Српска историја, 19. 1. 2021, Проф. др Драгољуб Петровић (†2024) о српској историји и језику [из Архиве] In memoriam

Професор др Драгољуб Петровић (1935-2024) Фото: Youtube, screenshot

За сајт Српска историја говори угледни српски лингвиста проф. др Драгољуб Петровић. Специјалност му је дијалектологија. Написао је 20-ак (ауторских и коаутоских) књига међу којима и: O говору Змијања, Говор Баније и Кордуна, Српски језички заперци, Сумрак српске ћирилице : Записи о затирању српских националних симбола, Фонологија српског језика (са Сн. Гудурић); припремио (коауторски) више дијалекатских речника (Војводине, Спича, Качера, Куча, Драгачева); бавио се проблемима ономастике и лингвогеографије; годинама „шичао на свеце“ (Школа немуштог језика, Зловременик) – Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

Бојанић: Како видите установљени „црногорски језик“ и историјски прогон ћирилице у Црној Гори, који и даље траје?

Петровић: То што се, током много последњих деценија, догађа са Црном Гором и у њој мислим да је најбоље разјаснио озбиљни црногорски историчар и архивиста Предраг Вукић (1966–2019), чије речи преносим у нешто слободнијој интерпретацији (будући да нисам у прилици да га цитирам): позицију Цетиња у духовној клими Црне Горе одредио је „катунски плебс“, тј. духовна сиротиња из цетињске околине која је после рата „дошла до речи“ и почела да „проповеда“ оно што њиховим часним прецима никад није могло ни пасти на ум. „Комунистичка зараза“ тамо се, наиме, најбрже утемељила и то се потврђује једним необичним податком: Цетиње с околином „дало је 49 народних хероја“ и сасвим је сигурно да њихова већина није знала ни шта је чинила ни за шта се борила. Па су такви најбрже прихватили „усташку поетику“ (/Од Тополе па до Црне Горе / свуд су врбе да вјешамо Србе/ или /Ко ће за мном, ја ћу први / да пијемо српске крви/); па је један такав „волио да стријеља“ (заробљенике, рецимо) и касније „израстао у великог Брозовог команданта“, а други је својој „стрељачкој љубави“ додавао и бацање у јаме (и заробљеника и народа).

Та се цетињска зараза после пренела на сву Црну Гору, с Цетиња су се (Његошеви) Срби почели осипати и исељавати, а она „памет од једне вијуге“ довела до тога да се у црногорски устав упише „црногорски језик“ (и латиница као његово писмо). И све се то десило у тренутку кад је, према резултатима пописа стновништва, две трећине грађана Црне Горе српски одређивало као свој матерњи језик па се тако могло догодити да се тамо утемељи јединствени парадокс: док је огромна већина црногорских грађана говорила српски, званична Црна Гора (с 18,5% својих „навијача“) почела је да – блеји црногорски. (И тај језик Мило и Мијат уписали у црногорски Устав. После су се ти проценти почели мењати па је број оних првих знатно опао и тиме се потврдила истинитост записа онога Његошевог секретара, заборавио сам је ли то био Милаковић или Медаковић, да „од Црногораца нема већих јунака у боју ни већих кукавица пред строгом влашћу“; не знам јесу ли, и колико, „литије“ утицале на ту „витешку црногорску памет“.)

Бојанић: Ко су Црногорци?

Петровић: Црногорци су бивши Срби-Зећани и бивши Срби-Херцеговци чије су мајке „изгубиле конат“ о томе са ким су све „успјешно мијешале ноге“ па њихова „ђеца“ више не могу знати ко су им очеви. А док се то знало, Црногорци су били Срби, а Црна Гора словила за „Српску Спарту“ и о томе сведочанства оставили Св. Петар Цетињски, Његош, Марко Миљанов, Љубиша и сви стари „записничари“ црногорске прошлости – до комунистичкога времена и налета оне „катунске и ријечке духовне сиротиње“, коју је предводио Славко Перовић, а „пљескали им“ Јеврем, Вукић, Новак, Тамара, Мираш и други дукљански академици и витезови.

(Последње сведочанство о Србима тамо је оставио краљ Никола 1911. године наводом да у Црној Гори има 95% Срба и 5% Арнаута, али кад су тамо дошли они „горепоменути“, од Срба је 1948. године „остао“ само 1,5%: оно што нису побили и бацили у јаме Мошо, Ђилас, Јово Капа, Иван, Блажо и њихови перјаници пресвукло је „националну чапру“ и уписало се у „Црногорце“. После је све ишло лако: они су Ловћен снизали „на Корита Иванова“, развластили Његоша и на „његово мјесто“ истурили Јеврема. И „дали ријеч“ онима за које, док је било Црне Горе и Црногораца, није било места тамо где се људи окупљају (таквим су примерцима људске врсте жене погледом одређивале место које им припада, а ако би се догодило да они поглед нису разумели – жене су биле „овлашћене“ да им то објасне љукачем). И такви су, деценијама, уређивали судбину Црне Горе, у последњих тридесет година врло ју је успешно срамотио Мило, али кад су се „покренуле литије“, показало се да несојска памет није могла баш потпуно одредити међе до којих се ништавило може представљати као морални принцип.

Бојанић: Шта мислите о такозваном „бошњачком језику“?

Петровић: Да би се разумео проблем „бошњачког језика“, најбоље се присетити писма које је, 1887. године, „Неколико Херц. Мухамеданаца за све остале“ упутило својим комшијама „латинима“ кад су почели да по Босни шире „хрватско име“: они су те „нове Хрвате“ подсетили на то да се тада нигде по штокавским посторима није знало ни за други народ осим за Србе нити за други језик осим за српски. У поменутом писму посебно је занимљив навод да се за то „ново хрватско име… до окупације [1878 – Д. П.] овђе никад чуло није“ и да се не зна „ни одкуд је ни како је оно постало, дочим смо за српско име од увијек знали“.

После тога следи и занимљива и порука „новим Хрватима“: „Ви остајете међу нама они стари латини и ништа више, а ви можете разметати се како год хоћете. На пошљетку знамо ми своје порекло које већином као и ваше потиче од православних праоца, а знамо и то, да је наш језик чисто српски. Хоће ли вам ово доста бити? Ако усхтијете приправни смо иако вакат није да вам и уз друге можда српскије гусле загудимо“.

Томе се може додати и још један сличан податак: када је загребачки Вијенац 1890. позвао „мостарске Хрвате” на „народно славље у Макарску”, један савреме­ник за­пи­саће да тамо нико не зна за Хрвате (сем ако се не мисли на неку тројицу које зову „млинарима”). И томе додати: „Ђе ће у Мо­стар­у бити Хрват, кад је Мостар главни град „Војводине св. Саве“, у коме су ваз­да живјели чисти Срби од три вјере”. А колико је „хрватско име“ било поштовано и међу неким „Хрватима“ посведочиће и такве појединости као што је она да су хрватски „племениташи“ као Хрвате радије одређивали своје коње него своје кметове; или да је у Славонији то је име још 1867. „било зазорно као у Хрватској име крањ­ско“; или да се, према запису Јулија Бенешића 1911. године, „још стиде сријемски момци да гласно за себе рекну, да су Хрвати“.

О томе како су се Хрвати „ширили“ по Босни (и Херцеговини) поменимо још покоју чињеницу; рецимо: бискупија у Мостару основана је 1624. године без иједне цркве, без иједног попа и без иједног верника; или: сарајевски надбискуп Штадлер устоличен је 1882. године у некој бараци јер католичке цркве у Сарајеву није било; или: високи функционер ХДЗ за Босну (иначе – изданак требињске свештеничке породице) у једном је тренутку „изразио изненађење“ да су све католичке цркве по Босни (сем неких манастирских) изграђене после Првог св. рата, одмах био смењен са свих функција, а главу спасао – бекством у Немачку.

