
Смедерево, остаци композиције воза 4714, рушевине железничке станице и тврђаве, јун 1941. Фото: Историјска збирка Музеја у Смедереву
Петог јуна 1941. године у 14 сати железничка станица је била препуна путника, јер се тих година у фабрикама и предузећима радно време прве смене завршавало у два поподне, а воз према Великој Плани, који је одвозио раднике у поморавска села, полазио је у 14:12 сати. Између станице и тврђаве налазио се рингишпил који је радио и забављао децу и омладину. На железничкој станици, испред саме тврђаве, стајао је путнички воз 4714 за Велику Плану, који је по реду вожње требало да крене два минута пре трагедије. У телеграму упућеном из Железничке станице Смедерево комесару Српске државне железнице 9. јуна 1941. пише да је из рушевина извађено шеснаест вагона и две локомотиве, а да је још девет вагона под рушевинама. Према поменутом телеграму, композиција је имала најмање двадесет пет вагона са више од 2.000 путника. Због гужве и прекобројних путника воз је каснио, како би се прикачила још једна локомотива. Нажалост, сви који су се тискали да у журби напусте Смедерево, игром судбине, заувек су остали у њему; само је шеснаесторо људи пуким случајем преживело катаклизму.

Смедерево, расчишћавање пруге и железничке станице, 1941. Фото: Историјска збирка Музеја у Смедереву
Баш када је воз требало да крене, у тврђави је почело нешто да се дими; око 14.12 из тврђаве се најпре чула паљба пушчане муниције, затим појединачне експлозије граната, грмело је, севало, почело да тутњи, да би се око 14.14 све претворило у пакао… Јачина експлозије је била толика да је срушила две градске куле и део тврђавског платна према железничкој станици, односно према смедеревској вароши. Машиновођа Андрија Пислер је дохватио регулатор. Локомотиве су зашиштале. Воз је кренуо. Одједном је наступио смак света. Композиција се распала, делови воза су полетели у небо…
Миша Јовановић (93) сведочи како је само чудом преживео: „Као да је почео смак света. Дан се претворио у густу помрчину… На станици су вагони летели као пластичне играчке… Омладина се возала на рингишпилу (који је био у близини тврђаве), па су многе нашли мртве у корпама, стотинама метара даље“, присећа се Миша Јовановић (93), члан Комисије за обнову Смедерева коју је основала влада Милана Недића, који је петнаестак минута пре експлозије напустио кафану „Солун“ у близини станице. Тада је у локалу погинула читава чета Немаца, односно сви гости…

Смедерево, последице експлозије 5. јуна 1941, центар града Фото: Wikimedia Commons
Рачуна се да је Смедереву тога дана било 5.000 људи који су дошли из других местā. Да је воз кренуо по реду вожње, како је то чинио до тада, иако је била окупација, жртава би било далеко мање. Међутим, воз је каснио два минута. (Сада се овај догађај сваке године на тај дан обележава писком локомотиве на железничкој станици, сиренама и лупањем црквених звона, сваке године 5. јуна тачно у 14.14 сати град се на тренутак „паралише“ у знак сећања на жртве трагедије.) Годишњицу експлозије у Смедереву обележава црква парастосом жртвама код спомен-костурнице на Старом гробљу, те полагањем венаца на споменик настрадалима код железничке станице и комеморативним скупом на коме учествују Црквени хор и ученици Гимназије. Ово скромно обележавање трагедије почело је 1981, код споменика жртвама у близини железничке станице који је направио смедеревски вајар, Селимир Јовановић, који је и сâм преживео ову трагедију.
Град је након експлозије замро и био толико опустошен да се размишљало да буде напуштен и подигнут на неком другом месту; иако је древна грађевина деспота Бранковића ублажила удар, центар града је био сравњен са земљом.

Доплатна поштанска марка за обнову Смедерева, 1941. Фото: Лична колекција
Дан сећања на жртве експлозије најпре је назван „Заветни дан“, по идеји тадашњег комесара за обнову града Димитрија Љотића. После Другог светског рата па све до 1981. године догађај је носио назив „5. јун“, а од тада до данас „Дан незаборава“. На спомен-костурници на Старом гробљу, коју је пројектовао Александар Дероко, уписано је 485 имена, а око 250 жртава без имена сахрањено је у заједничку гробницу. Жртве у возу, које је родбина из околине препознала, сахрањене су у местима одакле су. Списка погинулих углавном нема.
Шта се заправо догодило?
Прва верзија
До данашњег дана енигма није решена. Најчешћа и најдуже употребљавана је верзија да је до експлозије дошло самозапаљивањем експлозива због велике врућине. Међутим, тог дана температура је износила 26 степени и од те топлоте није могло да дође до „самозапаљења“.
Негде је изнето и овакво мишљење: да је до запаљивања дошло услед немачког немара. Са једног од заробљених топова није скинут увеличавајући оптички уређај. Услед аљкавог и грубог лагеровања догодило се да је тај уређај (једним својим делом подсећа на снајперско кућиште) био олабављен и под косим углом у односу на топ. С обзиром на то да се он понаша као лупа (ствара жижу на одређеној даљини) догодило се да је жижа учинила своје.
Наводно се ова верзија није нигде помињала од стране Немаца јер су они веома држали до угледа своје војске, стога су се трудили да то заташкају како знају и умеју. О том могућем узроку се сазнало случајно, на суђењу генералу Леру, који је то успут испричао. На сликама пре експлозије се заиста виде поређани топови, и муниција поред, што показује да је до паљења муниције могло доћи ефектом сочива.

Смедеревска тврђава деспота Ђурђа, кратер после експлозије 5. јуна 1941, дубина око 9m, ширина 50m Фото: srpskapolitika.com
Ова верзија има своје недостатке. На првој слици после експлозије се види повећи кратер, што показује да је до главне експлозије дошло испод земље. По изјавама сведока, прво је дошло до мањих експлозија пушчане муниције, па топовске, да би после два минута експлодирао и барут.
Пошто се експлозија муниције чула изван зидина, врло је могуће да је до пожара дошло прво на отвореном, да би се брзо проширио и испод земље. Да ли је било (да ли их има?) лагума испод тврђаве? Нисмо пронашли тај податак, али је чињеница: „На првој слици после експлозије се види повећи кратер, што показује да је до главне експлозије дошло испод земље“… То нас доводи до закључка да је могло бити лагума испод тврђаве. Смедеревска тврђава је по типу „водена“ тврђава (основу фортификационе одбране чине два природна и један вештачки водоток), али ниједан темељ овог колосалног здања није био у самој води, тако да је извесно да градитељи нису имали много проблема са подземним водама. Чак и да нису постојали лагуми, и ЈКВ (која је ту лагеровала своја убојна средства) и Немци морали су да по инжењерским правилима заштите и укопају разорни материјал.
Друга верзија
Друга верзија је да је трагедију изазвала акција британске авијације. Та верзија је најмање вероватна, јер Енглези у то време нису могли да бране ни своје небо, а камоли да изводе такве офанзивне акције.
Трећа верзија
Сумња која је деценијама лебдела, а никада до краја није изречена, пада и на илегалне диверзантске групе које су комунисти у околини Смедерева обучавали и пре почетка рата. Инструктори су били Милош Матијевић, Давид Пајић, Мустафа Голубић …
Треба имати у виду да је пре 22. јуна 1941. била строга партијска дисциплина. Припадници Југословенске комунистичке партије Југославије и совјетских обавештајних агената натерани су да се уздрже од непријатељске акције против Немаца, тако да, ако се поштовала партијска дисциплина, требало би да буде немогућа; али касније ћемо ипак изнети неке податке који указују да је и могућа .