Печат, 22.9. 2023, Владимир Умељић: О отвореној рани Србоцида и Јасеновца

Др sci. Владимир Умељић Фото: Печат

Разговор са историчарeм, православним филозофом и књижевником Владимиром Умељићем о његовом новом научном делу, које ће у издању издавачке куће „Прометеј“, Нови Сад, бити представљено на предстојећем Сајму књига (недеља, 22.10.2023. у 15.00).

Ретко је у теоријским разматрањима тематизована чињеница да сви починитељи великих геноцида у Европи средином 20. века примарно припадају западној културолошкој традицији, коју је више од 1500 година битно детерминисао Ватикан, закључује наш саговорник – историчар, православни филозоф и књижевник, чије ће ново научно дело посвећено теми геноцида (издање куће „Прометеј“) бити представљено на предстојећем београдском Сајму књига

**********
П: На предстојећем Сајму књига ће бити представљене две Ваше нове мултидисциплинарне студије, једна са научно-историјским тежиштем а на тему Србоцида, геноцида над Србима у хрватској држави 1941-1945, насловљена са: „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941-1945)“ и једна језичко-филозофска: „Истина у свету релативизма и нихилизма или како се влада људима“. Када се подсетимо на то да сте 2013. добили „Награду Академије Иво Андрић“ за најбољу сатиричну књигу године а 2022. „Награду Јанко Веселиновић“ за најбољи историјски роман године на српском језику, зашто овог пута заправо нисте заступљени књижевним, него научним делима?

В. У. Рекао бих да то диктира наша моментална и врло незавидна међународно политичка ситуација, наш историјски тренутак. Нужно је и хитно просвећивање, расвешћивање и саборно окупљање нашег народа, да бисмо се изборили са актуелном кризом и изашли из ње што мање оштећени. Научни инструменти су примеренији од књижевних, када се човек бори за истину а у служби преживљавања национа, осуђеног на станиште на граници светова, која управо гори.

И – то није никаква патетика, већ сурова стварност.

П: Не може се наравно очекивати од аутора да постави две своје књиге у конкурентски однос, но, ипак питање – како Ви вреднујете ова два различита дела? Филозофска студија нпр. тематизује Вашу оригиналну теорију дефиниционизма, о којој Вам је највећи живи корифеј језичке филозофије Ноам Чомски већ 2010. написао „да он сам никада није дошао на тако занимљиве идеје и да ће гледати да у будућности ради на тај начин“.

В. У. Ради се о различитим тежиштима тј. полазним позицијама, али о суштински истим питањима, о историјској истини и њеном фундаменталном значају за сваки, па и за наш народ. Филозофско разматрање је препроручљиво за оне који желе да што више, дубље и темељније сазнају о позадини, основи збивањâ која се како нама, тако и читавом човечанству дешавају а научно-историјско је врло конкретно и могло би да буде ближе и пријемчивије за читаоце. Како ми је проф. др Јелена Гускова, директор Центра за новију балканску историју Руске академије наука написала: „Пажљиво сам прочитала Вашу студију и могу да кажем да је она важан допринос науци – теорији (филозофија) и пракси (историја) феномена геноцида, што до сада још нико није радио“.

Ради се, дакле, о два комплементарна дела, она се допуњују и међусобно образложавају.

П: Шта је ново, што нуди ова научно-историјска студија о Србоциду хрватске државе 1941-1945?

В. У. Као прво, концепт. У првом делу превасходно долазе до речи преживеле жртве геноцида над Србима, Јеврејима и Ромима у НДХ и нарочито његове страшне парадигме, логора смрти Јасеновац. Један део тих исказа је мало а један део потпуно непознат стручној и општој јавности, новооткривен. Та сведочења су од огромне важности, јер када мртва уста невиних проговоре, она говоре само истину, овде о најстравичнијем страдању српског народа у историји.

Други део се бави „родитељима, бабицама и хитном помоћи“ Србоцида 1941-1945, дакле Ватиканом и локалним хрватским римокатоличким клером, и њиховом улогом при овом конкретном злочину, која у овој форми и мери недостаје код друга два велика геноцида средином европског 20. века, при Холокаусту над Јеврејима и Порајмосу (Самударипену) над Ромима.

Тежиште завршног дела разматрања лежи на врло забрињавајућем и само политички мотивисаном тренду порицања и саме чињенице геноцида над Србима у хрватској држави 1941-1945, које здушно и консеквентно подржавају и промовишу, штавише, и актуелни „највиши српски ауторитети“ за то питање (по додељеним им звањима и функцијама). Тај тренд и процес сам у рукопису означио као потенцијално завршни геноцидни чин, по принципу: „Убијање историје = убијање националне свести = убијање нације“.

Када, наиме, мртва уста непокајаних злочинаца проговоре, она исувише често лажу.

П: Ви приступате овом проблему мултидисциплинарно и како историчарка проф. др Мира Радојевић, академик САНУ, у својој уводној рецензији пише: „Прочитавши ово дело, не бисмо могли да кажемо ком „жанру“ припада, с обзиром на то да већ од првих страница узбуђује и узнемирава многоструким приступима, будући да истовремено представља сабрано историјско знање и историографско истраживање, филозофско-етичку расправу, теолошко тумачење, психолошко и социолошко посматрање истраживаног питања, политиколошке осврте…“

Зар то мноштво приступа не отежава читаоцу разумевање тематике?

В. У. Не, напротив. Геноцид је врло комплексан феномен и стога је примерено и корисно послужити се методологијама различитих научних дисциплина, превазићи њихове (ионако само договорне) границе, да би се схватио тај механизам и процес, тај „најстрашнији злочин, који историја човечанства познаје“, како је то Рафаел Лемкин изразио. Само на основу препознавања свих међусобно повезаних узрочних и пратећих фактора постаје могуће следити профилактичком и дубоко хуманистичком принципу: „Никад више!“, дакле предупредити понављање злочина.

Владимир Умељић „Истина у свету релативизма и нихилизма или како се влада људима“

П: Како, међутим, схватити да Ви у једној расправи о Србоциду, геноциду 1941-1945, тематизујете и нпр. ватиканску трговину „опроштајем грехова“ и уносних положаја и функција (Симонија) у 14-16. веку, додирујете штавише и језуитску робовласничку државу у данашњем Парагвају 1609-1767, потом масовно покатоличавање и следствену денационализацију Срба западно од Дрине 1846-1941, онда промену парадигме у редовима немачких политичких и академских елита на крају 20. века, па све до актуелног оружаног сукоба у Украјини?

В. У. Злочин геноцида је, још једном, врло комплексан феномен и он у европском 20. веку врло јасно рефлектује континуитет историје. Његова генеза се, дакле, не може разматрати изван свеукупног историјског контекста, он није настао у некаквом вакууму.

Заправо непревидива, али ретко тематизована чињеница је, наиме, да сви починитељи великих геноцида у Европи средином 20. века примарно припадају западној културолошкој традицији, коју је више од 1500 година битно детерминисао Ватикан, а да жртве великих геноцида у Европи средином 20. века (Јевреји, Роми, Срби) примарно не припадају дотичној традицији, да су континуирано били и остали третирани као „нижа раса“, „страно тело“ и „реметилачки фактор“, без обзира на њихове евидентне доприносе (не само, али и) тој традицији. „Припремна“ дехуманизација потоњих жртава (и битни предуслов) ових злочина је, значи, врло дуго трајала и њени носиоци су биле сви фактори моћи, све водеће елите Запада, како световне, тако и духовне.

Најкасније од ватиканских „Пацовских канала“ по завршетку Другог светског рата, којима су хиљаде и хиљаде хрватских и немачких ратних и геноцидних злочинаца побегли од правде, препознатљиви су црквено-идеолошки, али и финансијски интереси и мотиви Ватикана при томе.

Jедан врло високо рангирани функционер римокатоличке хијерархије, монсињоре Ренато Дардоци, потврдио je нпр. да су велика материјална средства побијених жртава геноцида у Хрватској 1941-1945. (али заобилазним путем – преко САД и на основу америчке послератне заплене нацистичког плена – и још много већа имовина јеврејских жртава геноцида у зони утицаја нацистичке Немачке) завршила у Ватикану. Та средства су потом, у време папе Јована Павла II – барем делимично, тј. у висини од око 100.000.000 US $ – била употребљена за финансирање активности синдиката „Солидарност“ у папиној пољској постојбини, као почетка успешног разбијања Варшавског пакта и Совјетског Савеза.

При суђењу Ватиканској банци, Фрањевачком реду и Швајцарској националној банци због профитерства при геноциду у НДХ 1941-1945. у Сан Франциску, о коме 2006. извештава израелски лист „Haaretz“, ватикански адвокати су шездесет година по завршетку Другог светског рата и геноцида хрватске државе над Србима, Јеврејима и Ромима штавише изашли с тврдњом да је „геноцидни третман жртава тадашње хрватске државе био један дозвољени чин“ („Lawyers for the Vatican Bank including Pope Benedict’s personal attorney have argued that genocide committed in Croatia during the Second World War by a Nazi regime was permissible under international law.“).

Само Анте Павелић је, по овим изворима, предао Ватикану геноцидни плен у висини од стотина милиона швајцарских франака и потом „Пацовским каналима“ био пребачен у Аргентину. У односу на њега америчка војна контраобавештајна служба CIC 1947. уз то констатује и следеће: „Павелићеве везе су толико високо пласиране и његова тренутна позиција је толико компромитујућа по Ватикан, да би његово изручење представљало један уништавајући ударац за Ватикан“.

САД и Велика Британија су помагале Ватикану при овоме и један примарни историјски извор потврђује: „Једна од последица ове политике је била, да су чак десетине хиљада осумњичених за ратне злочине у Италији биле само премештене и сачуване за будуће активности, као што је то нпр. била СС-дивизија украјинских нациста (…) Већ у касним четрдесетим и раним педесетим годинама САД и Велика Британија су почеле да организују парамилитаристичке групе под називом „Остати у позадини“ („Stay behind“), снабдевене аутоматским оружјем и експлозивом, златом и радио-станицама, итд. у сврху ангажовања „при неминовном предстојећем рату против Совјетског Савеза“.

Указује се дакле на континуитет историје, на спрегу и интеракцију просторно и временски наводно одвојених, међусобно независних збивања, што је и академик Мира Радојевић у својој уводној рецензији препознала и ословила:

„Изнад свега, чини нам се, налази се чињеница да су у историји, дугој неколико стотина година, дубоко и чврсто повезане, а међусобно узроковане наизглед удаљене појаве и догађаји, због којих прошлост не може да остане тамо где у својим илузијама сматрамо да треба да јој буде место“.

П: Без обзира на мултидисциплинарни научни прилаз овој очигледно врло сложеној проблематици, наслов Вашег разматрања гласи „Када мртва уста проговоре (О Србоциду хрватске државе 1941-1945)“. Да ли то значи да је тежиште ипак на исказима преживелих жртава?

В. У. Наслов одражава енормну важност исказа непосредних очевидаца и сведока свог времена за науку, рефлектује истовремено есенцијалну димензију сваког разматрања ове тематике, ону људску (жртве), односно нељудску (починитељи злочина, плус они који га накнадно – и тиме саучеснички – релативизују или штавише поричу).