„Бошњаци“ су, дакле, знали да воде порекло „од православних праоца“, то су дуго памтили и Хрвати, али су и једни и други то брзо заборавили и сложно кренули у сатирање Срба; јединицама муслиманске милиције (тзв. „шуцкорима“) Аустрија је поверила формирање санитарног кордона у Подрињу, којим је било предвиђено потпуно уништење Срба уз леву обалу Дрине, а Хрвати су се прослављали незапамћеним злочинима по њеној десној обали, пре свега у Мачви, а потом и по Срему. О томе сведоче изјаве оних који су преживели злочине: „Не знамо ко су били [злочинци], али су говорили српски“. (Хрвати су се, и иначе, знали прослављати једино злочинима па су и у немачком историјском искуству из Тидесетогодишњег рата [1618–1648] остали уписани, према плочи на катедрали у Магдебургу, по изреци: „Сачувај ме, Боже, глади, куге и Хрвата“.)

Бојанић: Новосадски договор 1954. године – шта се тада десило?

Петровић: Тада се десио дефинитивни слом српскога језика: усташка и комунистичка кољачка памет напала је последње српско обележје које није могла стрељати као што је то учинила са стотинама хиљада његових носилаца. У једном тренутку, наиме, А. Ранковић могао се похвалити да је од 1945–1951. године побијено 586.000 „народних непријатеља“, али се не зна да ли у тај број улази и оних 180.000 српских дечака који су пострељани на Сремском фронту (према налазима Новице Војиновића док Антун Милетић вели да их је било само 80.000) и оних 50.000 деце (међу њима половина била је стара од 7–15 година) која су у другој половини маја и почетком августа 1945. жива убачена у јаме око Фоче.

И за ово последње заслуге су припале 16. ослободилачкој СС Ханџар дивизији и 10. херцеговачкој којом је командовао Владо Шегрт, а помоћник му био Видак Драшковић, отац касније много познатијега Вука Драшковића. И не зна се да ли у тај број улазе оне десетине хиљада заробљеника које су Енглези вратили Брозу из Аустрије и били убачени у јаме око Кочевскога рога или завршили у тенковским траншејама око Дравограда. Тако се десило да се Други светски рат у Србији завршио много година после онога у Европи (мада нису без основе ни схватања да тај рат код нас још није завршен и да се неће ни завршити док и последњи Срби не буду истребљени). Тако испада да су комунисти после рата побили више Срба него што су за време рата побили сви српски непријатељи заједно. Комунисти су тада кренули у напад на ћирилицу и у томе је крупну улогу одиграо Ђилас: пошто је 2. авг. 1944. у Манастиру Св. Прохора Пчињског одлучено да се Јужна Србија „пресели у Македонију“, он је одмах после рата отишао у Скопље да македонске политичаре и лингвисте убеди да македонски језик заснују на латиници и да тако Србија буде убачена у „хрватско-македонски сендвич“ и присиљена да и сама пређе на латиницу. Македонци на то нису пристали, али су комунисти нашли пречицу да то остваре „Новосадским договором“: у Покрајинском комитету, под будним оком УДБ-е) „проглашена је равноправност латинице и ћирилице“ и тиме био оверен споразум „југословенског министра културе“ Родољуба Чолаковића са неким функционерима ЦИА да ће сва деца морати да уче латиницу и да ће то бити потврда југословенског „разлаза са Совјетским Савезом“.

Бојанић: Ви се слажете да Хрвати никада нису имали „другога“ језика осим српскога? Они су се 1967. године позвали на „право“ да сваки народ, или етничка скупина, може језик којим говори да назове својим именом? Како им је то тако олако прошло, не само њима, већ и „Бошњацима“, Црногорцима…?

