Глас Српске, 5. 7. 2025, Звјерски убијани и послије смрти

Факовићи: Добрина Продановић са лобањом сина Живана убијеним у Ратковићима (1993, детаљ). Фотографије страдалог Живана и његове мајке коришћене су антисрпској пропаганди као наводна фотографија муслиманке са сином кога су убили Срби Фото: Глас Српске, Музеј историје Југославије, „Лекције из 1991“, Милош Цветковић

„Мирза, гађај снајпером, ено их у свињцу. Ако не можеш снајпером, удри зољом, ј…м им мајку четничку.“

„Хватај живе, опколи, побиј све!“

„Наишао сам на путу према Ажлици на леш и видио сам да је заклан.“

„Суад Смајловић је осуђен да је из аутоматске пушке пуцао у мртва тијела српских заробљеника на каросерији камиона. Из тога видимо својеврсно садистичко иживљавање над убијеним Србима из Залазја.“

Много таквих језивих реченица, праћених фотографијама које леде крв у венама, је у Атласу злочина над Србима у Одбрамбено-отаџбинском рату, иза којег стоји Републички центар за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих у поглављима која свједоче о масакрима и звјерским убиствима Срба у братуначким и сребреничким селима.

Муслиманске снаге су још од априла 1992. године почеле правити диверзије и засједе на путевима и убијати српске цивиле у братуначкој и сребреничкој општини. Кућни прагови су постајали мјеста злочина. Хорде зла нису имале милости ни за труднице, бебе, дјецу, старце, слабо покретне па и слијепе само зато што су били Срби. А главе су им дошле понајвише комшије, некадашњи другари из клупа – муслимани под вођством, како углас тврде, Насера Орића.

Убијали су их ножевима, сјекирама, закивали за дрвеће, клали, одсијецали им главе, дојке, спаљивали, силовали… и то на највеће православне празнике – Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан, Никољдан.

Помен и памћење

На подрињским спомен-плочама уписано је 3.627 Срба који су пострадали од непријатељске руке. За њих ће данас (субота, 5. јул) у Братунцу бити служен парастос, а цјелодневни програм под слоганом „Злочин без казне“ почиње литургијом коју би у цркви Успења пресвете Богородице требало да служи патријарх српски Порфирије.

На стотине породица уз Дрину живи са црнином, а једна од њих је и Зорана Лазаревића из Власенице. Почетком рата остао је без оца и три брата.

– У селу гдје сам ја рођен десио се велики масакр 15. августа 1992. године. Ту су измасaкрирани махом цивили, паљени у кућама. Жене су масакриране по интимним дијеловима. Страшно. Све се зна, ћути се, а постоји документација. Како то да смо ми увијек криви, а први су кренули са паљењем, убијањем и масакрирањем – прича за „Глас“ Зоран који је у то вријеме имао свега 16 година и који памти да се по селу причало да су то биле Орићеве снаге.

– Данас, ево 33 године касније, морамо бити јединствени, спокојни и сложни. Да се сачувамо, да се цијенимо јер су лажи, заиста, прешле све мјере. Морамо да сачувамо Српску јер смо је крвљу стварали и имамо истину која је иза нас. Чуће се и она. Полако – рекао је Лазаревић који ће бити један од говорника на обиљежавању дана страдања Подриња.

А како нема правих ријечи да опишу размјере звјерства, тако нема ни простора да у ове редове стану сва убиства српског живља око Сребренице и Братунца те 1992. Мучен па убијен је судија Слободан Илић коме су, према изјавама, и очи извађене, а претходно је ликвидиран и посланик Горан Зекић у засједи на путу између Сребренице и Залазја. Српска памти и стравично убиство Слободана Стојановића који је имао 12 година и пао у руке непријатеља јер се вратио по пса. О породичној трагедији прича и Бране Вучетић који је као дјечак преживио све страхоте рата, логора и смрти, али они су први међу једнакима који су на својој кожи осјетили мржњу и намјеру да тај простор буде очишћен од свега што је српско. Лов је у мају и званично отворен.

Бљечевa и Гниона (6. мај)

На Ђурђевдан припадници тзв. ТО из Сребренице нападају српски дио села Бљечева. Косана Зекић је заклана, Гојко Јовановић убијен, Милан Зекић рањен и као такав пребачен у Београд на ВМА, гдје је подлегао ранама 9. јула.

