Институт Арчибалд Рајс, 19. 9. 2023, О српским жртвама Јасеновца – непостављена кључна питања

Сусрет А. Хитлера и А. Павелића по његовом доласку у државну посету, Бергхоф у Баврској (Немачка), 9. јуна 1941. године Фото: United States Holocaust Memorial Museum, Фотографија #85432

Сусрет А. Хитлера и А. Павелића по његовом доласку у државну посету, Бергхоф у Баврској (Немачка), 9. јуна 1941. године Фото: United States Holocaust Memorial Museum, Фотографија #85432

У дебати која се усковитлала на ову тему истичу се два непостављена али кључна питања. Прво гласи, како је у јавном дискурсу уопште дошло до тога да се озбиљно третира методолошки апсурд који држи да је за доказивање броја српских жртава неопходно оформити списак убијених? Друго питање се односи на то, какви мотиви покрећу острашћене поборнике минималистичке процене српских жртава?

Прво од упадљиво непостављаних питања од фундаменталног je значаја. То је зато што, под датим околностима, намерни избор дефектне методологије унапред усмерава исход расправе и сугерише једини могући одговор на питање о бројчаним размерама српског страдања. Осамдесет година од предметних догађаја, и после неколико деценија трајања режима који је из идеолошких и политичких разлога био непријатељски настројен према сваком покушају објективног утврђивања броја српских жртава, претпоставка да би се у другој деценији двадесет и првог века могао саставити списак који обухвата више од једног разломка стварног броја жртава није само бесмислена. Много више од тога, за здрав разум она је неопростиво увредљива.

Практичну немогућност израде поименичног пописа жртава на оволиком временском растојању од догађаја индиректно признају и заговорници оваквог приступа. Сигурно зато они не откривају на какав начин прикупљају и верификују имена жртава. Они о томе не говоре, нити их ико о томе пита. За толику уздржаност вероватно постоје јаки разлози. Главни међу тим разлозима је то да, противно утиску који негују да се баве теренским радом, они не иду од врата до врата у крајевима одакле су жртве биле присилно отпремане у Јасеновац да се распитују међу преживелима. Чак када би то и предузели, услед масивних демографских и политичких промена, то више не би уродило никаквим научно значајним плодом. Они то врло добро знају и само се надају да их нико неће питати како долазе до имена које уносе у свој списак.

На то изузетно важно питање, проф. Србољуб Живановић дао је тачан одговор. Они се уопште не баве теренским радом да би прикупили имена жртава, већ паразитирају на непотпуним и необрађеним резултатима аматерски спроведене новинске анкете из шездесетих година прошлога века. Наравно, подаци прикупљени помоћу те анкете, мада нису идеално потпуни и поуздани као што би то били резултати теренских истраживања, да је било дозвољено да буду спроведени непосредно после завршетка рата, ипак су кориснији и веродостојнији од било каквих података који би се могли прикупити 2023. године. Притом, важно је истаћи да је шездесетих година чак и такву научно неутемељену анкету режим напрасно пресекао када је увидео политичку опасност од увећаног броја српских жртава док је сећање преживелих још увек било релативно свеже. Зато је, одлуком власти, започети процес био прекинут када је достигао само неколико десетина хиљада пописаних жртава.

Међутим, као што проф. Живановић наводи, чак и под најпогоднијим условима било би неизводљиво саставити поименични списак макар знатног дела жртава. То је зато што је под хаотичним ратним околностима велики број смакнут анонимно или просто нестао, а нестали су такође и многи који би могли нешто да посведоче о њиховом идентитету и судбини. Укратко, и ту се осликава лукавство заговорника поименичног списка као јединог начина да се установи приближан број српских жртава. Сам избор овакве методологије разоткрива њихову игру. Инсистирањем на поименичном списку онда када је састављање свеобухватног историјског документа такве врсте неизводљиво, број српских жртава које они признају циљано и вештачки одржава се на најнижој плаузибилној граници. А што је још поквареније са њихове стране, усвајањем баш овакве методологије отклања се могућност накнадне корекције прихваћених бројева. Уколико се унапред искључе други извори који указују на размере српског страдања, што они врло агресивно чине, са протоком времена ионако малобројни преостали подаци о српским жртвама неће се умножавати, него ће их напротив бити све мање и мање. Управо то и јесте циљ њихове операције.

Друго кључно питање је тесно повезано и преплетено са овим првим. Шта покреће оспораватеље прихваћеног рачунања броја српских жртава да тај број на начин који не приличи научним делатницима, жучно и острашћено, оповргавају? То је морално и психолошко питање првога реда које је још важније од оног претходног.

Пошто се међу присталицама стандардне процене да је страдало неколико стотина хиљада српских жртава налазе еминентни научни радници, зачуђујуће је да им је промакао један значајан детаљ. То је да је у озбиљном научном дискурсу искључен сваки облик острашћености. Ту нема места личним нападима и неутемељеним тврдњама. Допуштено је једино изношење и уравнотежено разматрање проверљивих чињеница и рационална аргументација која се на такве чињенице ослања.

Међутим, у овој расправи минимизатори српског страдања пружају потпуно другачију слику. Они, пре свега, нису транспарентни у односу на порекло података којима баратају да би поткрепили своје тезе, нити нуде икакво објашњење за бизарну методологију којом се служе. Њихови текстови обилују ad hominem нападима на неистомишљенике. Главни кец у њиховом рукаву је argumentum ab auctoritate, којим се служе кад год им понестану факти. У ту сврху, они су сами себе арогантно прогласили за „струку“ и недодирљиве „школоване историчаре,“ у настојању да превентивно ућуткају сваког ко заступа друкчије гледиште. Међутим, научним расправама приступа се уздржано, смирено, без емоција и свакако без дисквалификовања валидних доказа само зато што се не уклапају у шему. То је приступ који они упадљиво не практикују.

Они су „струка“ исто онолико колико је то био Кризни штаб за време недавне „пандемије“. И једни и други су проводници политичких налога центара моћи којима се покоравају. У првом случају, слугерањска зависност од спољашњих захтева шарлатана прерушених у „струку“ сада је већ свима кристално јасна и мало ко би се обазирао на њихове директиве у поновљеној „пандемији.“ У случају ових других, необјашњиво острашћених пропагатора минималистичког тумачења српског покоља у НДХ, а специфично у Јасеновцу, они своју позицију код неупућеног света још увек некако одржавају ђоном и блефом професионалне неприкосновености.

Заиста, the lady doth protest too much, methinks (Хамлет, чин трећи). Они се не понашају као научни радници него као пропагандисти на задатку. И више од било чега другог, управо их то одаје.

А коме они полажу рачуне? Коме се толико приљежно труде да се допадну? Свакако пре свега онима који виде не људску патњу него конкуренцију у стварном обиму српског страдања. Затим, страним – а то значи западним – научним круговима који од српских колега које признају и цитирају, и са којима ће се снисходљиво дружити и позивати на међународне скупове, очекују сервилну скромност у исказима о српским губицима. Најзад, они су такође дужни да се допадну и непостојећој српској држави, која има своју перфидну јасеновачку агенду, а која за њих ипак постоји тек довољно да им као својим чиновницима исплаћује принадлежности и бенефиције.

На изазове дрских опортуниста, и на све њихове провокације, бацамо им у лице следећи одговор. У свом аутистичком кругу они наравно себе могу сматрати струком. Али не, њима се не допушта монопол на разговор о Јасеновцу. То је тема о којој сви Срби могу слободно да формирају мишљење, узимајући у обзир све расположиве доказе а не само оне који су подешени да воде предодређеном закључку. И да, довољно је да сте образована особа, и није неопходно да сте дипломирали историју, да би стекли право да одговорно и без дозволе ове корумпиране клике расправљате о Јасеновцу.

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed