MladiNiksica.me, ИН4С, 31.7.2020, Побратимство Пиве и Велике – Одржан помен жртвама нацистичког геноцида у Велици

Крвави пир у Велици, 1944. Фото: Архива, ИН4С

Бари Јусуфи је био пјегав, мало повијен у раменима с фотографским апаратом о рамену. Пришао је без журбе женама и дјевојкама на седам-осам корака, скинуо апарат, окренуо га неколико пута у рукама, загледао га мрштећи се и мичући дебелим уснама.

– Лијепе ћете слика да имате – рече Мустафа Ибиши, смешкајући се.
– Лијепе, бели – додаде други.
– Виђећете само!

И прије него ли је фотограф хтио да их сними, човјек са зулуфима махну руком давши знак војницима да пуцају. Нијесу стигли ни да се приберу, многи ни да примијете уговорени знак који је човјек дао својим друговима, из пушчаних цијеви је сунуо бијели пламен и оборио их к земљи, немоћне да се одупру, да се бране.

– Мустафа, удри не жали! Удри! – викао је неко од војника.
– Удри!
– Јазук ти, Нуа Перлеши, ако ти која побјегне.
– Неће, неће, Сали Бећа!
– Удри!

Дјевојка у црној марами се одједном отиснула низа страну, посрнула неколико пута ширећи руке и заносећи се као да трчи неко у загрљај.

– Е, нећеш, крмачо, побјећи, бели. Не!… Викнуо је Нуа Перлеши и хватајући је на нишан опалио. Дјевојка је нестала као сјенка, потонула у ижђикалој трави на дну шљивика… Послије примијетише облак прашине који је дуго лебдио над цестом, над ливадама, шљивицима и закључише да је то колона њемачких возила која одмиче грабећи уз величке брегове према Чакору.

Неки војници пожурише к цести, а неки се растрчаше у групама преко села. За њима остала згаришта, поломљене ограде, поломљени кукурузи, све спаљено, црни дим. Остале су за њима мртве жене, дјеца и старци и пратило их црно сунце и црни дим.

XXV

Опколивши Велику, војници у бијелим капама и црним кошуљама насртали су на домове, подметали огањ из врисак и поклич, хватали дјецу и клали, пуцали у старце и жене, а оне онако рашчерупане бјежале и биле обаране мецима из аутомата и пушака.

Све се претворило у пламен, у дим, и врисак. Пред кућу Алексе Пауновића као привиђење никоше тројица балиста. Прије него су стигли, баба Тода је прије свих примијетила како су на двојицу дјечака пуцали. Убили су једног – то је добро видјела, а другог да ли су убили или ранили, то она није знала.

Сјетила се тада Михаила Гојковића, сељанина, који је наишао поред њихове куће и тада јој рекао да нико не бјежи, да буду мирни да изнесу хљеба и соли, а свака војска кад јој се хљеб и со понуди, неће подићи руку, смиловаће се. Тада је Тода кренула ситним кораком према првом војнику носећи на послужавнику хљеб и со. Није стигла ни ријеч да проговори кад је Таир Сулејмани, онако висок, са зулуфима, дрекнуо запјенушено:
– Сиктер, стара крмачо! Сиктер!…
– Богме , ништа нијесмо криви, – рекла је Тода бојажљиво и са страхом и скоро не примијетивши како јој је човјек из руку избио послужавник, а хљеб и со су се расули по земљи. Онако испружених руку и дрхтећи Тода је још један корак направила према војнику.
– Сиктер!
– Немојте ми ђецу дират – мрмљала је молећиво. – Она ништа нијесу крива.
Крави пир је трајао три сата

Пристигла су и она двојица. Били су знатно нижи од Тахира Сулејманија. Дјеца Радоје и Деса су престрашено посматрала приспјеле војнике, Дрхтала су. Омале и малко риђ војник по имену Бари Јусуф са сјајем у очима рече:
– Хасане, прво ђецу да закољемо! Тахир Сулејмани је без журбе из футроле извадио пиштољ чија цијев нагло засвјетлуца на сунцу.
– Ђеца никоме ништа нијесу учињела, – опет ће Тода.
– Хасане, прво ћецу – опет ће Бари Јусуфи.
– Могу одма’ – Ево! – рече Хасан Кабаши и хитро иза појаса истрже нож. – Могу!…
– Ђецу ми недирајте, ако бога знате, – рече Тодаширећи руке. – Не дирајте ако сте љуђи.

Бришући сијев свог пиштоља марамицом, Тахир Сулејмани испод ока је посматрао дјевојчицу, а затим бабу Тоду у чијим је очима лако и једва видљиво заискрила суза, ситна као ђинђува. Тода је примијетила чипкасту мараму, пиштољ, мрко и од сунца и вјетра опаљено војниково лице, а онда као да сања да се отвор цијеви пиштоља шири, увећава, постаје огроман до невиђених размјера да би могли и небо и земњу у њега да стану. – Ђецооо, бјежте! Бјежте! – викнула је одједном и неочекивано.

Тодин глас је прасак пиштоља прекинуо. Пред њеним очима читаву вјечност се расцвјетавао пламен. Ширећи руке и тетурајући се Тода је прво посрнула, а онда лицем ударила о земљу. Дјеца су потрчала према потоку.

Бари Јусуфи је викнуо пријекорно:
– Ето, Таире, могли смо да их закољемо.
– Могли, бели – рече Хасан Кабаши.
– Могли, могли – потврди Таир Сулејмани. Бари Јусуфи учини неколико корака према потоку не примијетивши никог, а затим се врати к својим друговима непрестано вртећи главом и пријекорно говорећи:
– Да вас нијесам послушао, садек би’ и овођен гледао заклане. Али ти си, Таире, сметен чоек.

Овај је само ћутао стиснутих усана и мало погнуте главе. Постојавши неколико тренутака они се запутише ка дому Живаљевића. Преко Иван-поља су трчали плавски вулентари и халакали:
– А, Смаилеее!
– Држ’! Не дај!
– Претеците их!
– О, Ибрахимеее!…

Из шљивика изрони стадо оваца. Сунце припекло, дан се блистао. Застадоше. Тада Тахир Сулејмани примијети човјека са тојагом. Живо размахујући њоме човјек је тјерао стадо оваца уз брегове.

– Хасане, ти зађи одозго, а нас двојица ћемо овудијен да га ухватимо и стадо узмемо – рече Тахир Сулејмани. – Ајде брже.

Хасан Кабаши се брзо одвоји од својих другова и изгуби у шумарцима. Тахир Сулејмани и Бари Јусуфи прескочише неке ограде, зађоше у поток, а онда се испеше уз стрмину. Кад их човјек с тојаго први примијети, викнуше:
– Чекај! Не ћерај!

Михаило Живаљевић правећи се да их није чуо, убрза ход машући тојагом над овцама и пригушено вичући на њих.

– Чекај, крмче, кад ти кажемо! – викну Тахир Сулејмани и опали из пушке. – Чекааај!…

Михаило уздрхта, осјети да га у грлу стеже и да му се пред очима мрачи. Ипак, морао је да стане.
Бришући зној са лица и чела примијети како к њему пристижу Тахир Сулејмани и Бари Јусуфи, такође знојави. Видио им је зајапурена лица и погледе пуне мржње.
Пришли су му. Таир га је ухватио за ревере сукњеног капута и колутајући закрвављеним очима и пјенећи просиктао:
– Кад ти се каже, крмче, да чекаш, онда чекај!
– Нијесам чуо – бранио се Михаило Живаљевић.
– Чуо си.
– Нијесам чуо…
– Чуо си, бели – рече Бари Јусуфи. – Чуо!
– Ајде с нама да нам нешто помогнеш – рече Тахир Сулејмани, примијетивши како им прилази Хасан Кабаши, задихан.
– Шта да ви помажем, љуђи?
– Овце да ни ћераш за Пећ, – рече кезећи се Хасан Кабаши.
– Што тако гледаш? Што се чудиш? – плану Сулејмани одједном.
– Ево, ћераћу – рече.
– Да ћераш но шта – мумлао је Бари Јусуфи. – Ајде…

Ишли су страном. Пред њима је био Михаило Живаљевић са дугом тојагом и овце које су, збијене у гомилу, тешко дисале од несносне жеге. Трава спарушена, некошена, замршена, пожутјела. Михаило је стрепео: убиће ме. Да бјежим. Не, не, нећу да бјежим. Немају разлога да ме убију. Ако шћену, ја ћу им гонити овце до Пећи.

Кришом му је поглед бјежао час лијеви, час десно: трње, потоци, врзине доље, горе стрмина, ливада… Шума је далеко. Ако овијем побјегнем, другима ћу да упаднем у шаке. Нема се куд… И страх га је све више обузимао, а у души стезало. Послије је примијтио да се нешто договарају. Дрхтао је.

– Какву смрт би највише желио? – пита га Хасан Кабаши.
– Никакву, јер ништа нијесам крив.
– Крив си! – дрекну Тахир Сулејмани и унесе му се у лице.
– Какву смрт би хтио? Говори! – мумлао је Хасан Кабаши. Михаило Живаљевић је ћутао правећи се невјешт. Није имао ни толико снаге да ријеч изговори.

– Можда би хтио да те објесимо, – рече Бари Јусуфи.
– Не жели он да га вјешамо, видим ја. – рече Хасан Кабаши. – Он би желио да га одеремо.
– Нећемо да га одеремо. Јок – рече Тахир Сулејмани. – Ми ћемо да га набијемо на колац.
– Јок. Какав колац, – рече Бари Јусуфи. – Нећемо на колац.
– Но? – упита Тахир Сулејмани.
– Други пут. А садек не, – убрза Бари Јусуфи.
– Крмче, чујеш ли ову нашу причу? – одједном упита Хасан.
– Чујем.
– Па шта велиш, Алаха ти, на ово? – упита Хасан Кабаши тобож меко и снисходљиво.
– Можете како оћете са мном – рече Михаило Живаљевић осјетивши клонулост у чизавом тијелу. – Можете!…

Били су ка Потоцима. Овце су споро пред њим одмицале. Хасан Кабаши је неочекивано искорачио напријед испред својих другова малко забачене главе. Нико није примијетио да му је у десној руци био нож. Намигујући оком Бари Јусуфу и Тахир Сулејману, Хасан Кабаши се лагано примицао Михаилу који је леђима био окренут.

– Е хоћу да те ја опипам, крмче, – рече Кабаши па замахнувши ножем забоде га у сам Михаилов врат. Поводећи се и тетурајући, Живаљевић испусти тихи мукао крик.
– Кољи га! – викну одједном Тахир Сулејмани.
– Љуђу… крв… шта – блиједећи и грцајући изговарао је Михаило кркљајући, бранећи се и рукама и ногама.
– Удри га! – викну Бари Јусуфи.

Послије су га опколили, ударали ногама, кундацима, боли ножевима, газили. Просто су кидисали сва тројица на њега кидајући му дио по дио тијела. Човјек се на земљи грчио, трзао, кркљао…

Сунце је замарало поглед, у једном дијелу села чулу су се пуцњи и крици…