– Мајка је ишла за мном. Нисам чуо да је пушка опалила од великог страха, али када сам се окренуо да видим да ли мајка иде за мном, видио сам је да лежи на путу. Вратио сам се, пришао јој и видио сам да јој испод грла тече обилно крв. Нисам је смио понијети, него сам потрчао пут Загона… – испричао је њен син Мило додајући да му на прву није повјеровао ни брат Милан којег је срео на путу када се враћао из Братунца, гдје је радио.

– Он није повјеровао да се то догодило и да су нам комшије муслимани убили мајку- говорио је Мило Зекић.

Мајка Косана је била заклана, што је, како пише у Атласу злочина, потврдио опис повреда и рана на лешу из Дома здравља Братунац, гдје се истиче да су на њеном врату уочена четири засјека различите ширине и дубине.

Срби у Гниону убијани су на крсну славу.

– У својој кући, приликом прослављања славе је убијен и запаљен Милошевић Радојко који је имао око 70 година и био је полуслијеп – пише у публикацији.

Ово је био први напад на српска села на православни празник. Касније ће услиједити напади на Петровдан, Божић и Никољдан у Јошаници код Фоче.

Ратковићи, Сребреница (21 – 28. јун)

Приликом напада на село Ратковићи убијена је непокретна Десанка (70) те је запаљена са кућом.

– О смрти сина Живана, Добрина Продановић рекла је да није ништа знала све док није ослобођено село те су сви лешеви били донесени у Факовиће. Од њега је остала лобања и пар костију, а мајка га је препознала по поправљеном зубу у горњој вилици. На тијелу Винке Максимовић, уз ране од метка, биле су видљиве и ране од ножа. Мртву Борку Милановић пронашли су у њеној кући поред кревета. На прагу куће пронашли су Богичевић Обрада који је био заклан. Продановић Зору су пронашли спаљену. Ту су пронашли тијело Стојана Стевановића (брат од стрица свједока) те видјели да је он био заклан и да му је полни орган био одсјечен и стављен у уста. Стомак му је био расјечен. Поред Стојана у Брађевини су нашли и убијене Раду Јовановић, а у Магудовићима Новицу Стојановића, Славка Петровића и Љубишу Гајића кога су муслимани послије убиства бацили на гомилу кукурузовине и запалили – испричали су свједоци, а документовао Републички центар.

Залазје и Сасе (8. јун и 12. јул)

Као и у осталим српским селима и у Залазју су Срби држали страже. Међутим, често нису успијевали одбранити села од напада тзв. Армије БиХ. Протјерани Срби из тих села су спас налазили у сусједним селима, међу којима је Залазје.

У нападу на Залазје и Сасе 8. јуна страдало је девет Срба. Међутим, тај напад био је увертира у оно што ће се десити свега мјесец касније, на Петровдан.

– Ја сам једва препознао свог брата Радислава и то на основу бурме на прсту, а тијело је било измасакрирано и паљено, највјероватније лет-лампом, са мало гардеробе на себи – свједочио је Бранислав Васиљевић.

Марија Јеремић, која је на Петровдан изгубила два сина, Марка и Радислава, свједочи да је тијело Радислава размијењено. Тијело Марка није пронађено, али…

– Приликом ослобађања Сребренице у кући, власништво оца Насера Орића, од стране Славише Јеремића и Горана Лазаревића, пронађена је лична карта мог несталог сина Марка и ту личну карту су мени донијели – пише у Атласу.

Злочини у Залазју нису стали 1992. Након враћања Залазја под контролу Војске Српске, сродници и пријатељи настрадалих у том селу на Петровдан су ишли на гробље на парастос, те су и једном приликом 1994. нападнути од стране припадника тзв. Армије БиХ.

Лозница (Сребреница), 28. јун

…На Видовдан напали су нас са свих страна…

У нападу нису поштеђена ни дјеца ни лица старије животне доби. Тако су припадници тзв. Армије БиХ убили Верицу Филиповић која је имала само 17 година, ранили тромјесечну бебу Мирјану Петровић и Милоша Стојановића који је имао 80 година. Обоје су преминули од посљедица рањавања.

– Живана Филиповић, мајка убијене Верице, која је у рату изгубила мужа, брата, петорицу сестрића и велики број рођака, каже: „У селу су затекли цивиле и убили кога су стигли, а село опљачкали и запалили и оно још што није обновљено… Коме је и шта могла да скриви моја седамнаестогодишња кћерка Верица коју су убили на кућном прагу, а послије тога опљачкали и запалили наш дом“.