Петровић: Под „топузом братства и јединства“ могли су се сакрити и Јасеновац, Јадовно и стотине јама и других стратишта свуда тамо где се усташко-комунистичко савезништво оверавало српским главама. Испод тог топуза могла се провући и памет по којој се језик може звати и „овако“ и „онако“, и „како се коме допадне“, па смо тако добили и „хрватски“, и „македонски“, и „бошњачки“, и „босански“, и „црногорски“, одн. свих пет или шест српских језика. И по тим обрасцима „Бошњаци“ и Црногорци пронашли су у Аустрији „аустријски“, „тиролски“, „бургенландски“, у Швајцарској су пронашли четири „швајцарска језика“, прогласили много „шпанских језика“ по Латинској Америци и макар двадесетак „арапских језика“ по северној Африци и Блиском Истоку… И сви веле да је њихово „право“ да језику кумују како им се допадне, при чему „Бошњаци“ веле да неће да буду Босанци, али хоће да им је језик „босански“ па им памет ни с које стране не можеш ухватити.

Бојанић: Како је настао македонски језик?

Петровић: Тако што је стара немањићка Србија, звана и Јужна Србија и Стара Србија, по правилима комунистичкога инжењеринга, откинута од српскога етничког корпуса и „прекрштена у Македонију“. Разарање српскога етничког простора, наиме, почело је од Македоније тиме што се то име (које је некад од Егеја, с центром у Солуну, допирало до Демир-Капије) „протегло“ преко Шаре и прекрило средишње немањићке просторе. Колико је то било „терминолошки бесмислено“ показали су каснији догађаји: није било проблема док се Македонија као „република“ налазила у саставу Југославије, али кад се Југославија распала, Македонија је „остала без имена“ јер је њено „историјско име“ остало у Грчкој па је она, за невољу, прозвана Бивша Југословенска Република Македонија и такво шаљиво име касније, према некаквом „Преспанском споразуму“ са Грчком, преметнула у „Северна Македонија“; то је „ново име“ одмах оспорила Бугарска тражећи да Македонија призна „своје бугарске корене“ и да, према бугарском председнику Радеву, македонски пут према ЕУ „иде преко Софије“, али ће се показати да је та бугарска памет бар двоструко шупља: најпре по томе што је македонско име макар хиљаду година старије од бугарског, а одмах и по томе што је „она Македонија“ била српска макар до половине прошлог века, а „овој другој“ немањићка крштеница не може се преуређивати.

И томе свему треба додати банално питање: је ли прилика да се архитектама геноциднога комунистичког злочина над Србима јави да би се српски немањићки простори могли Србима и вратити и да су и Бугари и „Македонци“ на тим просторима могли бити једино или окупатори, или пљачкаши, или лажови. Или све то заједно и у „Македонији“ и у целој западној Бугарској од Искра до источних граница Егејске Македоније. „Северна Македонија“ никад није била ни у каквој вези ни с Егејском Македонијом ни с Бугарском, а није била у вези ни са самом собом и њено је једино и неоспорно име [Јужна] Србија. Македонији, дакле, остаје да се још једном „преименује“ и да се – врати Србији. И то много мирније него што је од ње отета. Ако Македонија то неће, Србија би се морала распитати који су рокови трајања онога што је стечено геноцидом и са тим упознати необавештене македонске (и бугарске) политичар[чић]е.

Српска власт у томе би јој морала помоћи, макар око тога да се разјасне одредбе међународног права о томе како се унутрашње административне границе могу „преуређивати“ у државне (с посебним освртом на погледе које о томе формулишу Филипо и Диверже) и када се то може чинити – геноцидом?

Бојанић: Велики сте противник рехабилитације Милована Ђиласа, зашто?

Петровић: Ђиласа сам видео само једном у животу, ја имао шест година, он био у друштву с Мошом Пијаде, народ њихова имена изговарао шапатом и са страхом, једну ноћ смо (после „издига“) преноћили на катуну код Нишина киљана на Лукавици, ујутру рано морали бежати назад, а за нама – плануо катун. („И остаде ријеч: ’Запалише га Мошова копилад‘“).

