ИН4С, 3. 4. 2024, Милица Краљ: Надежда Петровић – Сликарка, хероина и видарка националних рана – На данашњи дан

Надежда Петровић: „Жетва”, 1908. година (уље на картону, 21 пута 29 сантиметара) Фото: Политика

Минхенски период

Идући за својим талентом, Надежда после београдске школе Ђорђа Крстића стиже у Минхен 1898. где је отац уписује у школу Словенца Антона Ажбеа код кога је учио и Кандински. Кажу да је Ажбеов атеље био један од најлепших у Минхену, да је имао више од сто ученика који су радили чак и у врту и да су модели поваздан позирали. Било је ту студената из целог света. Ажбе је сликарство објашњавао као уметност чврсте форме и чисте боје, којима се по његовом мишљењу, једино може интерпретирати свет стварности.

Иако по природи самосвојна већ у младим годинама, Надежда поверава своју сликарску радозналост и улазак у свет сликарства Ажбеу.

У хроматски дискретно српско сликарство она је прва, већ 1900. унела боју као доминантан изражајни елемент, а убрзо насликала и прве модерне српске пејзаже. У даљем развоју Надеждине колористичке фуге, боја – тумач уметниковог доживљаја, добија све наглашенију самосталну експресивну вредност. У Србији тако нико није сликао. Париз је потврдио Надеждина настојања, али у својој средини годинама је била сама са својим новим уметничким сазнањима, са модерним сликарством, са видицима европске авангарде.

Надежда је на доживљај природе и стварности надградила своју личност, свој занос, енергију и стваралачке тежње, цело своје страствено биће, али и осећање свог времена и његових ликовних токова. Развој надеждиног сликарства асимилирао је простор ликовних ситуација омеђен Београдом – Минхеном – Паризом у којем се изграђивала њена стваралачка личност и зрела њена уметност.

„Сви налазе да у мојим радовима има мушког духа, енергије и манира, да се по цртежу не може рећи да је то радила женска рука“ – пише својима.

Надежда је епитете „мушки“ примила као ознаку за снагу својих сликарских потеза, за свој уметнички потенцијал.

У Ажбеовом атељеу обрађиваће три теме: портет, акт и пејзаж. Већ тада, показала је посебно интересовање за људски лик и један особен начин саопштавања свог утиска који се може схватити као „наговештај експресионистичких предиспозиција („Баварац “, „Младић с црним шеиром“ , „Портрет младића“ …) У Минхену она ће започети и велике студије акта и показати много слободе у колористичкој инетрпретацији.

„Данас сам израдила један женски полуакт с бојама и необично сам задовољна, јер ми професор рече да сам врло добар колориста и да добро боју видим, дакле, ево, и моје среће.“

Следеће године она ће под утицајем професора Грабара, а у истој Абжеовој школи, почети да слика пејсаж. Шуме, бела стабла бреза, цвеће, траве… Тамне боје атељеа замениће белом, зеленом, црвеном и жутом. Већ ту она ће научити да једним потезом „створи“ читаво лице.

Ту ће се зачети онај њен господарски однос према боји која ће јој на целом њеном сликарском путу служти верно. Осећајући моћ светлости усклађене с бојом, она ће се убудуће понашати као стваралац света. Њена платна већ одатле ће понети ону моћ „поново створеног“ да би се кроз сусрете са сликарима Италије, Немачке и Француске утемељила у једну сигурност.

У Ажбеовом атељеу она ће упознати Словенце: Грохара, Јакопича, и Јаму „који су били више имресионисти и више уметници од Ажбеа и који ће Надежди показати, не само као пријатељи и земљаци, него баш као сликари, могућност развоја и једном одређеном, новом правцу“.  Ускоро она у њиховом импресионизму препознаје, не немачки, не француски, већ словеначки имресионизам. Истичући принцип искрености као етички квалитет уметничког дела, а дајући аутентичности највећу вредност, њихово мишљење се управо подударало с Надеждиним назорима о сликарству.

