ИН4С, 3. 4. 2024, Милица Краљ: Надежда Петровић – Сликарка, хероина и видарка националних рана – На данашњи дан

Надежда Петровић (Чачак, 11. октобар 1873 – Ваљево, 3. април 1915), снимак из 1909. годне Фото; Википедија

„Ја летим од генија до генија и тражим хране да се напојим тражим храбрости да продужим сликарство“ – записала је велика српска сликарка Надежда Петровић, уметница која је била „сутрашњица у данашњици“ или „ондашња у сутрашњици“.

На данашњи дан, 3. априла 1915. у Ваљеву је умрла сликарка Надежда Петровић.

Сматра се зачетником модерног српског сликарства, а њене слике „Ресник“, Нотр Дам“, „Аутопортрет“, „Булоњска шума“ сврставају се међу најбоља дела у српској ликовној уметности. Једна је од оснивача „Кола српских сестара“.

Србија није имала сликара који је са више полета, одушевљења и страсти лутао њеним пределом и сликао њен лик, а да је истовремено био просветитељ, видар националних рана и војник. „Нека и наш сељачки народ“, писала је она, „види да је уметност општа, да је неопходна не само варошанину и само ученим људима; да она није луксуз“.

Име Надежде Петровић постало је нека врста мита и оно је у себе обухватило готово све жене сликарке код Срба којих није било мало. По полету, по смелости, по енергији Надежда их је превазилазила, удружујући с тим уметничким одушевљењем још и активност јавног и политичког рада.

О њој су многи писали, међутим, наш ликовни критичар и историчар светског гласа и угледа Лазар Трифуновић, о њој и њеном делу исписао је можда најубедљивије редове:

„Надежда је имала живот као сви уметнчки револуционари: буран, херојски и несхваћен. За четрдесети две године које је проживела (1873-1915) у њој се скупило све позитивно што се гнездило по Србији у прве две деценије овог века: државотворност, југословенство, родољубље, патриотска свест – за све је она имала времена: да слика, да напише критику, да се бори за женска права, да ратује. И њена смрт била је херојска, лепа као и њен живот; болесна од пегавца, умрла је на фронту као болничарка Прве резервне ваљевске војне болнице“.

Та чудна жена, како ју је назвао једна од саврeменика, била је носилац једне огромне животне снаге, јер је умела и могла да се бори за своја схватања и идеале. Готово и није чудо што је она дала толико повода да се о њој говори и пише, што је била популарнија од других уметника, њених вршњака који су остајали на другом плану интересовања историчара. Међутим, Надежда је предњачила тежњама за тражењем нових путева у уметности, особито важних на прекретници из деветнасетог века у двадесето столеће. У томе је била одлучнија него други, макар и по цену жртава, неједнаких резултата, падова и успона који су у тадашњој средини наилазили на отпор, неразумевање па и непријатељство. Свесна свега тога, Надежда је водећи неравноправну борбу, тражила своје место у сликарству у средини која је уметност посматрала са закаснелим познавањем онога што се дешавало у Европи.

Сликарство Надежде Петровић је по својој уметничкој вредности, као и по свом значењу за почетак наше Модерне допринос авангардног карактера.

Она, која је стилски својим опусом за непуних петнаест година обухватила велики распон од пленеризма (метода сликања директно у природи), преко импресионизма, до једне личне варијанте фовизма (експресионизма) и тиме трасирала основни пут развоја којим ће се даље кретати главно струјање српске лiковне уметности у првој половини XX века, живела је уз неразумевање и врло мучно се пробијала својом личном уметничком стазом.

Схвативши тежину судара домаће патријархалне и стране космополитске средине – борац, градитељ и визионар – чиниће Надежда све и на свим пољима, да смањи огроман раскорак. „тешко је замислити јавни живот Београда из првих петнаест година двадесетог века без Надежде Петровић“, речи савременика, историчара и сликара Бранка Поповића само потврђују снагу и значај Надеждиног присуства.

Међу првима у Србији урадила је импресионистичка платна, а онда сликала сочне, надахнуте пределе и портрете испуњене снагом бојених намаза и бујицом осећања и везала се за токове европског сликарства, пoсебно са фовизмом.

Надежда је од зачетника српске модерне уметности израсла у њену најмаркантнију фигуру. Значај њеног изузетног дела лежи у његовој објективној вредности, у авангардном карактеру његове стилске оријентације и у револуционарној улози коју је имала у своме времену. Са тих аспеката она представља допринос генези светске модерне уметности.