После је постало јасно да су они дошли у Црну Гору да поведу „крваво коло“ јер тамо није могла досегнути усташка кама па је било неопходно закрвити браћу и пореднике. И тада се први пут у Црној Гори чула реч јамари, дошла за Мошом и Ђиласом, а прославио је Јово Капа тиме што је посебно „уредио“ две јаме: Кечину јаму на Гостиљу и Мачкову јаму на Штитову, при чему је речено да је у ону прву убачено 3.500 комунистичких непријатеља, а она друга била мало „забачена“ па је у њу убацио само 200 заробљених талијанских војника и додао им и 400 Срба (и тако им није дозволио да се „упишу у Црногорце“). Осим тих доприноса разарању Срба, видели смо да је Ђилас успешно јуришао и на ћирилицу, а са својом женом сасвим лепо „уредио“ прилике и у Академији наука и на Универзитету: одмах после „ослобођења Београда“, заједно с Кардељом, посетио председника академије А. Белића, не зна се шта су му рекли (али је остало нејасно је ли Академија подуго била без председника – !?), прогнао многе угледне научнике, неке означио за стрељање, неке изручио „суду (комунистичке) части“ и отворио пут многима „својим“ да се „упишу у академике“. После је Ђилас „нешто рекао“ својим партијским друговима, они му одмерили више година робије и могу га рехабилитовати само за то што је њима „згрешио“, али за злочине по Црној Гори и за злочине над српском науком и културом он рехабилитован не може бити. (Њега је Матија на најлепши начин уписао у српско поетско памћење песмом Унук Алексе Маринкова плаче над Црном Гором, они су се годинама дружили, Матија о њему зна више но ико, али досад о тим дружењима није прословио ни реч. Не бих га ни питао – зашто?)

За своје ћутање о Ђиласу, верујем, Матија има озбиљне људске разлоге, али је теже разумети ћутање црногорске власти о злочинцима који су ту власт утемељили и о размерама злочина којима је то [у]чињено. Та власт, наиме, никад није испољила ниједно људско својство па је разумљиво да се никад није ни сетила да би те мученичке кости требало изнети из јама и положити их тамо где би им потомци могли људски упалити свећу. У Црној Гори чуо сам реч да се покојник који се као стрвина баци у јаругу (или у јаму) „не налази ни међу мртвима ни међу живима“, а црногорски државни стрвинари продужују да се понашају на исти начин као и њихови претходници: они славе 13. јул као „највишу коту црногорске историје“ и за то имају „највиши разлог“: тада је на оном знаменитом вирпазарском скупу на Петровдан 1941. комунистички жутокљунац „узео реч“ мудром старцу уз повик да су „прошла његова сердарска времена“. И тада је утемељена „њихова“, тј. „несојска Црна Гора“, тј. „држава“ у којој су „дошли до речи“ они који никад „нису имали места међу људима“ (и које су, како рекосмо, жене васпитавале љукачем).

О тим јамама остало је мало сведочанстава, вероватно зато што је било мало јамара који су се својим делима хвалили (као што су то чинили са „пасјим гробљима“), а ја сам негде чуо песму (или ми је неко причао да је такву песму слушао – сад у то више нисам сигуран) о шесторици браће Јововића који су бачени у јаму па за њима сама ускочила тек доведена невеста једнога од њих. О величини тих злочина доносим овде само још запис о томе како су „тринаестојулци“, „под командом неког Копривице“, испекли на ражњу малог Славка Иванишевића из Бежђеђа, крајем 1943. године у дворишту куће Новице Радуловића: „Када је чула његова јадна мајка Госпава, да јој злотвори пеку сина (као јагње, голог, са укрштеним ногама и рукама, с главом и вратом везаним жицом за ражањ), поче да се удара у груди, чупа косе и вришти као полудела. Трчала је безглаво до места где је њен син немоћно јаукао и цвилео. Ушла је у двориште Радуловића куће и поче да моли да јој дете скину с ражња. Утрчава у ватру, гази је ногама и покушава да сина спаси паклених мука. Малом Славку су већ очи искапале, глава изгорела и са тела отпала кожа са деловима печеног меса. Није му било спаса. Умро је у најстрашнијим боловима.“

Додаћемо томе даље још неколико редова као потврду тринаестојулске демократске памети.