Искра, 8. 5. 2025, Док се чека избор папе: Марко С. Марковић о папизму и Србима

Марко С. Марковић, Прота Алекса Тодорoвић и Ђоко Слијепчић, Мерано (Италија), 1973. Фото: Покрет за одбрану Косова и Метохије, архива Радована Калабића

Неспретна карикатура Прве Југославије

Да би од почетка жигосао неискреност српског југословенства, Монсињор Симчић прибегава традиционалном хрватском покушају да оцрни „великосрпство“ Николе Пашића… коме данас неки Срби замерају што у одлучном тренутку није поступио као „Великосрбин“. У ту сврху, Монсињор прича о поверљивом саопштењу италијанског државника Карла Сфорце да је Пашић својевремено од њега захтевао да се Србији додели Солун по цену Истре и већег дела Далмације. Незгода је у томе, што тога податка нигде код Сфорце нема ни у „Неимарима савремене Европе“ („Les Batiseurs de l Europe moderne”, Paris, Galimard, 1931) ни у делу „Никола Пашић и уједињење Југословена“ (Београд, Геца Кон, 1937). Само на једном месту тог дела (стр. 135) предвиђа се — у Пашићевој поруци упућеној Аустрији преко Масарика 1912. г. — „излаз и тржиште у Солуну“, уколико Аустрија не допусти Србији излаз на море. Познато је да је Сфорца био велики поштовалац Николе Пашића и да две поменуте књиге спадају у неку врсту његовог политичког завештаја. Како се може веровати да би он, осамдесетгодишњи старац, могао једном младом, хрватском свештенику (ако је Симчић тада већ био свештеник) поверити оно што је прећутао у својој поруци будућим поколењима? Јер Сфорца је умро 1952, у својој осамдесетој години, а колико година је, непосредно после Другог светског рата, могло бити нашем истарском Монсињору?

Током читавог Првог светског рата, Н. Пашић и Српска влада истицали су у свим званичним документима да је њихов главни ратни циљ „ослобођење и уједињење Срба, Хрвата и Словенаца“. Почев од Нишке резолуције Народне скупштине, 7. децембра 1914, тај циљ је био званично потврђен у току свих даљих ратних година: изјавом од 23. августа 1915. и нотом од 1. септембра исте године, у поздраву Конгресу Срба, Хрвата и Словенаца у Питсбургу 30. новембра 1916, у Крфској декларацији 20. јула 1917. и у Пашићевој изјави септембра 1918.

А шта да се каже о хрватским политичарима? Од почетка до краја рата, они су свој идеал видели у стварању државе аустријских Словена под хрватском хегемонијом — у крилу АустроУгарске или ван ње, заједници са Србијом или без ње. Главно је било остварити Велику Хрватску, а начин да се до тога дође је зависио од политичке коњуктуре. Тако ће Хрватски сабор клицати аустријској војсци, а др Корошец, у Мајској декларацији Југословенског посланичког клуба, 1917. године, пред Бечком скупштином захтевати уједињење СХС у Аустрији, „на темељу народног начела и хрватског државног права… под жезлом Хабзубршколоренске династије“. Док ће, два месеца касније, Трумбићев Југословнски одбор у Крфској декларацији предвидети за Хрвате сличну судбину, али овога пута са Србима и Карађорђевићима. Све до Октобарске револуције, Трумбић и Супило нису оклевали да се удварају Русији. Трумбић је тада дочаравао Русима излаз Словенства на Јадранско море и будућу државу Јужних Словена представљао као „насип на граници Словенства у одбрани од надирања Нијемства са сјевера и Талијанства са Запада“ (Smith Павелић, Др Анте Трумбић, Проблеми српскохрватских односа, Минхен, Књ. Хрв. ревије, 1959). А на другој страни, оптужујући упорно Пашића због његових веза са Италијанима и тобожњих намера да призна Лондонски уговор, Трумбић не оклева да сам сарађује са Орландом и, договорно са Главним штабом Италијанске армије, пише летке са позивом на дезертирање Хрвата и Словенаца на горичком фронту.