Приликом ретроспективне изложбе у Минхену 1985. године, у немачким листовима појавила су се критичка мишљења у суперлативима: „Била је не само експресионист него и један од претеча“, „сликар велике обавештености, али и аутентичне оригиналности“, „…снажног колорита балканског звука“ … „Имала је услове да буде један од путоказа европске моедрне, али је уметности претпоставила своју отаџбину“.

„Надеждино стваралаштво зорно сведочи да природа о којој је ту реч, није нека апстракција већ геополитичка и геокултурна, особена стварност звана Србија, или још одређеније речено: Шумадија. Суштински извор и смисао Надеждиног стваралаштва почива у њеном доживљају геолошких и повесних, културних и етичких димензија те стварности.

Предочено геополитичко и културно исходиште Надеждиног стваралачког надахнућа одређује и смисао слободе коју воли и који вишестрано превазилази оквире пуке уметности, где одбија све кострети традиционалног академизма, али и модернистичког формализма. Реч је о исконској потреби за слободом као основним условом достојаственог живота човека и заједнице којој припада, о личној и националној слободи од сваке туђинске присиле и за постварење самобитности.“ – записао је поводом стопедесотогодишњице рођења Надежде Петровић, Драгош Калајић у „Политици“.

И битни смисао Надеждиних спрега боја, у знаку снажних сучељавања ватрених и хладних, ваља тражити изван хоризонта естетике контраста или склада, дакле у функцији изражавања елементарне виталности природе, слободе и народа.

Извесно је да је Надежда уметност схватала као средство материнског васпитања народа: „Уметност не профанише, она подиже пали морал, помаже развитак социјалних питања и еволуцију народа, подиже култ у човеку до највиших граница, вредност јединице и целог племена у очима напрендих народа. Уметност је најглавнији васпитач човека и народа.“

Своја уверења Надежда је доследно потврђивала у разноврсним доменима делотворности, од уметничког, где је предводила окупљања око југословенског идеала, до друштвеног и политичког, где је била покретач и делатник многих установа националног значаја. Није уступала ни пред ратним изазовима, посвећујући своју бригу рањеницима. Овде ваља истаћи и њену идеолошку доследност: у основи свих њених одговора на питања уметности и изазове политичке стварности почива виталистички вредносно критеријум, изведен из њеног осећања природе и природности, те функцјие плодности.

С много вере у себе и усвој рад, на сва негирања своје уметности она је одговарала: „За све се тражи времена, а за васпитање публике мало дуже времена. Савременицима су новатори свагда смешни и луди…“

Она није збуњена негирањем свога рада. Једноставно осећа да је рођена пре свог времена, да је као што ће и касније потврдити, увек била окренута будућности.

Чувена породица Мите Петровића

Породица Надежде Петровић, поред песничке породице Илић, јединствена је у српској култури, њен отац Мита, писац је познатих „Записа са Јавора и из Топлице“, као и трију обимних књига о финансијама обновљене Србије; а његове кћери су биле талентоване сликарке, од којих је Надежда успела да постане највећа фигура српске Модерне с почетка 20. века: а син јединац, Растко Петровић, једна је од најособенијих књижевних личности наше међуратне књижевности.

Најстарија од тринаесторо деце Милеве и Мите Петровића, Надежда је рођена 12. октобра 1873. у Чачку. Отац Димитрије био је наставник цртања чачанске реалке а мати Милева, учитељица, родом из Титела, сестричина и васпитачица Светозара Милетића.

Њени родитељи венчали су се кад су имали осамнаест година, зато су имали времена да изроде толико деце. Била су то два културна бића. Мати је много утицала на оца, јер је била из једне виђеније породице. Њу је школовао Светозар Милетић који је желео да она са службом буде у Србији, Њени родитељи су се трудили да свако дете заврши школе, јер је „свако од деце имало своју нарав и своју обдареност“ – сматрали су. Ценили су дар који је свако од деце донело рођењем.

Њен брат Растко није имао ни осам година, кад је на питање шта то пише, одговарао: „Правим песме“. У породици је постојало неписано правило да свако по нешто ствара. Тако се у продици Петровићевих свирало, цртало, читало, писало, дочекивали се гости. Надеждда је имала једанаест година кад су се родитељи преселили у Београд, у Ратарску улицу (данас улица 27. марта), у кућу Надеждиног деде по оцу, трговца хаџи-Максима Петровића. Та кућа са двадесетак одељења, у којој је свако дете имало своју собу, била је, како су је и сами Петровићи називали – „мали рај“. Сва у зеленилу, између орахових стабала, са воћкама и виноградом који се простирао све до Ташмајдана, с ружама које цветају преко целог лета, та кућа је привлачила пажњу пролазника још и сталном музиком која је допирала кроз њене прозоре или однекуд из дубине врта.

