Искра, 19. 2. 2026, Владимир Умељић: Насилно покатоличавање у време Србоцида хрватске државе 1941-1945.

Боснаска Дубица: Сидоније Шолц покатоличује и похрваћује Србе, август 1941. Фото: Музеј револуције народа Југославије Инв. број: 5734, Znaci.net

Геноцид над Србима у хрватској држави 1941-1945. се одвијао путем масовних убистава, протеривања и насилног покатоличавања. Несувисле тврдње да врховни представник Ватикана на лицу места, „блажени“ надбискуп Алојзије Степинац, то није знао су бесмислене.

Бројни историјски извори (као и здрав разум) говоре против тога, као само један пример – у студији „Када мртва уста проговоре. О Србоциду хрватске државе 1941-1945. (Прометеј, Нови Сад, 2023.) сам објавио факсимил потврде српској породици Меанџија из Глине, да ју је „загребачки надбискуп Алојзије Степинац одлуком бр. 7356, на дан 28.11.1941, примио у крило свете католичке цркве“.

Подсетимо се на неколико проверених и проверљивих историјских чињеница.

„Геноцидна намера“ (dollus specialis) хрватске државе 1941-1945. у односу на православне Србе је од стране високих усташких функционера била више пута јавно обзнањена.

Тако се од Мила Будака, министра културе и образовања могло чути на једном скупу у Карловцу 13. јула 1941. године и следеће „Ми, који смо учили историју, знамо да је Свемогући на Дрини поставио границу између светова. Овде је настала највећа црква откада постоји свет, римокатоличка црква, овде је настало и највеће царство откада постоји свет, римско царство. Дрина је граница између истока и запада. Божије провиђење нас је овде довело, да чувамо ову границу (…) зато смо и добили име ante murale christianitatis (…) Браћо и сестре! Целокупни усташки покрет се базира на нашој вери (…) целокупни наш рад се базира на нашој верности цркви и католичкој вери…“¹

При свом говору у Иванцу, 3. августа 1941. године он још једном подвлачи укорењеност тадашње хрватске идеологије (= геноцидне политике хрватске државе 1941-1945) у римском католичанству и његовој културолошкој традицији: „Морамо се подсетити, да је католичка црква – која, нити је једна терористичка организација, нити је воде малоумни – водила шест крсташких ратова, да би ослободила Христов гроб. Када је већ то било у XI и XII веку, онда смо сигурни, да та црква и усташку борбу разуме…“ ²

Један други заменик Анте Павелића, др Виктор Гутић, изјављује: „Или ћемо ми победити и ови проклети Срби ће бити заувек уништени или, ако се којом несрећом деси, да опет настане једна Југославија, онда смо барем исправили статистику, у хрватску корист…“ ³

Др Б. Пешељ, професор међународног права у Вашингтонону, и својевремено лични секретар др Влатка Мачека, предводника Хрватске сељачке странке, као и школски друг неколицине највиших усташких функционера (Будак, Кватерник, Лорковић) говори о једном разговору, који је водио 21. јула 1941. године са шефом усташке полиције у Загребу, Еугеном Кватерником:

„Дозволио сам себи примедбу, да ова „чишћења“ међу Србима не могу да се добро заврше, јер се Срби неће дати тако лако поклати (…) Он ми је одвратио: ‘Ја знам, да ти очекујеш, да ће Енглези добити овај рат и – ја се слажем са тобом (…) Али тада неће више бити Срба у Хрватској и, без обзира на то ко ће победити у овом рату, тај ће морати да се помири са ситуацијом, коју буде затекао…“⁴

Ни високи представници католичке цркве нису заостајали за својим колегама.

25. априла 1941. године – једанаест дана по капитулацији (српских делова) југословенске краљевске војске и петнаест дана по прокламовању НДХ – обзнањује загребачки надбискуп и председник хрватске Бискупске конференције др Алојзије Степинац својој римокатоличкој пастви:

„Часна браћо! Ови догађаји су нашем народу донели остварење одавно сањаног и прижељкиваног идеала. Ово су часови, када више не говори језик, већ крв кроз своју повезаност са земљом (…) И ко може да нам замери, када ми као духовни пастири дајемо свој допринос томе (…) и иако су данашњи судбоносни догађаји још увек не сасвим прегледни (…) упркос томе, лако је препознати Божју руку на делу (…) Црква, која већ две хиљаде година гледа историјске промене, која је вековни сведок, како regnum de gente in gentem transfertur et injurias et contumelias et diversos dolos (како краљевства прелазе од једног народа другоме, због неправде, срамоћења и различитих превара) (…) а будући да ми познајемо људе, који данас управљају судбином хрватског народа, дубоко смо убеђени да наш народ може рачунати са пуним разумевањем и помоћи…“ ⁵

Ова порука највишег представника хрватског римокатоличког клeра је, несумњиво, једно (наравно, циљано конфесионално конотирано) програматско политичко опредељење, у циљу објашњења, подршке и легитимисања усташког преузимања власти. Истовремено, хрватски надбискуп плаћа и трибут времену и тренутно доминантном (нацистичком) политичком духу у Европи. Тај трибут се рефлектује у једном несумњиво есенцијалном елементу нацистичког расизма, у њиховом „крв и тле“ – принципу („Blut und Boden“), који је основа њихове поставке о једној мистичној „расној надмоћи аријевско-германске расе“. Тај принцип је био основа и нацистичких „Нирнбершких закона“ 1935. године, који су прогласили Јевреје, као и Синти и Роме „носиоцима туђе крви“, чиме је овим народима одрекнута било каква повезаност са дотичном земљом, чиме су проглашени туђинцима и уљезима, и фактички стављени ван закона.

Загребачки надбискуп, потом, додељује једну врсту превремене апсолуције усташама, јер – како би оне могле да погреше, када највиши римокатолички ауторитет у НДХ у овом преврату одмах препознаје „…Божју руку на делу…“? Председник хрватске Бискупске конференције образлаже ову насилну промену власти, очигледно, кривицом претходне „српске Југославије“ јер „…краљевства прелазе од једног народа другоме, због неправде, срамоћења и различитих превара…“ али и чињеницом да хрватски римокатолички клирици ето познају „…људе, који данас управљају судбином хрватског народа…“ и стога су „…дубоко убеђени да наш народ може рачунати са пуним разумевањем и помоћи…“

Колико је дубоко и утемељено то познавање било, сведочи и јављање једног хрватског римокатоличког историјског извора, који говори о свечаном откривању једне спомен-табле у Загребу, на адреси Капитол бр. 4 – што је, као што је познато, адреса званичног седишта загребачког надбискупа – од 27. септембра 1942. године, на којој је стајало „…да су овде, у званичном седишту председника хрватске бискупске конференције (…) корени усташког ослободилачког покрета и овде су основане прве усташке борбене групе…“⁶

Сарајевски надбискуп Шарић пише 11. маја 1941. године:

„Ја сам био код наших усташа у Јужној и Северној Америци (…) ја сам пјевао са нашим усташама, пуног срца, наше химне и увјек са сузама у очима (…) и увјек ћемо нашу верност домовини повезивати са вјерношћу нашој вјери. Увјек Хрвати! Увјек католици! Бог и Хрвати!“  ⁷

Ђаковски бискуп Акшамовић заклиње се 22. априла 1941. године: „…да ћемо увек остати чувари наше свете вере и хрватске националне свести на источној стражи наше миле домовине…“ ⁸ Он даје још једно клерикално-политичко образложење усташког погледа на свет, њихових мотива и активности: „Часна браћо, свештеници и наши мили верници, Свети отац Пије XII шаље нам свој очински поздрав и (…) поручује нам, да се молимо Светој Мајци Божијој, да би се овај крсташки рат што пре завршио (…) хрватски војници су поделили свој витешки задатак. Једни бране земљу а други учествују у крсташком походу против бољшевика (…) блажена Мајка Божија, краљица мира, ће учинити, да се крсташки рат против неверника на свим бојним пољима срећно заврши…“ ⁹ Почетком 1942. године, он пише: „Назад к вери отаца! Јединство је у католичкој цркви! Наша заједничка молитва у овој години ће бити, да Божја милост скрати време крвавог и разорног рата, да правда и истина победе, за које се данас у Европи бори 350 милиона наших савезника, да завршетком рата победи света католичка црква (…) За нас Хрвате је зов „За дом спремни!“ најмилији од свега (…) За Немце је зов „Хајл Хитлер!“ исто тако свет (…) То је све добро и племенито…“¹⁰

Да је међусобна сарадња била очигледно задовољавајућа, сведочи и највише усташко одликовање, које Алојзије Степинац добија 1944. године; интересантан је онај део образложења „Хрватског уреда за одликовања“, у коме за Степинца стоји „…да је као надбискуп раскринкавао непријатеље у земљи и иностранству…“, као и да је први човек хрватског римокатоличког клера тај орден јавно носио све до 3. фебруара 1945. године. ¹¹

Закључно, још једно историјско сведочанство о симбиози световних и римокатоличко-црквених поглавара у таквој хрватској држави. Тадашњи усташки министар унутрашњих послова др Андрија Артуковић је четрдесет година по завршетку Другог светског рата изручен Југославији. И он сведочи о овој проблематици, на свом суђењу 1986. године:

„Причао сам о католичењу са Степинцем. Ја нисам стручњак за то и, будући да сам лично познавао надбискупа, препустио сам њему да преузме ту функцију, јер он је био надбискуп и један свети човек. Он је то радо преузео и саветовао ме је, као један свети човек (…) он је преузео ту функцију и обећао ми да ће то решити (…) рекао је ’Препусти то мени. Ја ћу то, као представник католичке цркве најбоље и у складу са својом савешћу учинити‘. Ја сам ангажовао Степинца, као једног светог човека, да би он то најбоље и најсавесније решио…“ ¹²

Један битан део овог геноцидног наума је било уништење свих носилаца православља.

Српска православна црква је 10. априла 1941. године, на дан устоличавања Анте Павелића и његовог покрета, имала девет епископа у новонасталој НДХ.

Загребачки Митрополит Доситеј бива одмах ухапшен, саслушаван и мучен; он нерво обољева, бива протеран у Србију, где у манастиру Ваведење подлеже последицама овог хапшења.¹³

Бањалучки епископ Платон бива 5. маја 1941. године ухапшен, мучен и убијен. Његов леш је пронађен и, пре сахране, фотографисан – брада му је била ишчупана, нос и уши одсечене а у многобројним ранама је и со пронађена. ¹⁴

Сарајевски митрополит Петар је ухапшен 12. маја 1941. године, мучен и убрзо убијен. ¹⁵

Карловачки епископ Сава доживљава исту судбину. ¹⁶

Далматинског епископа Иринеја интернирају италијанске окупационе трупе и он остаје у животу. 17 ¹⁷

Сремски епископ Валеријан умире 12. јула 1941. године природном смрћу. ¹⁸

Тузлански епископ Нектарије и херцеговачки Николај успевају да живи стигну до Србије. ¹⁹

Усташе протерују више стотина (334 од укупно 577 ²⁰) и убијају 187 српских православних свештеника, 30 монаха и двојицу вероучитеља. ²¹

Павелић објављује 3. априла 1942. године законски декрет о оснивању једне „аутокефалне хрватско-православне цркве“ ²² и именује руског емигранта и бившег великодостојника руске цркве Гермогена за поглавара исте; Гермоген бива, на то, искључен из Руске заграничне цркве и неканонско оснивање ове Павелићеве творевине се оглашава неважећим и осуђује. ²³

Хрватски римокатолички клер се, овим поводом, не оглашава.

