Печат, 22.9. 2023, Владимир Умељић: О отвореној рани Србоцида и Јасеновца

Стара Градишка: Хрватски усташки логор за Србе свих узраста Фото: Wikipedia

Оно чему се обраћа недовољна пажња, то је чињеница да су преживеле жртве додуше напустиле Јасеновац (Јадовно, Аушвиц, Дахау…), али да Јасеновац никада није напустио њих и штавише да се то преноси и на следеће генерације. Та појава има и своје медицинско име, „трансгенерацијска трауматизација“. Један пример:

Једна овде наведена преживела жртва Јасеновца је и после одласка из земаљског пакла хрватске државе 1941-1945. и враћања животу, доживотно остала мученица логорског система Јасеновца, која је покушавала да свог сина поштеди тих стравичних сазнања. То се може разумети и мора поштовати, иако представља велики губитак за проучавање тог дела историје, али и пример погрешног опхођења са прошлошћу, јер потискивањем и прећуткивањем преживљеног се не хотећи форсира та „трансгенерацијска трауматизација“, тако медицина тј. психологија.

Тако њен син сведочи о једном прислушкиваном казивању своје мајке и потврђује, поред осталог, да и деца тих логорских жртава исто тако припадају невиним и непитаним мученицима, који доживотно (и узалудно) траже објашњење људског зла и изопачености:

„Мајка је стегнутог грла причала о клању деце на том страшном месту и о крицима и молбама деце: ’Чико, немој да нас кољеш!‘, на шта би кољачи одговарали: ’Не брини, чика ће то полако…‘

То сам чуо, када је причала иза затворених врата са својим другарицама из Удружења логораша Старе Градишке. После бих чуо како све заједно плачу. Имао сам тада можда осамнаест година и стајао сам испред затворених врата и прислушкивао.

Један други пут је било речи о малом детету, које су усташе уз смех и поцикивање пресецали тестером…

А када су 1999. НАТО-авиони почели да бацају бомбе и шаљу ракете, када су одјекнуле прве експлозије у Београду, моја мајка је избезумљено трчала по стану и викала – опет почиње, све ће се поновити, опет почиње…

Потом је пала у кревет, није више јела и топила се сваким даном све више, постала непокретна, јер месо се губило, кожа припајала за кости… Ускоро је морала у болницу, инфузије, нега, јер непокретна и ништа није узимала у уста…

Једног јутра су ме позвали из болнице, отишао сам да се опростим.

Тада су ми рекли да је пред то јутро устала из кревета, тетурала се ходником и викала – долазе, опет долазе, склањајте децу, сакривајте их! Питао сам, како, па била је непокретна?

Лекар је раширио руке, сестре су слегале раменима…

Пријатељу, то је све тако страшно, да не може да стане у мозак а да га не оштети… Не једном сам тражио помоћ психолога… Извини за ове редове, ако су преискрени, али изгледа да имам у себи неки резервоар „океанске“ туге и беса, за који је можда крив рецесивни ген, преко кога се преносе капсулиране трауме кроз седам генерација…“

Владимир Умељић „Када мртва уста проговоре“

П: Реците нам нешто о завршном делу овог Вашег разматрања, о „тренду порицања и саме чињенице геноцида над Србима у хрватској држави 1941-1945.“ Јер ту разматрате управо ту есенцијалну димензију, ону „нељудску (починитељи злочина, плус они који га накнадно релативизују или штавише поричу)“.

В. У. Тај тренд је одавно присутан у добром делу хрватске историографије, то значи није ништа ново. Овде сам, међутим, узео као пример једног проминентног немачког историчара у нашем времену, доктора наука и у међувремену универзитетског професора, Александра Корба. Он је докторирао у Берлину на ту тему и добио највишу оцену за свој финални „научни“ закључак, наиме – у хрватској држави 1941-1945. није се десио никакав геноцид над Србима. То је, по њему, само „српска измишљотина, цинични фалсификат историје и митоманија“.

Те његове тврдње сам анализирао и аргументовано побио већ 2012. у Зборнику Матице српске за друштвене науке 4/2012, бр. 141, стр. 523-550, Нови Сад: „Промена парадигме у немачкој историјској науци: У хрватској држави 1941-45. није извршен геноцид над Србима?“

Но овде је то проширено, продубљено и „обогаћено“ једном новом димензијом.

П: Ви сада говорите о, како сте то назвали, „актуелним највишим српским ауторитетима“ за то питање (по додељеним им звањима и функцијама)“? Конкретно о носиоцима Музеја жртава геноцида? Оне српске институције, која би требало да буде пандан јеврејском Јад Вашему? По ком питању их ословљавате, по непрестајућој контроверзи око броја жртава Јасеновца?

В. У. Да, у праву сте, то би требало да буде пандан с правом високо цењеном јеврејском Јад Вашему. И не, не ради се примарно о овом иначе важном и, истовремено, врло сензибилном питању броја жртава, јер Јован Дучић је био у праву када је рекао: „Умриjети то ниjе ништа, али бити заборављен, то jе наjсвирепиjа одмазда смрти над животом“. Као и Матија Бећковић: „Нико није толико мртав, као онај коме се пуца у душу“.

Тај број је, наиме, отворен, није утврђен и дискусија о томе је легитимна.

Једино што се дотичнима у том конкретном контексту може пребацити, то је нетолеранција, арогантност, недостатак и рудиментарне културе дијалога, недостојна фразеолошка дифамирања неистомишљеника, која немају шта да траже ни у свакодневици а камоли у једној академској дискусији.

Ради се међутим о много важнијем, јер основном аспекту ове проблематике, о „црвеној линији“, чијим преласком престаје свака дискусија. Ради се о њиховој подршци, промовисању и стављању јавних трибина и научних конференција на располагање некоме као што је Александар Корб, да би заступао и ширио своје ставове, нпр. да су услужници хрватске државе 1941-1945. срушили стотине српских православних цркава само „јер су њихови торњеви служили партизанима као осматрачнице“, да је концентрациони логор Јадовно био једна врста државног „социјално-економског пројекта запошљавања Срба и Јевреја“, да се „највеће умирање у Јасеновцу десило услед једне природне непогоде, изливања Саве“, да су усташе убијале „хаотично и местимично, услед страха од својих противника“ (вероватно и од њихове деце?), да је насилно покатоличавање Срба имало заправо „секуларни карактер“, није дакле имало никакве везе нити са Ватиканом, нити са хрватским римокатоличким клером и сл. Тја, вероватно су чин покатоличавања Срба спроводили пијачни продавци живине, ко зна?

А том и таквом Корбу је владика Јован (Ћулибрк) спремно дао реч на научном скупу „Новомученици: Полиперспектива“, који је у организацији његове Пакрачко-славонске епархије СПЦ и Музеја жртава геноцида 2019. одржан у Српској православној гимназији „Кантакузина Катарина Бранковић“. И то није сметало ни (истим) организаторима међународне научне конференције о геноциду и Холокаусту, одржане већ априла 2016. године у Београду, да га уврсте међу учеснике.

Док је Музеј жртава геноцида у Београду, чији је директор тада био историчар Вељко Ђурић Мишина, 25. 7. 2019. угостио Корба који је разговарао о темама везаним за геноцид са двојицом сарадника музеја, Стефаном Радојковићем и Бојаном Арбутином. Тај, препричани разговор објављен је потом у Годишњаку за истраживање геноцида (св. 12/1, 2020.) на чак 26 страна.

Како то схватити?

П: Можда као практиковање плурализма, толерантности, поштовања слободе мишљења и говора?

В. У. Тја, тако нешто би се могло (евентуално) узети у разматрање само у врло невероватном случају да се појави вест, да је Јад Вашем са истим образложењем организовао једну међународну конференцију о Холокаусту и позвао као референта римокатоличког бискупа R. Williamson-а, члана вођства утицајног „Братства Св. Пија X“, који у једном интервјуу шведској телевизији 2008. понавља свој став о Холокаусту, већ 1988. изнет у јавност:

„Холокауст је једна јеврејска измишљотина, којом они желе да нас баце на колена, да би изнудили акцептирање своје државе Израела.“

Каква је разлика по питању историјске истине о злочинима геноцида између њега и Александра Корба, који већ годинама неуморно понавља да је Србоцид хрватске државе 1941-1945. „само једна (велико)српска националистичко-комунистичка конструкција, гајење циничног култа жртава, лаж српског свештенства и власти, митоманија“?

П: Шта мислите о јављању у медијима у априлу ове године: „Акредитован образовни програм Музеја жртава геноцида за наставнике историје: Учење о геноциду почињеном над Србима Министар просвете Бранко Ружић потписао је решење којим је образовни програм Музеја жртава геноцида под називом „Учење о геноциду почињеном над Србима“ стекао највиши могући статус, а то је статус програма од јавног интереса.“?

В. У. Само похвално, одавно примерено тј. неопходно. Но с обзиром на актуелно стање ствари, легитимно је и само консеквентно питање, да ли ће и ко у догледно време позвати и нпр. Александра Корба, да поучава српске наставнике о непостојању Србоцида хрватске државе 1941-1945, да би они потом у том смислу просвећивали српску децу?

Тако да како наставници историје, тако и деца могу да уче и коначно сазнају, да су само „наводно крволочне“ усташе били у суштини „сањари и визионари“, које су Срби „перфидно сатанизовали“, тако дословце Александар Корб.

Промена српске свести од малих ногу? И то не од стране Запада, већ ауторизовано од стране ове српске „установе културе од прворазредног националног значаја“? А по могућству, за стрепњу је, и од највишег представника СПЦ по овом питању?

Зашто заправо да не, када су му већ тако спремно ставили 26 страница у гласилу Музеја жртава геноцида на располагање и организовали јавне трибине у Београду, Загребу и Бања Луци да пропагира своје ставове? Ставове, који се легитимно могу означити као ненаучни, јер отворено усташофилни и папофилни, али и нечасни, неморални.

У том случају би се, наиме, круг дефинитивно затворио, то би заиста било равно ономе, што означавам као потенцијално завршни геноцидни чин, по принципу: „Убијање историје = убијање националне свести = убијање нације“.

П: Ваша критика, осуда звучи прилично оштро. Очекујете ли неке теже последице, нападе?

В. У. То ни у ком случају нису никакве осуде, јер ми не приличи улога некаквог судије, ја само региструјем и образлажем – проверено и проверљиво – стање ствари, стварност. И да, очекујем чак масивне нападе, али не и контра аргументе, јер њих једноставно – нема. То значи, како сам раније већ навео, можемо очекивати само нова исказивања нетолеранције, арогантности, недостојног фразеолошког дифамирања.

Но, то ме не додирује, евентуално би било забрињавајуће само уколико би они почели да ме хвале. Не верујем, међутим, да поседују толико фантазије. Једно од искуствених сазнања до којих сам дошао, наиме, гласи да је човек господар неизговореног и слуга изговореног. Они ће, значи, прибојавам се, и даље служити ономе што су изговорили и у чијем смислу су већ делали. Могућност њиховог преиспитивања самих себе (= покајања) би свакако, не само мени, много више значила.

П: Желите ли да закључно кажете пар речи о себи, као аутору овог дела? И као активном учеснику бројних догађања, које сте у тексту ословили и која поседују и извесну историјску димензију? О полемикама са врхунским немачким политичарима, контактима са Хенријем Кисинџером и  Генералним секретаром НАТО Соланом, као и о бројним наступима на немачкој телевизији у време НАТО-напада на Србију и Црну Гору 1999, са милионима гледалаца, о преписци са Хашким трибуналом? О додирним тачкама, сарадњи и заједничким активностима са српским великанима духа, са Милорадом Екмечићем, Дејаном Медаковићем, Смиљом Аврамов, Предрагом Р. Драгићем Кијуком, да поменемо само неколико њих, који нису више са нама?

В. У. Не на прво питање, јер у складу са древном византијском и са српске стране преузетом традицијом, ауторски принцип је неважан, свако људско дело је само врло бледи, мајушни одблесак првобитног стваралачког чина Творца.

А учествовање у различитим догађањима, то се дешава када се човек бави народним послом, он постаје у већој или мањој мери сведок свог времена, јер та делатност није нити хоби, нити „сезонски рад“, већ животно опредељење.

Што се тиче поменутих (и непоменутих) духовних величина, сарадња са њима на заједничком послу, на истим пројектима вазда је била привилегија, част и прилика да се од њих учи. Утолико је увек било изгледније да ће се продубити заједнички остављени добри трагови из злог времена за неке будуће генерације.

Невенка Стојчевић

ПЕЧАТ, бр. 779, Београд, 22.09.2023.

Лектура и редактура текста Српски меморијал / а.м.