Академик Милорад ЕКМЕЧИЋ: Неће бити муслиманске државе у БиХ

Академик Милорад Екмечић (1928–2015)

Предстоји, заиста, уједињење Европе и ја мислим да је то величанствен догађај. Али, питање је: које Европе ? Наполеон је мислио да је источна граница Европе – источна граница Пољске, Волтер је то исто мислио. Ако се, пак, данас мисли да су источне границе Пољске или географске границе Европе на истоку до Дњепра, до оне зоне где почиње етнички простор руског народа – онда је то један промашај. Ја лично мислим да Европа мора наћи један заједнички језик са Русијом и стојим на страни оних политичара у Европи који кажу да је источна граница Европе код Владивостока. Мора се стварати један велики светски комплекс који би се могао носити са великим силама будућности, а то су САД, Кина, Индија, можда Латинска Америка и једна супермуслиманска држава, за коју не знамо где ће јој бити центар. Када би се Европа ујединила само до источних граница Пољске, она би била инфериорна према тако великим силама. Европа се, дакле, мора уједињивати са Русијом, можда и са Турском.

Уколико дође до тога, постоји могућност да се Турска одвоји од исламског света. Турска расте демографски из године у годину више него цела Европа заједно, али Турска се налази пред једним задатком, као цели исламски свет, да се уједињава и да створи једну кохезију, без обзира каква ће та кохезија бити. Турци имају предност да воде уједињени исламски свет, али идеологијом Кемала Ататурка то не могу. Они за то морају бити исламска, а не антиисламска држава. Може се десити да тамошња исламистичка странка окупи око себе исламски свет и да се поново исламски свет води из Турске. Не више по систему калифата или некакве курије као што се католици воде, него по систему европског јединства, али да главна реч долази из Анкаре или из Истанбула. Ако Турска не буде та, онда би то могао бити Египат. Мислим да Техеран то не може, ради тога што постоји сукоб шиита и сунита и да је превага на сунитској страни у исламском свету и да то може, онда, учинити бројчано снажна, економски стабилна исламска држава сунитског ислама. Може то бити и Индонезија и Пакистан, али они су далеко од жижа исламског света, да то мора бити ближе Блиском истоку.

Не ради се ту ни о каквом сукобу цивилизација, већ је реч о прегруписавању великих сила, које се врши на различитим основама које се могу тумачити и као неке разлике у цивилизацији.

Да ли у тој некој новој констелацији снага и интереса на светској политичкој сцени може опстати БиХ и РС у њој?

– Ви мени постављате питање на које ја не могу дати одговор. Не знам каква је будућност БиХ, већ вам казујем да САД покушавају дестабилизовати Русију. Докле ће то ићи, то се не зна. Постоје они који кажу да се нације могу стварати вештачки, тј. синтетизовати како то нова социологија данас у свету говори. Ја, онда, питам: ако нација није природна појава, ако нација може бити синтетичка творевина, шта остаје од природног права човека на слободу? Јер, рационалистичка филозофија је створила филозофију да је човек од природе одређен да буде слободан и да не може никаква држава, никакав краљ, никакви јаничари, никакви драгони, нити било какве војне снаге – не могу ту слободу да одузму, јер је она дошла ван људска заједнице, она је дошла од природе.

Ако се, дакле, нација може сматрати као синтетизована творевина, то значи да се и демократија може синтетизовати, тј. може се казати да је демократија оно што је увео амерички војник под окупацијом на једном територију и ми сматрамо да је то једина демократија!? А то што ви стварате, где ће већина народа одлучивати, где ће постојати различите политичке партије, различите идеологије, где ће постојати право да свако искаже отворено своје политичке мисли – то је ваша ствар!?

Према Американцима, дакле, испада да је њихова ствар да они у Ираку створе демократску државу и ако је њихова војска не створи, онда тамо неће бити никакве демократске државе. То је један апсурдан језик. А шта ће бити у Босни, то Ви позовите новинаре из Сарајева и, ако не побегнете са тог стола, видећете како ћете имати фине саговорнике.

Ви пишете: „Српском народу су руке везане, па управо због тога не сме се трчати пред руду, него чекати да нам догађаји решавају ствари будућности, више него ми сами“. Даље, помињете да ће се у предстојећем периоду на светској политичкој сцени тражити „коначна формула“ односа САД и Русије. На каква искушења наилази РС у предстојећем периоду и постоји ли у српској политичкој и интелектуалној елити снаге да се задрзи снажна аутономија РС ?

– Ја једноставно кажем да догађаји иду ка заоштравању ситуације у свету, не у БиХ, јер је то мала ствар. Ради се о глобалном сукобу интереса. То није само питање нафте коју контролише углавном Русија на целој планети, већ и питање америчке традиције. У тој традицији, од краја 19. века, у америчком популизму је постојала увек русофобија.

Будућност у свету јесте заоштравање и будућност доноси још више ратова него што смо их до сада имали. Ја кажем да Срби у томе могу само страдати. То сам изричито написао: браћо Срби, боље је не дижите главу и ћутите. Што ми не поставите питање: како неко може бити толико безобразан да каже ‘ па какво је то начертаније кад Милорад Екмечић говори: оканите се начертанија, нека догађаји направе шта направе?! Какав год исход буде, то ће бити наш исход, а ако ми будемо стварали нешто, ми само можемо бити оптужени да смо кривци за оно што се дешава, као што смо мање-више у историји увек бити тако оптуживани.

Али, ако Срби кажу да бране оно што су стекли Дејтонским споразумом…

– Па, нема шта да бранимо: ако Дејтонски споразум не буде бранила Америка, он неће постојати. А ја Вам кажем да ће га Америка бранити до једнога степена, тј. дозволиће муслиманима да пуцају из свих оружја против Срба и РС и Милорада Додика не само да смењују са положаја него и да га шаљу на не знам какве судове – то ће им све одобравати да раде – али, неће им дозволити да стварају муслиманску државу. Сви они ћорци који се испаљују из Сарајева Америци савршено помажу, али то не помаже муслиманском народу у Босни, јер то ништа не значи. Та стална паљба по Србима је нешто што Америци треба и то је нешто што у Сарајеву као коњовоци Америке врше, и то као запета пушка.

И ту је морална и историјска одговорност муслиманских интелектуалаца у Сарајеву: што су постали коњовоци, слепи, безглави у једном простору који више није ни провинција у позадини, нити је у интересу муслиманског народа. Интерес муслиманског народа је да свом комшији са којим је живео вековима пружи руку и да тражи помирење. То не могу људи који воде данашњу политику у БиХ и који су се толико компромитовали лажима против српског народа и српске историје. Они не могу у томе учествовати.

Да ли Ви, у ствари, верујете да је могуће у будућности наћи људе са српске и бошњачке стране, елиту која ће направити један историјски српско-бошњачки споразум?

– Па, нема ту историјског српско-бошњачког споразума. То мора бити неки споразум на европској основи и у складу са тековинама европског споразумевања. Таква клима у Европи не постоји, већ постоји клима деобе, односно распадања држава, тј. државе се распадају. Белгија се распада, Шпанија се распада, опасност је од распада Француске, опасност је у Италији. Међутим, то су нације са дубоком културом и снажном цивилизацијом, са једним друкчијим разумом, које су увек имале јединство у јединству супротности. Вазда су се разликовали, али су вазда очували своју јединствену државу. То је наш главни савезник. Наш главни савезник није Русија, без обзира ко је у Русији, наш главни савезник је европска демократија.

У контексту односа САД, ЕУ и Русије, шта мислите да ће се догодити са Косовом и Метохијом: постоје страховања да би признавање независности Космета могло да изазове тзв. домино ефекат не само на Балкану. Колико је то могуће првенствено на Балкану?

– То се не зна како ће ићи. Питање Косова није само питање тренутне ситуације, него има неку историјску основу, као што је и Дејтонски споразум имао неку историјску основу, где нису биле у питању границе у БиХ, него разграничење Срба и Хрвата на целом балканском простору и ту нису у питању босански муслимани. Туђман овако одговара свом пријатељу Живковићу, мом бившем студенту, када га он пита када ће се вратити хрватске избеглице у Дервенту: неће никада, јер ако се они тамо врате, онда се и Срби морају вратити у Хрватску, а то не може. Срби су отерани из Хрватске, а Хрвати који су из БиХ дошли само ће ојачати корпус хрватске нације од Истре до Барање. Дакле, Дејтонски споразум представља разграничење за вечност.

Према томе, и оно што се на Косову догађа јесте нешто што има исту такву стратешку позадину. Ја сам увек полазио од тога да је у односу великих сила кроз целу историју, посебно историју од 16. века па даље, било да онај ко држи позицију северне Македоније са Косовом – држи позицију хегемона Балканског полуострва. И није случајно да су Турци, пре него што су 1453. године заузели Цариград, морали да воде ратни обрачун са Србима толико деценија пре тога, 1389. године на Косову.

Турци су, дакле, најпре морали да се покажу хегемони на Балканском полуострву да би заузели Цариград. Борба око данашњег Косова је борба за будуће позиције. Ја једноставно кажем да је Русија велика сила и да је она морала доказивати да је велика сила и главно подручје где је доказивала да је велика сила или где је губила статус велике силе био је Балкан. Није случајно, дакле, што се код Путина интерес за Балкан јавио. То није због одређених симпатија које Јељцин није имао, већ једноставно ради тога сто Русија више не може да буде једна жртва за америчку вивисекцију у смислу растакања не само Совјетског Савеза, него и Русије. Једноставно се каже да је било доста тога. Русија мора бранити своје интересе, а један од њених интереса је Балкан.

И на Балкану ће се, дакле, решавати ствари у оквирима глобалне утакмице за преструктурисање система великих сила: да ли ће остати поредак који сада постоји да једна држава влада светом а да друге гледају и одобравају, или ће се створити оно што је увек гарантовало мир у свету, систем нове равнотеже великих сила и нових великих сила које неће дозволити да једна сила доминира? Кад је једна сила доминирала Европом или светом увек су били перманентни ратови на дневном реду, убијања и највећи злочини. То је време Наполеона, то је време Хитлера и то је време данас.

Поново ћу цитирати Вашу реченицу: „Српском народу су руке везане, па управо због тога не сме се трчати пред руду, него чекати да нам догађаји решавају ствари будућности, више него ми сами“. Да ли се том реченицом, на неки начин, амнестира српска политичка елита уколико не буде чинила сама довољно на заштити српских националних интереса ?

– Па, може се и тако тумачити, јер ја страхујем да што год српска политичка и интелектуална елита уради – да ће бити одговорна као што је и до сада била. Јер, та српска елита оптужује се непрестано да ствара начертаније за будуће злочине, за будуће геноциде, геноцид стварање РС као посебног ентитета. Зато сам рекао: пустите да догађаји носе сами по себи. Дејтонски споразум и границе није створио споразум Милосевића и Туђмана, него интереси великих сила. Видели су да на Балкану треба смањити интерес Србије колико је год могуће и не дозволити да Србија постане будући савезник Русије, али опет не терати мак на конац да се Срби изазивају и да покрећу некакав герилски рат који би ангажовао пола милиона америчких војника за пацификацију. Према томе, на Балкану ће бити оно што буде у интересу САД, а њима није у интересу разарање РС, али им јесте у интересу да немирна, недовољно образована интелектуална елита у Сарајеву стално пуца преко границе на РС. То им је јако драго да коњовоци покушавају да одреде правац куда ће онај витез на коњу да хода.

То, онда, значи да улазимо у период дуготрајне нестабилности, не само у БиХ?