Српска православна црква у Београду је, од самог почетка, покушала да документује судбину свог аутохтоног свештенства у новонасталој НДХ. Следећи подаци потичу, до даљњега, из те „Споменице православних свештеника 1941-1945.“ (уколико се користе други извори, то ће бити посебном фуснотом обележено)

Православног свештеника С. В. Аврамовића, рођеног 7. децембра 1913. године у Лозници, хапсе усташе 29. септембра 1941. године у његовом месту боравка, Бановом Пољу. Сведок М. Лалић извештава: „Када смо стигли до Сремске Митровице, исте вечери су усташе заклале младог свештеника пред свима нама и потом бацили леш на један пласт сена и запалили га“.

П. Ј. Андрића, рођеног 25. августа 1887. године у Дрнишу, са службом у Тептиху код Книна, хапсе усташе 9. јуна 1941. године и одмах почињу да га муче. Преживели очевидац, Л. Кашић из Жиднића, потврђује да су усташе свештенику лагано и систематски чупали браду, исецали му ребра и одсекли све прсте; на крају су га, заједно са још два свештеника и око 300 других Срба, 15. јуна 1941. године, убили.

Д. Бабића, рођеног 10. новембра 1884. године у Петрињи, са службом у Свињици, где је у ноћи између 14. и 15. јуна 1941. године и ухапшен, налазе следећег дана поред пута, око тринаест километара далеко од места хапшења. Нос, уши и руке су му одсечене, очи ископане а полни орган одсечен и стављен у уста.

М. Бањац, рођен 11. фебруара 1886. године у Дрвару, ухапшен је са једном већом групом (око тридесет) Срба 14. јуна 1941. године. Преживели сведоче да су усташе свештенику одсекли пре смрти руке, нос и уши. Муке му је прекратио један други ухапшени Србин, Б. Крец, који је – док су усташе гурале одсечене органе свештенику у уста и подвикивали „Хајде, попе, лижи своју пасју крв!“ – изненадним повицима „Доле усташе! Доле Павелић!“ испровоцирао моменталне усташке рафале.

1. „Katolički tjednik“, 17. VIII 1941, Zagreb.
2. Исто, 4. VIII 1941.
3. A. Müller, Die „christlichen“ Massaker in Kroatien 1941-1945, Die freigeistige Aktion, Nr. 11, November 1961. Упореди: M. Bulajić, Ustaški zločini genocida I., s. 86, 1988., Beograd.
4. Prva, druga i treća Jugoslavija, „Duga“, br. 431, od 1-14. IX 1990, Beograd.
5. „Katolički list“, br. 17, s. 197-198, 1941, Zagreb.
6. „Католички лист“, бр. 40, стр. 479, 1942, Загреб.
7. „Sarajevski novi list“, 11. V 1941, Sarajevo.
8. Glasnik Sv. Ante, br. 7-8, s. 80-81, 1941.
9. Glasnik Sv. Ante, br. 18, s. 154-155, 1941.
10. Glasnik Sv. Ante, br. 2, s. 9-14, 1942.
11. „Katolički list“, br. 5, s. 46, 1945, Zagreb.
12. Део исказа А. Артуковића пред судом у Загребу, 16. IV 1986.
13. Споменица православних свештеника жртава фашистичког терора и палих у народноослободилачкој борби, 1960, Београд.
    
14. Извештај Светог Синода СПЦ, 1060/2371/1947, Београд.
15. Исто.
16. Исто.
17. Упореди: V. Dedijer, Vatikan i Jasenovac, s. 477, 1987, Beograd.
18. Извештај Светог Синода СПЦ, бр. 719/1941.
19. Упореди: V. Dedijer, Vatikan i Jasenovac, s. 477, 1987, Beograd.
20. R. Radić, Verom protiv vere. Država i verske zajednice u Srbiji 1945-1953. Beograd, 1995.
21. Извештај Светог Синода СПЦ, 1060/2371/1947.
22. Овај Павелићев декрет се води под: Br. DŽC-800-Z-1942, 3. IV 1942, Zagreb.
23. Свети Синод СПЦ, бр. 1150/протокол 222, Београд.