Петровићи су били имућан свет. Деда Максим је држао кафану на Палилули, имао је велико имање које ће наследити син Мита и које ће му стално доносити приходе за школовање деце у иностранству.

Књиге, часописи, домаћи и страни – све је стизало у Ратарску. Библиотека је била велика не само по броју, већ и по вредности књига. Ту су биле прве граматике, први буквари, прва издања многих књига. Затим богата иконографија, са неколико икона из 12. века.

У том згуснутом свету уметничког, Надежда Петровић градила је ствараоца у себи. Она која је говорила да права велика уметност мора бити учитељ, васпитач, борац за напредак човечанства, и сама је од такве уметности тражила изворе за своја надахнућа.

„Модерна уметност не пати од од једноставности и понављања бруталне углађености, порцеланског изражавања, копирања природе и њених ефекатних момената, шаблонисања, ризикујући све модерне схеме, анализирајући их, она их развија… Модерна ументост је тежа за анализу, онако исто као што није лако читати дела… Шопенахуера…“ сматрала је.

Већ у раним годинама она започиње дуге полемике са својим ујаком, сликарем Светозарем Зорићем, који није потцењиваоу њој саговорника, иако су њене године биле још смешно младе за такве провокације. Али ујак је желео да она у разговорима с њим и у размимоилажењима у мишљењу, оштри свој став који је заузимала. Дакле, у кући Петровићевих ништа није било случајно, Све је имало своју основу, све је имало свој програм. Чак и кад се музика учила, и кад се стих писао, и кад се прва боја испробавала на палети.

Отац Мита био је велики пријатељ са сликарем Ђорђем Крстићем који ће бити и први Надеждим учитељ. Стежући под мишком своју црвену свешчицу са цитатима из дела Гетеа, Петефија, Игоа, Његоша и Толстоја, Надежда је у заносу једне разбуктале природе одлазила на часове цртања. Није она била од оних ученика који само иду путем учитељевих указивања. Она је у сваком потезу са Крстићевих платана тражила своју црту, свој пут. Затим ће учити у школи Чеха Кирила Кутлика, а затим ће уследити њено школовање у Минхену и Паризу због чега ће се и њен сликарски пут делити на: Минхенски период (1898-1903), Србијански (1903-1910), Париски (1910-1912) и Ратни (1912-1915).

У њихову кућу навраћали су многи уметници и родољуби.Ту су били на конаку, по причању Надеждине сестре Љубице Луковић, Гаврило Принцип, Гаћиновић, Жерајић, конте Иво Војновић, Страхимир Силвије Крањчевић, Иво Ћипико, Јован Скерлић, Симо Матавуљ, Јован Цвијић, вајар Иван Мештровић, Драгутин Димитријевић Апис, Моша Пијаде, песник Владислав Петковић Дис, који би приликом сваког доласка питао Надеждину мајку:

„Госпођо Милева, смем ли да уберем једну ружу из ваше баште?“ Знајући да песник не мисли на цвеће, већ на једну од њених кћери, она је уз осмех одговарала: „За вас у мојој башти нема ружа.“ Овим одговором као да је био дефинисан однос према свим младим људима који су навраћали у њихову кућу. Пријатељство, другарство, то је било у основи свега. Никакве сентименалне седељке са уздасима. Мада ће повремено бити и тешких савлађивања да се та линија чистог пријатељства очува до краја.

„Радознала духа, хитре интелигенције, еуфоричног темперамента, како је записала др Катарина Амброзић, Надежда је „упијала све око себе, али исто тако она је оно што је носила у себи умела да саопшти. Заљубљена у народно стваралаштво, она је и своју одећу кројила према народној ношњи и украшавала је мотивима народних шара из Македоније. Њен атеље у Паризу, који је добила од Мештровића, био је опремљен тканинама везеним с мотивима из Скопске Црне Горе. Крећући у Париз она је напунила кофере везовима не би ли тамо приказала „уметничку руку“ нашег народа. Иако је била понесена сликарством, она није своје видике сужавала само на штафелај. Била је друштвено активна, уметнички мобилна, породично преокупирана. После смрти родитеља, она преузима сву бригу о млађим сестрама и брату.