Политика, Танјуг, 17.5.2017, Сто година од смрти војводе Радомира Путника

Сто година од смрти војводе Радомира Путника Фото Танјуг/Зоран Жестић

Поводом обележавања стогодишњице смрти војводе Радомира Путника, министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Александар Вулин и градски менаџер Горан Весић су положили венце на споменик војводи Путнику на београдском Новом гробљу.

„Војвода Радомир Путник је најистакнутији део једне победничке и бескрајно храбре генрације. Он је модернизовао српску армију, увео у њу правила тада модерног света, али важније од свега сачувао њен слободарски дух и њену непоколебљиву жељу да се за слободу бори”, рекао је Вулин новинарима након полагања венаца.

„Подсећајући се великих људи као што је војвода Путник који је тешко болестан организовао повлачење српске војске преко Албаније, који је умро не дочекавши да види слободну Србију показујемо поштовање према нашој прошлости, а народи који се не сећају прошлости немају право на будућност”, истакао је Весић.

Венце су, осим Вулина и Весића, положили и представници Министарства одбране и Војске Србије, потомци војводе Радомира Путника, представници невладиних организација опредељених за неговање традиција ослободилачких ратова Србије.

Церемонију обележавања стогодишњице смрти војводе Путника организовао је Одбор за неговање традиција ослободилачких ратова Србије Владе Републике Србије.

Радомир Путник, рођен 24. јануара 1847. године у Крагујевцу, био је српски војсковођа, војвода, начелник Главног ђенералштаба Војске Краљевине Србије у балканским и Првом светском рату. Војничко звање стекао је на Артиљеријској школи у Београду. После многих прекоманди и напредовања у служби, 1903. године постављен је за начелника Главног ђенералштаба.

Творац је модерне српске војске – у оквиру школовања и обуке официра увео је решавање тактичких задатака, војску је осавременио новим наоружањем и на кључна места поставио талентоване официре.

Од 1912. до 1916. године налазио се на положају начелника Врховне команде. После Кумановске битке 1912. године постао је први српски високи официр са почасним чином војводе. Са грчког острва Крф 1916. године отишао је на лечење у Ницу, у Француској, где је и преминуо 17. маја 1917. године.