аустроугарској задржао је до посљедњих дана живота. За Аустријанце је увијек имао ријечи омаловажавања и није губио наду у коначно ослобођење и уједињење, говоривши за Босну и Херцеговину: „Ма то ће бити Србија, као и ово овдје“.

Joван Дучић је примијетио како је Кочић, боље него ико, успио да открије једну земљу са новом српском душом, незадовољном, огорченом, прекипјелом, осветничком, која је толико везана за косовски идеал и обилићевску правду, закључивши: „Босна припада оном који је за њу умирао на турском коцу и на аустријском конопцу“.

Двадесет година послије Кочићеве смрти Милан Будимир је записао како је дух Аустрије и даље живио међу нама, те поставио питање једнако актуелно и у времену у којем живимо: „Може ли се политичка самосталност Јужних Словена изградити све док они културно и политички робују Западу? Хоће ли Лујо са својим Јабланом моћи да победи тог најопаснијег противника, чију је моћ Кочић тачно наслућивао“. Павле Лагарић, посјетивши Кочићев гроб у Београду, биљежи неколико ријечи којима се опростио од драгог пријатеља, а које одишу са нешто више оптимизма. Кочић је за њега био снажан глас Босне, „глас који је некада молио и преклињао, а некада и претио и оптуживао“. Ради тога гласа Кочић се уздигао у „неизмеран свод домаћих бесмртника и постао љубимац целог народа“.

 

 
Др Боривоје Милошевић, Филозофски факултет Бањалука

 

 

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed