Политика, 1. 8. 2023, Саво Штрбац: Одлазак сведока злочина

Петровачка цеста: последице ракетирања хрватског миг-21 Фото: Портал Новости

Петровачка цеста: последице ракетирања хрватског миг-21 Фото: Портал Новости

Почетком августа ове године „Веритас“ ће са више манифестација обележити 28. годишњицу Великог крајишког егзодуса, једног од најтрагичнијих и најтужнијих догађаја у историји прекоунских Срба, који је започео на Благу Марију 1995, када су оружане снаге Републике Хрватске, уз одобрење САД и подршку НАТО-а, у садејству са снагама Хрватског вијећа одбране и Армије БиХ, под кодним називом „Олуја“ извршиле агресију на Српску аутономну област Крајина (с. Далмацију, Лику, Кордун и Банију), у саставу тадашње Републике Српскe Крајинe (РСК).

За неколико дана неравноправне борбе сломљен је отпор Српске војске Крајине (СВК). Народ западне Крајине, њих преко 220.000, поучен “историјским искуством”, креће у дотад највећу српску “сеобу”, на исток браћи по вери и нацији. И кад је престао сваки отпор СВК, агресор је убијао људе који нису хтели или могли са својих вековних огњишта, али и оне у избегличким колонама, и до Уне и преко Уне, дубоко у територију тадашње Републике Српске (РС).

Дана 7. августа 1995. на Петровачкој цести код Бравскога, места које се налази између Петровца и Кључа, у авио-гранатирању хрватских авиона у избегличкој колони погинуло је десет особа (међу њима четворо деце и двадесетогодишња трудна девојка), док их је неколико десетина израњављено. Ова избегличка колона кренула је из северне Далмације и Лике и преко „моста спаса“ на реци Уни у Мартинброду прешла у Републику Српску.

На петнаестогодишњицу овог трагичног догађаја, „Веритас“ је на месту злочина подигао спомен-обележје у облику стилизованог православног крста, са краковима висине шест и ширине три и по метра, израђеног од нерђајућег челика (ростфрај), по пројекту тад младог бањалучког архитекте и сценографа Марка Билбије, који је постављен на раније подигнуто постоље на којем су се налазиле и мермерне плоче са именима страдалих. Од тада на дан и на месту злочина поред спомен-обележја „Веритас“ организује парастос страдалницима, службу је држало свештенство Бихаћко-петровачке епархије.

Догађају на Петровачкој цести посветио сам више текстова и на овим страницама. Писао сам да је од последица рањавања на овој цести убрзо умрло још најмање две особе, чија имена нису ни исписана на поменутом обележју. Писао сам и о проблему (не)пријављивања рањених и накнадно преминулих из страха да би њихови рођаци, који су остали или се вратили у стари завичај под хрватску власт, могли имати проблема. Писао сам и о истрази о овом злочину која се још увек води пред Тужилаштвом БиХ против непознатих особа и о оптужници која је прошле године управо пред годишњицу подигнута против хрватских официра и пилота по командној одговорности.

И кад сам помислио да смо у „Веритасу“ завршили посао на прикупљању података о погинулим и рањеним на овом друму и да ће ускоро злочин добити епилог у судском процесу пред Одељењем за ратне злочине Вишег суда у Београду, јави ми се још један рањеник са петровачког друма, чијег имена до тада није било на ниједном списку, укључујући и „београдску оптужницу“.

Јавио ми се телефоном 27. јула прошле године. Рекао ми је да се зове Душан Дракулић и да се и он као 16-годишњак оног кобног 7. августа 1995. затекао у избегличкој колони на Петровачкој цести, да се у тренутку гранатирања колоне налазио у приколици иза камиона који је погођен ракетом испаљеном из хрватског „мига 21″, и да се један гелер гранате забио у његову десну ногу испод колена. Причао ми је да је после рањавања пребачен у болницу у Кључу, одакле је након неколико дана премештен у болницу у Бања Луку, а одатле на ВМА у Београд, где су му из ноге извадили комад метала; од последица рањавања, нога му се почела сушити а десно стопало и прсти одузимати; неколико година после „Олује“, са породицом се вратио у родно Језерце код Плитвичких језера; по повратку из избеглиштва се оженио са Оливером Жигић из Градине Кореничке и са њом добио два сина, Драгана (2010) и Данијела (2014); у току 2002. године државним органима Републике Хрватске поднео је захтев за признање цивилне жртве рата али су га одбили уз образложење да се догађај збио ван подручја Хрватске и да због тога није у њиховој надлежности.

Исричао ми је да је коначно скупио храбрости да посети место рањавања које је до сада избегавао и због онога што се њему десило и због сцена искасапљене деце које је видео на том месту. А кад је чуо за београдски процес за злочин на Петровачкој цести, пожелео је да сведочи и помогне да се злочинци казне.

Пошто је тај разговор уследио непосредно пред одржавање парастоса на Петровачкој цести, позвао сам га да и он дође тога дана, да понесе документацију са којом располаже и да ће мо још попричати и о његовом накнадном укључивању у београдску оптужницу.

И срели смо се 7. августа прошле године на месту злочина. Лако сам га препознао у групи од стотинак присутних, од којих сам скоро све познавао из ранијих сусрета на том истом месту. Стајао је по страни у друштву са једним дечачићем. Деловао ми је некако бојажљиво и уплашено. Кад су нам се погледи срели кренули смо истовремено један према другом. Видно је шепао на десну ногу, што га је чинило још мршавијим и ситнијим него што је био у стварности. Док смо се руковали пришао је и онај дечак који је много личио на Душана па ми није било тешко закључити да су у крвном сродству.

„То је мој старији син Драган. Дванаест му је година. Повео сам га да му покажем где му је отац рањен и где је могао изгубити главу“, па показујући ми комадић црног метала неправинног облика и оштрих рубова, наставио: „Ево то сам зарадио на овом месту. Тешко је тачно 22 грама. Дали ми доктори на ВМА након што су га извадили из моје ноге. Од тад се не растајем од њега. Носим га као амајлију“.

Пришли су су нам и новинари. Привукло их је потпуно ново лице и необичан комадић метала којег ми је показивао. Рекао сам му да би било корисно да исприча своју причу пред камерама. Није хтео пред камере. Нисам ни инсиситирао. Разумео сам га. Он се са Петровачке цесте враћао у своје Језерце, где га је чекао остатак породице, мајка, супруга и осмогодишњи син Данијел. Плашио се за њих.

Разговарао је и са београдским адвокатом Душаном Братићем, који је са своја два сина такође дошао на Петровачку цесту да се поклони сенима страдале деце. По његовој кривичној пријави, Тужилаштво за ратне злочине у Београду отворило је истрагу против хрватских пилота, што је резултирало и подношењем оптужнице због тог злочина, и који заступа већину оштећених у том процесу.Ту на месту злочина Душан Дракулић му је предао медицинску документацију и потписао пуномоћ за заступање у београдском процесу.

Договорили смо се да ће мо се видети, ако не у Београду на суђењу хрватским пилотима, онда догодине на овом истом месту. У Београду се нисмо видели јер се беорадски процес за злочин на Перовачкој и Приједорској цести негде денуо из нама „обичним смртницима“ непознатих разлога.

Нажалост, нећемо се видети ове године ни на месту злочина. Крајем новембра прошле године у „Веритас“ је стигла тужна вест да је Душан Дракулић изненада преминуо у 44. години живота. Кажу од срчаног удара. Заборавише шта му се десилои шта је све видео на петровачком друму оног кобног 7. августа 1995. И тако Душанови синови у тинејџерским годинама остадоше без оца а „београдски процес“ без сведока из прве руке.

 

 

Објављено у дневном листу „Политика“ 1. августа 2023, штампано издање

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed