ИН4С, 3. 4. 2024, Милица Краљ: Надежда Петровић – Сликарка, хероина и видарка националних рана – На данашњи дан

Надежда Петровић (1873-1915), ратна болночарка у Ваљеву, последња фотографија Фото: Википедија

Балкански ратови

Хиљаду дванаесте почиње Први балкански рат. На бојно поље после мобилизације с војском креће и Надежда. Постаје ратна болничарка. У белом мантилу креће се од ратишта до ратишта. Својима из Призрена 1913. шаље фотографију у белом мантилу. Успевала је да поред превијања рањеника нешто и наслика или бар скицира. У мају исте године несебично негује 80 војника који су имали тифус. Истовремено у предаху ради и слику „Везиров мост“.

Маја стиже на Косово. Разгледа раскошну Грачаницу и ради слику Косовски божури, фасцинантне непоновљиве црвене боје.

Са пољском болницом стиже у Скопље где је 30. маја 1913. дошло до потписивања мировног уговора између балканских савезника и Турске.

Већ следећег месеца започиње Други балкански рат, још страшнији, Надежда не посустаје у неговању рањеника, али и она пада у болничку постељу разболевши се од тифуса. Муче је тешки снови, кошмари, халуцинације. Њен издржљиви организам успева да се опорави.

Учествујући у одбрани отаџбине Надежда је стигла у Љуму, на Брегалницу, на Рајхчански рид, на Треске Буку, на Косово, Скопље, у Призрен и Ђаковицу, свуда са војском, са својом болницом завојиштем. Превијала је ране и непријатељским војницима – Бугарима и Арнаутима и Турцима.

Надежда Петровић, Манастир Високи Дечани, уље на картону, 1913, МСУ Фото: Википедија

Вино пију три српске војводе – изложбе Надеждиних слика

Међународна изложба слика у Риму, одакле је Краљевини Србији упућен 23.марта позив 1911. да у Српском павиљону излажу јужнословенски уметници, показла је јединство уметника.

Аустрија, Белгија, Француска, Енглеска, Немачка, Мађарска, Србија, Русија, Шпанија, Јапан, Америка и Италија – имале су своје павиљоне. Вајар Иван Мештровић одбија позив Аустрије да излаже у њиховом павиљону и своје кипове Марка Краљевића, Срђе Злопоглеђе, Милоша Обилића, излаже у Српском павиљону.

Надежда излаже три платна, а две композиције на тему српских легенди жири одбија с образложењем да су због величине платна које је премашивало 3 метра. У главном салону биле су њене слике: „Богородичина црква у Паризу“, „Београдска улица у снегу“ и „Гиљерије на Сени“.
После Другог балканског рата са Мештровићем излаже у Венецији графику Вино пију три српске војводе. Ова слика је 1922. године објављена у књизи „Српске народне јуначке песме“, у издању Српске краљевске академије у Београду.

Пишући Јакопичу и Мештровићу још 1908. након Анексионе кризе она као да је предосетила деветсто петнаесту и крај свог удвојеног живота, неуморног друштвеног радника и сликара:

„Београд се преобразио, свет је одушевљен. На све стране купе се да протествују у масама против Аустрије, певајући ратоборне песме. Сви смо у грозници и чекамо с одушевљењем кад ће прва пушка пући… Ја идем такође као болничарка да послужим својој отаџбини и да принесем свој живот ако затреба. Извините ме што по оној народној општој невољи, постадох према пријатељима немарљива… Ја богме заборавих да сам сликар, политика ме је сву толико обујмила да нема ни станка, ни санка, не могу да радим, срце ми је просто располућено од страха и очајања за свој род“.

За време боравка у Минхену дружи се са Стеваном Мокрањцем, Миланом Коњовићем, Пајом Јовановићем, личностима које су својим делом постале институције српског народа.

Вративши се из Минхена, 1914. бацивши нераспаковане кофере, својима је само рекла: „Ја одох!“ Растко и сестра Љубица су је пратили, махали јој, наговарали је да не иде јер су из команде у Ваљеву јавили да хара пегави тифус. Није хтела ни да чује само је понављала: „Ништа не брините и не плачите!“ А Растко је плакао и она га је дуго, дуго грлила, јер га је много волела.

Те, по српски народ судбоносне године, из Минхена и Беча враћа се и велики српски композитор, Стеван Мокрањац.

