РТ Балкан, 8. 9. 2025, Бранко Жујовић: Трећа смрт Вука Бранковића

Охрид: Црква Пресвете Богородице Перивлепте (Περιβλέπτου), јужни зид Фото: Wikimedia Commons, Crnorizac

Оно што није пропало под Турцима, који ипак нису у свим епохама били насилни и свирепи, до краја пропада захваљујући нама

У касно лето, са Самуилове тврђаве најбоље се запажа да је Охрид, заправо, велики бисер прошлости, налик онима које продају у бољим јувелирницама, у подножју тог старог града.

Производњу и продају правог охридског бисера, по рецепту пристиглом из Русије, да подсетимо, неком врстом сертификата, почетком двадесетих година прошлог века, одобрио је краљ Петар Први Карађорђевић.

Последњи краљ Србије био је у пријатељским односима са породицом Филев, чији је изданак, Михаило Филев, данас угледни јувелир, један од ретких власника оригиналног рецепта за прављење охридског бисера и почасни конзул наше земље у Охриду.

Град светлости

Нимало случајно, дакле, стари назив Охрида, Лихиндос, на грчком језику означава место или град светлости, што Охрид у симболичкој равни, називом, приближава Београду.

Летњи жамор охридских посетилаца и њихових љубазних домаћина допуњује склад старе архитектуре, која, у дубинским секвенцама, наговештава древни градитељски шарм Источног Римског Царства.

Посматрајући кућу Робевих у старом граду, на пример, лако можемо да наслутимо како су градови Балкана могли да изгледају без разарања, збегова и уопште насиља отоманске окупације, која их је поништила.

Град као галерија средњовековне уметности и духовности

Па ипак, османски окупатор је понекад, а нама је то тешко да прихватимо због укупно узевши горког историјског искуства, био и толерантан.

Охрид, кажу, има 365 цркава. То је, у целини, једна од грандиозних галерија значајних дела средњовековне ликовне уметности и духовности.

Трагајући овог лета за делима Михаила и Евтихија Астрапе, фрескописаца из Солуна, чијим се делима у цркви Светог Ђорђа, задужбини краља Милутина у Старом Нагоричану, дивимо (мислим на своју породицу) сваког лета, приликом одласка и повратка из Грчке, а чија сам дела на Косову и Метохији и остатку Србије такође радо посматрао, ушли смо у цркву Богородице Перивлепте која се налази код северних зидина старог охридског града.

Реконструкција лика Вука Бранковића (око 1345-1397) са фреске у охридској цркви Пресвете Богородице Перивлепте (Περιβλέπτου) Фото: Wikimeda Commons, Mladifilozof

Лепа и посматрана са дивљењем са свих страна…

Ову охридску цркву подигао је византијски великаш Прогон Згур, зет, а понегде писан и као рођак, цара Андроника Другог Палеолога, крајем 13. столећа.

О томе сведочи ктиторски натпис, на грчком језику, изнад западног улаза у припрату. Црква је дограђена за време српског царства, 1365. године, када је овим крајем управљао Бранко Младеновић, отац Вука и његовог брата Гргура Бранковића.

Цркву Богородице Перивлепте, односно Богородице Перивлептос, нисмо посетили само због дела наших старих знанаца, Михаила и Евтихија, чију круну у цркви Богородице Перивлепте чини импозантна фреска Успења Пресвете Богородице, већ смо били вођени делом самим, изворним, називом цркве који у ширем контексту, кажу, може да се преведе и као да Богородичину цркву, запажену и лепу, гледамо са дивљењем са свих страна, а делом упозоравајућим искуством Богдана Пантића и Петра Нешића.

Богородицу Перивлептос, односно Перивлепту, управо смо и хтели да сагледамо са свих њених страна, и то не без разлога. Вођени сјајним Пантићевим текстом о овом месту, знатно лакше смо пронашли оно што смо тражили, него он и Нешић. То нешто не види се приликом лаког летњег пропутовања кроз овај град ка Грчкој.

Новчић Вука Бранковића (око 1345-1397), аверс: Dinar, 0,829 g, Ag, Jov 33 27, Lj XII-25|Obv.: aBΛbKb BΛbKb, Translation: VUK VUK Фото: One.bid, Pešek

Ликови без повратка

По среди је фреска која приказује цара Уроша Немањића и синове великаша Бранка Младеновића, Вука и Гргура Бранковића.

Годинама сам читао о тој једној, јединој, представци Вука Бранковића која се налази у цркви Богородице Перивлепте у Охриду, дивећи се портрету тог сјајног великаша и великог ратника, који се дели друштвеним мрежама.

Захваљујући Пантићу и Нешићу, данас знамо да то уопште није лик Вука Бранковића са фреске у овој охридској цркви. Посреди је њена ликовна реконструкција, управо покушај да се дочара како је Вук Бранковић, вероватно, изгледао на поменутој фресци.

Вука Бранковића убили су Турци, па ми, проглашавајући га издајником…

Вук Бранковић, наиме, у Охриду управо умире трећи пут, заједно са својим братом Гргуром.

Једини донекле „преживели“ лик са фреске у Богородици Перивлепти је донекле сачувано лице цара Уроша Немањића, такође тешко оштећено.

Фреска цара Уроша, који стоји десно (посматрано од посматрача ка фресци) од двојице Бранковића, Вука и Гргура. Она можда може да се обнови, али су ликови поменутих Бранковића, чини се, уништени за сва времена.

Новчић Вука Бранковића (око 1345-1397), реверс: Dinar, 0,829 g, Ag, Jov 33 27, Lj XII-25|Obv.: Sceptre type, Принц са заставом, скиптаром Фото: One.bid, Pešek

Не постоји оправдање

Посматрајући пропалу фреску српског цара и двојице великаша који су га подржавали, што у датом историјском контексту значи и да су подржавали покушаје да се јединство српске државе сачува, видим да смо се сами, ми а не Турци или данашњи Северомакедонци, нечињењем својски потрудили да Вука Бранковића убијемо трећи пут, након што су га Турци убили физички, а ми неистином о његовој косовској издаји која је можда имала одређену сврху, али је и даље остала неистина.

Не постоји оправдање за стање фреске цара Уроша, Вука и Гргура Бранковића у цркви Богородице Перивлепте у Охриду.

Данашња Охридска архиепископија, коју смо озаконили великодушно јој уступајући наслеђе средњовековне Србије, као да смо Италијани а не Срби, можда има своје разлога због чега остатке остатака ове фреске и данас држи у запећку. Треба прочитати сјајан Пантићев чланак, па видети о чему се тачно ради.

Шта је, међутим, са нама, набреклим до пуцања од брбљивог патриотизма и родољубља?

Зашто ми ништа нисмо предузели?