Иако одушевљеа њиховим радом, Надежда се неће уметношћу везати за њих. С њима ће остати пријатељ целог живота, организоваће изложбе, колоније.Они ће бити њени саборци у борби за југословенску Модерну.

У Београду, у Великој школи 25. августа 1900. приређује своју прву самосталну изложбу. „Млада и даровита сликарка, кћерка председника Пореске управе г. Мите Петровића са собом је донела низ лепих и одабраних слика“. Тако новине најављују прво Надеждино излажење пред публику.

Изложила је тридесет седам слика, двадесет и девет оригинала и осам копија.

Иако су то били школски радови и ђачка изложба, критика је већ онда била сурова према њој.

Нова искра пише: „Кад смо видели оно што је Госпођица под именом сликарских радова изложила, нисмо се могли довољно начудити толикој њеној храбрости. Зар после рада на Академији, зар после дугог кретања међу радовима и старих и нових мајстора, Госпођица не нађе бољих и лепших узора себи и својој одушевљеној младости но „импресионистичке“ радове, то болесно и труло схватање, болесних и трулих мозгова… Ма колико верујемо у вољу Госпођичину и њено истинско одушевљење за спектралне лепоте да смо уверени да ће можда у најскоријој будућности и сама она зажалити што је износила ОНО под именом својих радова…“

Поновни Надеждин боравак у Минхену био је велика потврда сталног сликарског хода напред. Из Минхена је са собом донела радове за које ће Бранко Поповић, њен иначе добар пријатељ, а по многима и велика љубав, писати да је она стигла кући с „тим радовима као с неким непречишћеним радним благом у коме се назираше нека неслућена свежина и снага израза. Ту снагу израза ће Катарина Амброзић дефинисати као „прелудиј српске Модерне“.

Кад се 1903. са студија вратила у земљу, Надежда започиње публицистички рад, ангажује се у друштвено политичком животу. Кућа Петровићевих постала је збориште за све договоре, послове и припреме. На митингу у сали Коларца Надежда је окупљеним женама, којих је било више од хиљаду, говорила: „Шта хоће од нас бес турске трулежи и шта Европа која је својим недрима милионе својих рођених синова раденика експлоатисала за рачун силних богаташа и аристокрације!“

Тe године основано је и Коло српских сестара а Надежда постаје први секретар Кола. Крајем године одлази са знатном помоћи у новцу и одећи на згаришта маћедонска и косовска.

Почетком 1904. године Надежда је радила на организацији Прве југословенске изложбе у Београду. Више од стотину сликара пријавило је своје учешће и излагало око пет стотина експоната. Прву изложбу отворио је краљ Петар Први. Оцене Надеждиних радова кретале су се од похвала до покуда.

Исте године основана је и Прва југословенска колонија у Сићеву и Савез уметничких удружења Лада.

У то време свештеник у Сићеву био је Гаврило Дожић који ће одатле отићи за Атину. У малој сићевачкој црквици, чије се звоно налазило између грана столетног храста, Гаврило Дожић је насликао Гаврана из морачког манастира. Тај траг и данас се налази у Сићеву.

Године 1906. основано је Прво српско удружење ликовних уметника Србије, као стално друштво.

Док је боравила у иностранству, Надежда ради и као дописник великог броја српских и словеначких новина, док по повратку у земљу ради као наставник цртања, чак пише и драме.

И њени укућани су често били модели, посебно сестре Анђа и Љубица. Мештровић је био одушевљен Анђом, чак је и Каријатиде на Авали, на Гробу незнаном јунаку, радио по Анђином лику.

У Сплиту се на Мештровићевим скицама најбоље види Анђин лик и то како свира на челу.