Иако у јеку ратова, усред општих и личних несрећа, између бојишта и превијалишта, до пегавца у ваљевској блници, Надежда је у овом периоду реализовала неколико ремек – дела: „Призрен“, „Грачаница на Косову “, „Портрет у плавом “, „Фасада Сан Марко“ (платно из Венеције), „Косовски божури“, „Бреговоти предео“, „Рушевине,“ „Девојка у народној ношњи“.

Слике ратног периода представљају оно што је од Надежде остало најколористичније и најекспресивније, конкретан доживљај претопљен је снагом визије, опис замењен изразом, опет је све боја и материја, ритам и звучност. У овом сликарству вреле инспирације палета је од мало боја, али ужарена боја букти: црвена, па зелена и жута, љубичаста и много беле.

Једна пожутела дописна војничка карта открива љубав са којом су Петровићи били међусобно везани. Надежда пише Растку:

„Мили мој Рајо, твоју карту добих данас… ми смо службеном поштом послали у понедељак једног нашег каплара, који ће вам донети 25 комада крушака арапки; њему може Зора (сестра), предати ствари за мене… Чиме се бавиш; ми овде играмо шаха и разуме се сви ме туку. Имамо прилично болесника; болницу кречимо и уређујемо… Љуби вас… твоја сестра Нада. Адр. Надежда Петровић акад. слик. Добровољ.болничар.

Надежда Петровић, Косовски божури (1913) Фото: Википедија

Смрт племените Српкиње

Надежда са ратишта октобра 1914. пише: „Сад сам села после целе ноћи скупљања по разбојишту претеклих, нескупљених рањеника после јучерашњег страшног крвавог окршаја. Нисам ни хлеба јела, толико је било посла око тога да сам скоро пала од умора. Целе ноћи смо их доносили, превијали, дерала сам и своју болничку кецељу и кошуља је дошла на ред – завоја је понестало а ране страшне зјапе, тиче се живота… Кроз сломљена ребра назиру се срце и плућа а очи исколачене од страха пред смрћу „сестро дај, спасавај, умрећу, мајко, мајко…“ – и тада се заустави дах, очи, стаклене, не затварају се а душа је већ изишла…“

Сви рањеници су тражили њу, јер она их је храбрила својим причама, уливала им наду да ће преживети, оздравити, да ће се срећно вратити кућама. Њена нежност коју су рањеници препознавали подсећала их је на нежност мајки и сестара.

Због тога ју је Радоје Домановић назвао Надинка Димитријевић. И у кући кад би се ко разболео хтео је да га Надежда негује. Из њених руку све је било лек.

Пегави тифус није мимоишао ни њу. Осмог дана од почетка болести Надежда је у Првој резервној војној болници у Ваљеву умрла 3. априла 1915. године.

Пред саму њену смрт одиграо се у војној болници један занимљив сусрет: Бранко Поповић, човек за кога су везивали њена осећања, и сам болестан, наишао је у пролазу са фронта.

„Уз литар најбоље каменичке шљивовице коју сам јој по жељи донео, пише он касније – претресали смо тада по последњи пут важна питања нашег младог сликарства. Био је то разговор достојан уметника и јунака – Надежде Петровић.“

Њеној породици је стигао телеграм са званичним саопштењем из ваљевске болнице:

„Са изразом дубоке туге објављујемо да смо поред толиких жртава које су пале у борби против епидемије, синоћ у осам часова принели на олтар драге нам Отаџбине још једну. Ужасној болести подлегла је и Надежда Петровић, академски сликар, наставница Женске гимназије, добровољна болничарка Прве резервне ваљевске болнице.

Умрла је неуморно радећи на неговању и спасавању наших храбрих бораца још од почетка рата. Објављујући овај редак и светао пример самопожртвовања ове племените Српкиње молимо за саучешће.“

Њени посмртни остаци су из Ваљева пренети у Београд на двадесетогодишњицу смрти , 3.априла 1935.године. Споменик у бронзи, рад Ивана Мештровића урађен је 1955.године и постављено у њеном родном Чачку. На њему подигнуте и увијене косе, Надежда у левој руци држи платно, а у десној четкицу.

Милица Петковић Краљ

Из књиге „Арахнина нит – есеји о песникињама, сликаркама и хероинама“, Унирекс, Подгорица – Београд, 2018.

Напомена: Tекст је претходно и први пут објављен на порталу ИН4С, 12. октобра 2020. године