Све и ако се прихвати тврђење Монсињора Симчића да је „идеја југословенства никла код Хрвата“, није мање важно да су ту идеју остварили Срби. Хрвати и Словенци су 1918. пристали да уђу у југословенску државу предвиђену Крфском декларацијом тек када су видели да је српски међународни положај био ипак јачи од њиховог, а да су они били угрожени споља и изнутра. Јер док су италијанске трупе почеле да окупирају њихове земље и биле већ запоселе Ријеку, Задар а делимично и далматинска острва, демобилисани Хрвати из Аустријске армије нису пристали да их поново мобилише нова хрватска држава, него су формирали „зелени кадер“ који је, усред Загреба, очито пројављивао бољшевичке тенденције „Зелени кадер“ је спремао и пуч против Народног већа, који су у последњем тренутку спречили соколи и морнари из Народне страже. У тој ситуацији, улазак српских трупа и уједињење беху добродошли „да се спасе што се спасти даде“. Како би се могло веровати да су горње појединости остале непознате Монсињору? Чак и ако је узгред заборавио да су, 1918. године, благодарећи Србима, Хрвати и Словенци преконоћ од поражених прешли на страну победника. У сваком случају, за тај период препоручујемо му „Политичку повијест Хрватске, 1918—1929“, од Јосипа Хорвата.

Кад је већ прескочио перипетије Уједињења, Монсињор није ипак пропустио да Србе оптужи због тога што је „Југославија негирала национални идентитет Хрвата, Мађара, Арбанаса итд”. Ако он ту мисли на њихово име и заставу, не сме превидети да је Југославија исто толико негирала и национални идентитет Срба. Они су се, после Уједињења, прво морали одређи своје славне заставе, под којом су у многим ратовима гинули и однели коначну победу. А кад је створена Краљевина Југославија, нису више имали права на своје национално име, него су постали Југословени, као и сви други. Да ли је интегрално југословенство било политички умесно или преурањено, то је посебно питање. Али ствараоци Прве Југославије су сматрали да ће се тиме избећи федерално или конфедерално разграничење које би, на дужи или краћи рок, морало довести до српскохрватског сукоба. Неуспех Титовог федерализма ће касније показати да њихова бојазан није била неоснована.

Да би његова карикатура Прве Југославије била потпуна, Монсињор подвлачи да је у њој долазило до присилног прелажења у православље, и до „фанатизма конкордатске борбе“. Међутим, Монсињор врло добро зна да обраћање у православље никада није вршено путем насиља, а још мање под претњом смртне казне. Прозелитизма је било, али католици нису изостајали у прозелитској ревности, тако да су католички фрањевци, усред Београда, могли проповедати католицизам од куће до куће и од врата до врата. А до револта и мобилизације српског јавног мнења у конкордатској борби дошло је напросто због тога што су Конкордатом Католичкој цркви била дата већа права него Православној.

Присилно покрштавање Срба у Миклеушу, Славонија, НДХ 1941. године Фото: Музеј револуције народа Југославије Инв.бр. 14881, znaci.net

Геноцид над Србима ничим се не може оправдати

Када је реч о Другом светском рату, Монсињор Симчић зна само да каже: „Покоља је било са обе стране“. Ни помена о усташком покољу извршеном над православним епископима и свештенством у НДХ, а још мање о геноциду извршеном над српским народом. Монсињор мисли да ће се из шкрипца извући тиме што ни сам израз „геноцид” неће ни један пут употребити. Напротив, он Римску цркву брани тиме што је званично осудила насилно превођење у католицизам, а у пракси прихватила све Србе који су тражили да се покатоличе, не би ли их спасла сигурне смрти. И поред све своје вештине, Монсињор не запажа да му се самим тим отело двоструко признање: да су сва покатоличавања била насилна, зато што је без њих Србе чекала смрт и да је вршен геноцид над Србима, јер су, ван католицизма, били убијани само зато што су православни Срби. Овоме се могу додати и случајеви када су Срби били на превару убијани и после покатоличавања, као што је учинио свештеник Илија Томаш у Клепцима или као што се десило са 700 српских мученика у Глини, сакупљених под изговором покатоличавања, па онда закланих у православној цркви. А то значи да, често, у очима извршиоца геноцида, Србе ни католицизам није могао спасти. Они су заслуживали смрт самим тим што су Срби. А баш то је геноцид који није вршен „на обе стране“ него само на једној страни. Четничке, усташке или комунистичке жртве биле су политичке, и убијане су или као„оружани борци“ или као „политички кривци“.

Али, када га саговорник притесни директним питањем о логорима смрти, Монсињор се спасава доводећи, у питање „митос о Јасеновцу“ и број палих жртава, па тим поводом дозива у помоћ неког Енглеза који је тврдио да је било укупно 750.000 жртава свих народности у грађанском рату на истој територији, те да их није могло бити 700.000 само у Јасеновцу. Као да геноцида не би било, чак и да је тамо пало десет пута мање жртава!

Невоља „митоса о Јасеновцу“ била је и у томе што су у логору главни кољачи били фрањевци Петар Брзица и фра Филиповић, па се Монсињор Симчић осетио побуђеним да оде још даље у свом цинизму. Он те и друге злочинце из редова католичког свештенства поименце уопште не наводи, но одмах прелази у противнапад: „Светој Столици и Католичкој цркви у Хрватској никада није пало на памет да оптужи СПЦ за четништво, а као што је познато међу четницима је било у водећим улогама православних попова, поп Ђујић, рецимо”. Дакле, баш у том тренутку кад тврди да католици имају више обзира према Православној цркви, Монсињор сравњује четнике са усташама и усташкокатоличке кољаче са попом Ђујићем. Звери у људском облику које су по усташким концлогорима мучиле и поклале хиљаде голоруких људи, жена и деце, он пореди са човеком који је спасао стотине хиљада српских живота. Јер шта би било са тим Србима из Далмације, Лике и Босне да их није одбранио поп Ђујић? Они би већином постали жртве усташког геноцида, а други би се одметнули у партизане, као што су неки већ били приморани да учине. Али, по Монсињору Симчићу, жртве су криве што су се дохватиле оружја. Другим речима, Срби су криви што су живи.

Из своје ватиканске канцеларије он не жели да види ни то да су многе хрватске породице које су се нашле на Ђујићевој „Тромеђи” наставиле да спокојно живе и да су се чак неки југословенски настројени Хрвати борили у његовим четничким јединицама све до краја рата. Један од њих, Љубо Царев, беше толико јада нанео партизанима, да је Тито после рата од Енглеза тражио да му га изруче.

Ко би после наведених подметања могао још веровати у објективност и добронамерност Католичке цркве према Србима и православљу, ако она у било чему усваја аргументе Монсињора Симчића?

Хрватска: Усташка ритуална убиства Фото: Печат, архивска фотографија, Музеј револуције народа Југославије

Лекови гори од болести

Свестан страшних последица којима води српскохрватска неслога, Монсињор Симчић унапред сваљује кривицу на српски хегемонизам и захтева „легитимност Срба у Хрватској и Хрвата у Србији“. Привидно правичан, тај принцип опет прикрива стварност. Легитимност Хрвата у Србији никада није била доведена у питање, јер се они ту налазе привремено, као пословни људи или службеници. Проблем легитимности се уствари искључиво односи на Србе у Хрватској, јер су они тамо аутохтони становници, насељени вековима, а њихов животни опстанак је био угрожен у Другом светском рату, па је поново у опасности и данас.

Да би мирно српскохрватско суседство постало једног дана поново могуће, било би потребно, путем апсолутне искрености, успоставити пре свега изгубљено поверење. И да је Монсињор Симчић имао заиста хришћанске и племените намере, он је у том правцу могао учинити први корак. На жалост, он је својом одбраном и покушајима камуфлаже усташких злочина сам поништио оно што је хтео да потврди доказима. Јер ако се једна угледна личност Католичке цркве, после пола века од усташког геноцида, тако безобзирно и несавесно, без труни покајања, изражава о српским страдањима, како се може веровати да је католичко свештенство у Павелићевој НДХ, под терором усташког самовлашћа, било према прогоњеним Србима поштеније и самилосније?

Стога се ми слажемо са Монсињором Симчићем да католички свештеници нису имали папке, али на основу његовог излагања закључујемо да су морали имати канџе.

Др Марко С. Марковић