– У свету долазе перспективе нестабилности и ту је онај мој основни страх. Ту су БиХ и РС минорни фактори. Ако би се створила једна унитарна БиХ као што прижељкују босански интелектуалци, у основи исламски фундаменталисти, онда ће резултат бити да ће српско становништво из БиХ преселити преко Дрине, као што се преселило из Хрватске, те да ће БиХ бити очишћена и да ће се створити једна солидна исламска држава. Европа и Америка то неће дозволити, јер је то главни њихов противник. У томе смислу треба тумачити моју реченицу коју сте поменули у два наврата: немојмо ми стварати начертанија, јер нама она не требају, нека босански муслимански интелектуалци у Сарајеву измишљају начертаније које ствара Милорад Екмечић и не знам какве групе око САНУ или око Акадамије у Бањалуци или не знам где. Нека они то сањају, то је једна сањарија која никоме није убедљива и свак зна да од тога нема ништа. То је, једноставно, њихово бежање од једне реалне процене ситуације.

Ако они желе да воде свој муслимански народ, они морају да промене не само речник којим говоре, већ се морају трезвено спустити на земљу и реално видети где се налазе. Ја не верујем да ће у скорије време доћи до тога, јер је немогуће да до тога дође код људи који знају пљувати и псовати. Гадно је расправљати са људима који немају елементарне моралне обавезе да се не сме лагати. И када желиш да разговараш са једним интелектуалцем не смеш о њему лагати и причати да је он радио и говорио оно што никада није сањао и приписивати му ове или оне злочине. Можеш о томе расправљати сам колико хоћеш, али немој тог човека звати да с њим расправљаш. Ја сам пристао на овај разговор из велике невоље, имајући обзира и према људима који живе у страху у РС да ће их неке велике силе и коњовци у Сарајеву натерати да се потрпају у тракторе и тракторске приколице и преселе преко реке Дрине. Због тога ја говорим, а не због неких у Сарајеву. Они нека говоре колико год хоће, нека иду у своју пећину па нека вичу колико год хоће.

Да ли Ви, заправо, мислите да РС могу да одбране само интереси великих сила, САД и Европе, без готово икаквог учешћа српских политичара у томе ?

– Ја само кажем да се ствара један систем великих сила и да је Балкан у жижи односа тих великих сила. Неће стање успостављено Дејтонским споразумом бранити само одређене снаге у САД, они би то најмање радили. Америка, понављам, жели да не дозволи стварање исламске државе. Биће и држава у Европи које то неће дозволити, без обзира што ће тражити да се да нека независност косовским Албанцима. На Косову је створена велика америчка војна база, а један пуж који има неко тело мора имати и неку кућицу која ће заштитити то тело. Тај пуж унутра је та америчка база, па, дакле, на Косову треба нека државица да заштитити ту америчку војну базу. Ако би Европа то подржавала, онда она подржава један језик којим она не говори, који је против онога што Европа жели да оствари.

Али, због стратешких интереса Европа би то могла да говори за Косово, али не може да говори за све случајеве који би дошли после Косова: у БиХ, на истоку Европе, у Шпанији и свуда. Јер, није тенденција стварање хомогених националних држава, оних држава које су створене тако као Француска или Шпанија, већ растакање таквих држава. Тамо се стварају вештачке филозофије о регијама као супститутима за нације, где је једна регионална разлика довољна да се једна група сматра нацијом. Таква опасност не постоји, дакле, само у БиХ већ у целој Европи. Међутим, као што сам већ рекао, у здравим народима као што су шпански, италијански и фрацуски народ, то ће имати другачије последице него у БиХ, где се не говори тим цивилизованим језиком, него се говори језиком који не спада чак ни у провинцију у позадини.

(Са Милорадом Екмечићем је разговарао Слободан Дурмановић; краћа верзија овог разговора објављена је у бањалучком “Новом репортеру” 26. септембра 2007. године)

Извор:  НСПМ