Јужне вести, 24-27. 2. 2019, Александар Динчић: Топлички устанак у нишком крају – једини устанак у Великом рату [из Архиве]

Мапа војишта Топличког устанка Фото: Јужне вести, printscreen

Топлички устанак у нишком крају: Тежак положај људи и покушај мобилизације у непријатељске редове

Догађаје током, али и оне који су претходили Топличком устанку истраживао је нишки историчар Александар Динчић, а читаоцима ће његова сазњања бити представљена у наставцима. Прва устаничка пушка против окупатора у Првом светском рату, како наводи Динчић, планула је управо 24. фебруара 1917. године.

Одмах након посете немачког цара Вилхелма II Нишу, 27. јануара 1916. године, допутовао је и генерал Август фон Макензен. И њему је као и раније кајзеру приређен свечани дочек уз пригодну војну параду на Арнаут-пазару. Дошао је како би са бугарским и аустроугарским командантима договорио предстојећу офанзиву на Солунском фронту, али и натерао да дозволе пребацивање преко потребних топова и хаубица на солунско бојиште.

За разлику од аустроугарских команданата, бугарски су практично остали неми на немачке захтеве. Док је аустро-немачка артиљерија већ крајем јануара била пакована на Нишкој станици, бугарска је и даље остала у Тврђави. Зато се већ у априлу, после дужег чекања да се обавезе испуне догодио и велики преседан.

Немачки војници, без дозволе својих савезника, преко ноћи улазе у град, на силу плене целокупну артиљерију и транспортују за Битољ. Бугарски командант жалио се како је овим чином Ниш остао без заштите од спољашњег напада. Још тада је постојао страх од револта српског становништва – наводи Динчић.

Догађаји од априла до краја 1916. године брзо се смењују. Војно-инспекцијској области „Морава“, чије се седиште налазило у Нишу било је познато да се још у септембру појавио извесни поручник српске војске Коста Пећанац као изасланик Српске врховне команде.

Након што је Румунија ушла у рат, а Солунски фронт се активирао, у већој мери је отпочео агитацију код народа.

Оружје је ваљало скривати, окупаторска наређења неиспуњавати, организовати се и приремити за велике догађаје. Заправо, очекивао се победносни повратак српске војске, па је непријатеља требало ударити у леђа четничком акцијом – описује атмосферу овај историчар.

Страх генерала Васила Кутинчева, заповедника Моравске војне области од могућег народног бунта, појачан је још више у новембру 1916. године. Тада му је стигао извештај да је на Јужној Морави вођена борба са непознатим побуњеницима.

Већ крајем исте године отворено се говорило о комитском деловању српских наоружаних група – додаје.

Кајзер Вилхелм II немачки, цар Фердинанд I бугарски и фелдмаршал Макензен на смотри окупационих бугарских трупа у Нишу 27. јануара 1916. године Фото: V. Antonoff, „Bulgarien vom Beginn seines staatlichen Bestandes bis auf unsere Tage“, 1917, Wikimedia Commons

Закаснело писмо

Топлички устанак, који је ускоро отпочео, имаће свој узрок и повод: тежак положај српског становништва под окупацијом и покушај непријатеља да га мобилише у своје редове и пошаље на Солунски фронт.

Нека документа касније су показала да није био предвиђен фронт већ кулук.

Међутим, у ратној психози, то се није могло знати, нити претпостављати. Понајмање да су тако калкулисале четничке војводе Коста Пећанац и Коста Војиновић. Они су управо гледали да мобилизацију и слање српских глава на савезничке цеви спрече по сваку цену – казују подаци.

Пећанац је имао своје поверљиве људе у Нишу. Из каснијег саслушања заробљених устаника види се да је један од њих био Спира Сотировић. Помиње се и Јован Шарић, за кога су аустроугарске власти чак расписале и потерницу у септембру 1916. године. Избегао је прогоне у Београду, настанио се у Нишу, где се повезао са устаницима.

Изасланик Српске врховне команде је такође имао људе који су га лично извештавали о приликама у граду, држању становништа и активностима непријатеља. Веза је била на Великом Јастрепцу, где су се курири са устаницима састајали. Доносилац вести био је Јеврејин Давид Коен, адвокат из Београда, који је такође живео у Нишу.

Живео је са лажним исправама (Александар Мајир) и један је од запаженијих организатора, а касније и четника – наводи Динчић.

Управо је он донео и пренео поруку нишком становништву да се по сваку цену одупре такозваној „Наборној комисији“, која је требало да почне да ради 17. фебруара 1917.

Иста комисија имала је да изврши регрутовање читавог Нишког среза (100 села), од 23. фебруара до 4. марта 1917. године. Издато је и наређење да сви људи од 19 до 40 година старости морају доћи одређени дан у Ниш и да притом свако понесе топло одело, два пара опанака и храну за пет дана – казују историјски подаци.

У Нишу му је живела и супруга Софија којој је претило хапшење. По куршумлијском опанчару Љубомиру Илићу послао је писмо-поруку да се на време уклони. Када је Илић стигао поверио се полицијском писару Љубомиру Абдулићу, али он је одмах то пријавио бугарским властима. Илић је ухапшен и спасило га је само то што је успео да прогута писмо пре претреса. Бугари су је на крају интернирали у Неготин.

Румунија није издржала и брзо је капитулирала. Тај догађај свечано је прослављен у Саборној цркви. Победнички одјек и неповољни гласови брзо су стигли до Пећанца.

Увидео је да се ситуација не развија повољно. Већ у јануару почео је да се колеба, иако се тог истог месеца појавио на Јужној Морави. У том смислу нешто касније шаље и једно писмо бугарском команданту у Нишу – пише Динчић.

Међутим, оно није могло заустави точак историје, јер је устаничка пушка већ планула. Народ нико више није могао обуздати. Пећанац је пробао да умртвљивањем устаника обустави предвиђену регрутацију, али су га догађи практично претекли.

Борци Јабланичког комитског одреда Фото: Народни музеј Топлице

Топлички устанак у нишком крају: Замах устанка и напад на Ниш

Прва устаничка пушка против окупатора у Првом светском рату планула је 24. фебруара 1917. године, а устанички талас ка Нишу, у данима који следе, долазио са неколико страна. Највише, како пише историчар Александар Динчић, из Топличког краја, где је и био епицентар самог устанка, али и из Сврљига и Алексинца, а планула је и заплањска пушка. 

Народни устанак почео је борбом код Бојника, као и у Косаници. Коста Пећанац, испод једне крушке, изнад села Момчилова, истог дана потписује прокламацију којом се народу објављује почетак општег устанка. Како је писала др Божица Младеновић, био је то једини устанак на територијама окупираним од трупа Централних сила у Великом рату.

Устанички пламен у нишком крају, једном делу тадашњег Нишког среза, долазио је са више страна.

Најпре из сврљишког краја, пошто су се устаници спуштали све до Грамаде и Калафата и самим тим дизали села Доњо и Горњоматејевачке, Каменичке и Кнезселске општине. Са истока се устанак ширио деловањем Пиротског комитског одреда професора Јована Радовића. Његови устаници су добили наредбу да руше пругу у Сићевачкој клисури и покваре електричну централу код Островице како би се стварала паника у граду. Највећи талас пристизао је из Топличког округа – епицентра самог устанка – пише Динчић.

Нарочито су устанком била обухваћена села Новоселске, Горњомеђуровачке и Малошишке општине. Овде су забележене и најтеже почетне борбе, нарочито на Курвинграду (између Малошишта и Клисуре). Најзначајни догађај у Нишком срезу за време устаничке офанзиве и ширења комитске државе јесте напад на предграђе Ниша (Црвени крст) у ноћи између 3. и 4. марта.

Аустроугари су овај напад сматрали опсадом вароши. Настала је паника, хитно су тражена појачања из Софије и Београда, а већ сутрадан дошло је до масовних хапшења и затварања грађана.

Нишки непријатељски гарнизон спасили су топови, али и четничка неодлучност за јачи напад.

Пећанац ће у свом послератном извештају записати да је наредио само демонстративно деловање како би се непријатељу одвукла пажња и да је устанике зауставио на железничкој станици Црвени крст. Ниш су напали људи Милана Дечанца, који су ширили устанак у Алексиначком поморављу. Успели су да се пребаце преко Јужне Мораве код Мезграје. Прикупљајући успут нове устанике и коње, стижу у Доњи Комрен.

Врло брзо су побуњена и села Хумске општине (Хум, Рујник, Доњи и Горњи Комрен, Бреница и Лесковик). Свим кметовима издато је најстрожије наређење да се „људи не разилазе и ред по селима у добро чврстоме стубу од свију несреће отклањају, на сахат и по јављају, и усташима леба довукују“.

Наступило је веома лоше време, са кишом. Затим је уследио напад на Црвени крст. У нападу на град устаници су користили и један топ који је био закопан на Хумском гробљу.

Почиње прогон у граду

Бугари су на почетку устанка у Нишу држали четири чете из 11. ополченског пука, који је мобилисао добровољце, једну четвртину коњичког ескадрона, трупе из подофицирске школе капетана Шаранкова и посадне гарнизонске снаге са нешто топова и аероплана на аеродрому – укупно око 700 људи. Ово су биле мале снаге да се супроставе новом нападу устаника.

Прва појачања почела су да долазе 4. марта. Пристигла су два немачка батаљона из Македоније, јер четници нису успели да сруше пругу код Врања. Затим је стигао и 25. драгомански пук из Прве софијске дивизије. Са нараслим снагама започело је треће веће интернирање градског становништва. Након што су се устаници повукли и одустали од новог напада, немачки и бугарски војници присиљавали су сумњиве, углавном пунолетне мушкарце, да узимају најпотребније ствари и излазе из кућа. На железничкој станици композиције су већ чекале спремне – описује нишки историчар.

Нишлије су у највећем броју интерниране у Горње Паничерево, Сливен и Пловдив. У сливенском логору услови су били задовољавајући.

Командант логора, поручник Савов, био је веома расположен према Нишлијама и имао је обичај да им поручи: „Нико није као Нишлија“. Ови би му одговарали: „Ми смо орни, ратоборни и задовољни“. Ниш је на почетку рата, без прилива избеглица, имао 25.500 становника. Након силних ратних искушења, помора пегавца и других заразних болести, повлачења војске, у мају 1916. године, било је 22.866 становника, а након завршетка устанка, по подацима холандског Црвеног крста, око 12.000. Демографска губици били су видљиви, али исто тако и терор.

На пример, из једног извештаја сазнаје се како је 137 породица из Ниша и околине успело побећи у марту 1917. године. Спас од прогона нашле су на подручју анектираном од Аустроугара и Немаца. Бугарска команда је одмах послала допис Војном гувернману у Београду тражећи да се се бегунци врате.

Заплањска пушка је такође планула

У Заплању, такође територији Нишког среза, устанак се углавном ширио преко Бабичке горе и Селичевице. Међутим, устаници из белопаланачког и лужничког краја прелазе на традиционално хајдучку Суву планину и подижу на оружје села Великорчимирске, Велоковртопске, Доњодушничке и Прокопокутинске општине. Било је доста устаника из доњег (од Доњег Душника до Прве кутине) и горњег Заплања (од Доњег Душника до Равне Дубраве) који су стајали у вези са људима професора Радовића, Милинка Влаховића и Косте Пећанца.

Најтежа борба вођена је 25. марта 1917. године на месту Дрмин дол, између Личја и Равне Дубраве са далеко надмоћнијим снагама потпуковика Михајлова – пише Динчић.

Устаници су били поражени и разбијени. Приближно тада Бугари су уз помоћ Аустроугара и Немаца успели да угуше устанак. Затвор у Тврђави наставио је да се пуни и после интернирања нишког становништва. Почели су долазити и мештани околних села након казнених похода.

Топлички устанак у нишком крају: Одмазда и гушење устанка

Устаници који су крајем фебруара 1917. кренули у ослобађање јужних крајева, а почетком марта и стигли до Ниша доживели су праву одмазду од стране окупатора под командом пуковника Александра Протогерова. Историчар Александар Динчић, у свом трећем делу о овом историјском догађају пише да је Протогерова војска остала упамћена као “казнена експедиција”.

Прва устаничка пушка опалила је 24. фебруара, а већ наредних дана су се Нишу приближавали устаници из околних општина са идејом коначног ослобиђења.

Аустроугари и Бугари су некако одбијали нападе, а одмазда је започела после доласка појачања, али и новог заповедника обласне команде, пуковника Протогерова.

Стари комита је напоменуо аустријском конзулу Колрусу у Нишу да неће бирати средства да становништво смири. Тако да његове припремљене трупе, које су биле јачине једне комбиноване дивизије ништа добро нису обећавале. Одмазда је кренула из Ниша, 8. марта у 7 часова – пише Динчић.