Загони (5. и 12. јул)

„Људи који су пронашли моју супругу причали су ми да је сва била исјечена“.

Да је тијело Миленкове супруге Раде Милошевић било измасакрирано, потврдио је Дејан Гвозденовић: „Приликом превожења жртава у Братунац примијетио сам да је тијело Милошевић Радинке Раде измасакрирано. Била је ножем исјечена по грудима, а мој дјед Рајко Гвозденовић по лицу. Највише је било унакажено тијело Димитрић Милеве, старе око 70 година, које је било исјечено скоро у комаде и потпуно унакажено“ – записано је у Атласу злочина.

Трагедија Срба у Загонима није завршена 5. јула јер већ седам дана касније су припадници тзв. Армије БиХ извршили поновни напад. На Петровдан.

– О другом нападу изјаву је дао Радоје Гвозденовић: „Поред убијених смо нашли каишеве којима су их муслимани везали за дрво и мучили. Сви су били масакрирани, исјечени и разбијених глава“ – остало је записано.

Јежестица (8. август)

Није мали број села око Братунца и Сребренице чији су мјештани мученички пострадали у Другом свјетском рату од усташа. Једно је и Јежестица. Усташе су по дану купиле људе из села, а ноћу их водиле на поток и клале. Жртве су мучили, дјевојкама су резали дојке, одсијецали дијелове тијела. О нападу на Јежестицу 8. августа 1992. говорио је Драгомир Миладиновић, истичући да су Анђелку Млађеновићу одсјекли главу и однијели је.

– На кућном прагу убијају мајку Савку Млађеновић и њена два сина, Драгана и Анђелка коме су муслимани, док је лежао рањен, одсјекли главу до рамена јер је Србин и што је имао лијепу црну браду – посвједочио је учесник одбране села Раде Стјепановић, а пише у Атласу злочина.

О бруталности муслимана у Јежестици причао је и Михајло Млађеновић.

– Ратни командант Сребренице Насер Орић и Кемал Мехмедовић из Пала код Поточара одговорни су за свирепи злочин муслиманских снага 8. августа над мојом мајком Савком и браћом Драганом и Анђелком. Један Бошњак који сада живи у Живиницама потврдио ми је да је Мехмедовић Анђелку одсјекао главу и да су је, након што је од Орића добио награду од десет марака и џак брашна, шутирали по сребреничком игралишту – причао је Млађеновић.

(Не)правосуђе – 1992. до данас

Тешких судбина и језивих прича препуно је Подриње. Српски живаљ памти и Брежане, Крњиће, Подравање… Села и засеоци нападани су више пута 1992. године. Напад на Кравицу, највеће српско село у средњем Подрињу, догодио се на Божић 1993, када је убијено 49 мјештана, а рањено 78. Након што су опустошили Кравицу, Орић је 16. јануара 1993. организовао напад на ширем подручју Скелана. За један дан убијено је 69 мјештана, међу којима и двоје дјеце.

Злочин у Подрињу је, како каже вршилац дужности директора Републичког центра за истраживање рата, ратних злочина и тражење несталих лица Виктор Нуждић, један од најтежих. Од 76 масовних стратишта у првом тому Атласа злочина, на којима је страдало четворо или више лица, чак 26 се односи на средње Подриње.

– За злочине над Србима у цијелом Подрињу пред Судом БиХ осуђена су само четири лица на укупно 29 година затвора – истакао је Нуждић за „Глас“.

Он је оцијенио да су ослобађајуће пресуде Насеру Орићу, како пред Хашким трибуналом тако и пред Судом БиХ, Србима јасно дале до знања да нема правде за српску дјецу попут Слободана Стојановића и браће Димитријевић, ни за побијене породице Бране Вучетића, Славке Матић и Цвјетка Ристића.

Опомене поред пута

Фотографије 600 убијених и погинулих Срба, већином цивила, из братуначке и сребреничке општине постављене су поред путева који воде према тим срединама с циљем да сви који ових дана долазе у Поточаре и Сребреницу виде и увјере се да су овдје почињени злочини над српским цивилима.

Постављање фотографија организовали су чланови организација породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила из обје општине.

– Фотографије потврђују да су они постојали, да имају имена, презимена, али да за њихова страдања нико није процесуиран – поручила је предсједница републичке организације Исидора Граорац.

Аналитичар и историчар Драгомир Анђелковић је једном приликом у једној реченици објаснио снагу памћења ријечима: „Народ који заборавља своје жртве призива нове злочине“.

Ведрана Кулага Симић