Анђа је водила преписку са Толстојем. Толстој је написао брошуру о анексији Босне и Херцеговине, а на то га је подстакла Анђа Петровић, млада девојка из српске престонице, која се као родољуб обратила великом писцу да овај изнесе своје мишљење о „праву мањих народа на слободу и самоопредељење, Писмо Анђе Петровић чува се и данас у Јасној Пољани, а њој је Толстој послао велику фотографију са посветом.

Кад је Анђа умрла пред сам први Први светски рат, у својој 24. години, Мештровић је плакао као дете и молио Надежду да му дозволи да узме маску с лица, којом је била прекривена, али она то није дозволила.

После импресионистичке и колористичке фазе, после Портрета оца, Портрета сестре, Аутопортрета, Старе карауле, Дереглија на Сави, Гробља, Острва љубави, Жене са шеширом, Циганке, Отвореног прозора, још две изложбе, једне самосталнe код Горхара и друге с Ладом, она преко Загреба и Љубљане стиже 1910. у Париз. На поласку из домовине, Надежда се задржава у Загребу, где је Мештровић отворио изложбу, поводом које Надежда пише:

„Мештровић ме је запањио, запленио, изненадио, дубоко потресао… колосалношћу својих идеја, композицијом, величином снаге, генијалног схватања наше народне поезије. Ово само векови рађају и стварају…“

Париски период

У јуну 1910. преко Италије, стигла је назад у жељени Париз за који је пуно пута тражила стипендију и исто толико пута била одбијена.

У Паризу Надежда се сместила у Мештровићевом атељеу, који се налазио у улици Емпас ди мен, где су, такође, атељеа имали Шагал, Еренбург, Модиљани… Надежда о смештају пише оцу:

„Могу у њему бал да приредим“. Из својих кофера извлачи прекриваче, везене столњаке, грнчарију, иконе, групише свој свет око себе, приређујући исовремено малу изложбу народних рукотворина које је толико желела да покаже свету.

Упознаје Родена који је био Мештровићев пријатељ од 1902. и који је позирао Мештровићу.

Узбуђена због сусрета са скулптором који је тада имао седамдесет година и у то време довршавао споменик Виктору Игоу, пише оцу да очекује његову велику посету, јер он жели да види њене радове.

О излагањима њених радова на Јелисејским пољима у „Писмима из Париза“ у београдској штампи пише да је „Надежда једини Србин који има разлога да буде поносан“.

Сликајући акт и пејзаж, Надежда свакодневно одлази у галерије, музеје, узима приватне часове, граби са извора да што више понесе собом од тог бескрајно богатог света линија и боја. Гоген, Ван Гог, Сезан, све њихово је узбуђује. Тада настају „Булоњска шума“, „Мост на Сени“, „Плажа у Бретањи“.

На том путу великих корака Надежда је из минхенског периода понела: савладан занат, брз широк потез, инсистирање на боји, одушевљење пејзажом и испољавање индивидуалних особина.

Године 1902. настаје њено прво ремек. Дело „Стабло у шуми“ као схватање изразитог колористе са смислом за синтезу, евоцирајући снагу гогеновског звука, до вредност боје ослобођене зависности од теме и локалног тона указује на правац њеног даљег развоја.

У року од три године умиру њени најближи – отац, мајка, сестре Анђа и Драгица.Она пише Јакопичу: „Три месеца бејах неспособна да општим с људима, да их примам у кућу, да идем с колегама на састанке, да кореспондирам, бејах немоћна“.

Српски период

У Србији Надежда слика искључиво природу и човека. Са одушевљењем заљубљеника у пределе и ликове своје родне груде, Надежда је прекривала платно снажним и смелим потетима, једром пастом, узбудљивим бојеним сазвучјима: „Ресник“, „Старо гробље“, „Циганка“, „Жена са црвеним шалом“, „Циганско село“, „Погреб у Сићеву“, „Караула на Сави“, „Портрет Скерлића“, „Дама у црном шеширу“, „Јаша Томић“.

Из ових је слика избијао аутентични темеперамент надахнутог колористе који се кретао путе који отвара колористички експресионизам, у то време део европске авангарде.