СРНА, 25.1.2016, Двадесет година од затварања злогласног логора за Србе

Логор Силос Фото: РТРС

Према свједочењу бивших заточеника, „Силос“ је имао све елементе злогласног логора из Другог свјетског рата Аушвиц. У „Силосу“ је било заточено 600 српских цивила, од чега су 24 умрла од посљедица физичког злостављања, пребијања, тортура и мучења глађу…

САРАЈЕВО, 25. ЈАНУАРА /СРНА/ – Концентрациони логор „Силос“ у Тарчину код Сарајева, у којем је било заточено више од 600 српских цивила, од којих су 24 умрла због посљедица физичког злостављања, пребијања, тортуре и мучења глађу, затворен је прије 20 година, 27. јануара 1996. године.

„Силос“, као концентрациони логор за Србе, којим је управљала такозвана Армија БиХ, отворен је 11. маја 1992. у објекту у којем се прије рата чувала пшеница, а затворен је 27. јануара 1996. године на Светог Саву, односно два мјесеца након што је потписан Дејтонски мировни споразум.

У том логору, једном од укупно 126 на подручју ратног Сарајева, углавном су били заточени цивили са подручја Тарчина, Пазарића и других околних мјеста.

Најмлађи међу њима био је 14-годишњи Лео Капетановић, а најстарији Васо Шаренац који је имао више од 85 година и умро је у „Силосу“ на температури која је увијек била нижа за десет степени у односу на спољну.

Тортуре нису биле поштеђене ни жене, од којих је једна била у шестом мјесецу трудноће.

Српски заточеници, који су преживјели стравичне тортуре, свједочили су да су тадашњи званичници у влади такозване Републике БиХ долазили у „Силос“ и да су били упознати о дешавањима у логору.

Предсједник Савеза логораша Републике Српске Бранислав Дукић рекао је раније Срни да у БиХ и даље важи поражавајућа чињеница да не могу одговарати они који су починили ратне злочине над Србима, поготово када је ријеч о „Силосу“, затвору у касарни „Виктор Бубањ“, па чак и једном логору који се звао „Алија Изетбеговић“, јер ни у једном од тих случајева нема ни налогодаваца ни извршиоца, иако је у њима било многo убијених Срба.

Према његовим ријечима, у многим од тих логора лежала су и дјеца и старци српске националности, али то никада није био довољан разлог да Суд и Тужилаштво БиХ правично реагују, што показује да је ријеч о класичној „политичкој природи“ тих институција.

Он подсјећа да су МУП и Савез логораша Републике Српске заједно радили на документовању ратних злочина над Србима, након чега су сву прикупљену документацију доставили Хашком трибуналу, да би потом те материјале упутили и Специјалном тужилаштву за ратне злочине Србије, као и Хрватске, али све то није дало очекиване резултате и адекватну реакцију правосудних органа.

Бивши заточеник „Силоса“ Радојка Пандуревић у ранијем свједочењу за Срну испричала је да је и Алија Изетбеговић два пута био у близини „Силоса“.

Бивши заточеник логора смрти Славко Јовичић Славуј, и бивши посланик у парламенту БиХ, из „Силоса“ је изашао 27. јануара 1996. године.

Он је свједочио да је „Силос“ био лабораторија за испитивање људске издржљивости, гдје су муслимански војници и чувари затворенике гледали као животиње које су свакодневно тукли, мучили на разне начине, „убијали“ глађу и тровали разним лијековима.

О распуштању логора „Силос“ затвореници су сазнали од представника Међународног комитета Црвеног крста.

Логор су напустили 26. јануара 1996. године, док су посљедња 42 затвореника изашла дан касније, чиме су коначно затворена врата овог казамата.

Главни претрес у овом предмету пред Судом БиХ почео је 19. априла 2012. године.

За злочине почињене у логору „Силос“, касарни „Крупа“ и Основној школи „9. мај“, Тужилаштво БиХ терети Мустафу Ђелиловића, Фадила Човића, Мирсада Шабића, Незира Казића, Бећира Хујића, Халида Човића, Шерифа Мешановића и Нермина Калембера.

Оптужница поменута лица терети за кривична дјела ратни злочин против цивилног становништва и кривично дјело ратни злочин против ратних заробљеника, прецизније они су оптужени за незаконито затварање, нечовјечно поступање, физичку и душевну патњу те одвођење заточеника на принудни рад.

Према оптужници, Ђелиловић је био предсједник Кризног штаба, касније ратног Предсједништва општине Хаџићи, Хујић је био управник и замјеник управника логора „Силос“, а исте функције обављао је и Халид Човић. Калембер је био стражар у „Силосу“.

Мешановић је, према оптужници, био један од замјеника управника у „Силосу“ и управник логора у магацину у касарни „Крупа“. Остали оптужени били су припадници војних, цивилних и полицијских структура.

Бивши командант Првог корпуса такозване Армије БиХ Вахид Каравелић оптужио је чланове ратног Предсједништва и Владе такозване Републике БиХ да су искључиви кривци за постојање овог злогласног логора.

Каравелић је пред Судом БиХ, између осталог, устврдио да је најуже бошњачко ратно руководство, које су у то вријеме, осим Алије Изетбеговића, чинили актуелни министар спољних послова БиХ Златко Лагумџија, Харис Силајџић, Ејуп Ганић и Нијаз Дураковић, имали контролу над дешавањима у „Силосу“.

Након извођења материјалних доказа Тужилаштва, које је претходно саслушало свједоке, у току је саслушање свједока одбране, а сљедеће рочиште заказано је за 28. јануар.

Ово је једино суђење за логор смрти „Силос“, а почело је у мају 2012.

Тужилаштво БиХ обавијестило је почетком претпрошле године МУП Републике Српске о доношењу наредбе о непровођењу истраге против 455 лица за ратне злочине почињене у логору „Силос“ Тарчин, Основној школи „9.мај“, „Крупа“, „Игман“, „Храсница“, у којима су страдала лица српске националности у периоду од маја 1992. до 27. јануара 1996. године.

Припремио: Огњен БЕГОВИЋ