Српска историја, 19. 1. 2021, Проф. др Драгољуб Петровић (†2024) о српској историји и језику [из Архиве] In memoriam

Професор др Драгољуб Петровић (1935-2024) Фото: Википедија, Викимедија

Професор др Драгољуб Петровић (1935-2024) Фото: Википедија, Викимедија

Бојанић: Ми данас живимо у времену у којем се наша историја скрнави, лажира и изврће, чак и основне и потврђене историјске чињенице. А ми ћутимо. Србина Скендербега (Ђурађа Кастриота) отеше нам Албанци, по Албанији и Косову и Метохији, по Македонији, свуда му подижу споменике, величају га као албанског националног хероја и на њему заснивају своју историју; лажу да су потомци Илира; отимају и скрнаве нам Немањиће, Милоша Обилића, Карађорђа (и њих присвајају)… а ми и даље ћутимо, као да они нама не припадају. Зашто се тако односи наша академска елита, како да одбранимо нашу историју од лопова и фалсификатора?

Петровић: На то питање ја немам одговор, али ми је блиско схватање да су Срби, док их је било и док их усташе и комунисти нису проредили, такве проблеме кад би се појавили – решавали моткама. А као допуну ове констатације, додаћу и ону згодицу о двојици амбасадора, Французу Тералу и Американцу Мантеру, који су нам, пре више година, солили памет и увртали уши. Тада сам рекао да се они тако могу понашати зато што више нема Срба. А док је Срба било, они би такве брзо, одмах, смиривали и стављали их тамо где им је место, тј. једноставно би их отерали у мантерину.

 

 

Бојанић: Како тумачите изјаву председника САНУ др Владимира Костића да „Косово није наше“ и да „то што пре треба схватити“?

Петровић: На САНУ треба гледати макар са „задршком“: она се последњи пут озбиљно гласнула у време кад је припремила онај Меморандум, а онда ју је сва и „југословенска“ и српска власт једноставно упрљала и, тако упрљана и осрамоћена, она није могла означити ни свој стогодишњи јубилеј нити се од тога блата до данас опрати и опоравити. После тога, Академију су од зналаца преузели специјалисти па је врхунски мостоградитељ њоме управљао 12 година, а потом је преузео неуролог. И за њих би се могло рећи да имају „оправдања“ кад причају о ономе што не знају (мада би били убедљивији, и мудрији, када би могли ћутати). Будући, међутим, да им се ћутање није догодило, ваља им признати да понекад имају узоре и у онима који су „више знали“, али ни од њих нису различито мислили и о томе говорили. Кад тако говорим, имам на уму, рецимо, Добрицу Ћосића, који је оставио доста сведочастава о својој „концепцији да Косово треба поделити“ с Арбанасима. Ја не знам како је он то замишљао, као што ми није јасно ни како то данас замишљају Вулин и Костић, али ми је јасно нешто друго: не могу Срби узети Грачаницу, а оставити Дечане и „Паћаршију“ јер ништа од тога није арнаутско, нити су они тамо икад ишта изградили (као ни Бугари по Македонији и западној Бугарској): они су тамо једино, вековима, разарали оно што су Срби изградили. И по Косову се једино уписивали злочинима. А невоља је САНУ у томе што у њој има много добрих специјалиста, а мало мислилаца и на њу се пре може гледати као на „Занатску комору“ него као на „Академију Знања“ – како ју је давно желела видети једна умна Српкиња.

 

 

Бојанић: Да ли се, по вашем мишљењу, питање Космета уопште може решити и како?

Петровић: При данашњем распореду снага и односа и у Србији и на Балкану косметски чвор се мора сматрати нерешивим. Србија не може учинити ништа јер против себе има старе немачке, усташке, арнаутске, бугарске, мађарске кољачке ешалоне предвођене Енглезима и Американцима. Због тога Србима није остављено много могућности да бирају и они би морали донети проглас, резолуцију, декларацију или нешто слично (правници би могли рећи шта би то било) у којој би се прогласило да су Косово и Метохију ОКУПИРАЛИ арнаутски кољачи под заштитом евро-америчких криминалних организација, после којих је њихов врховни командант Весли Кларк запосео косовске руднике, а Баба Јага као политички режисер (у лику Мадлен Олбрајт) – косовске телекомуникације. (И тако употребили своју злочиначку државу за своје приватне пљачкашке послове.) Тиме се обзнањује злочин окупације и оставља могућност да се, некад, у промењеним околностима, тај окупатор уклони; Косово је вековима било у ропству под Турцима, па је то ропство продужено под Енглезима (уз помоћ арнаутског олоша) кад су Србе истерали из њихове старе престонице, па после под бичем комунистичко-усташко-арнаутске коалиције (уз подршку оних њихових раније поменутих налогодаваца и подупирача).

 

Бојанић: Више пута помињете усташко-комунистичка савезништва, коалиције, инжењеринг… Можете ли то мало прецизније одредити?

Петровић: Све што се са Србима догађало у последњих стотинак година (да она ранија догађања оставимо по страни) своди се на то да њих треба уништити и бацити у море (или посебно или заједно са Грцима). И, при том, то је „друга тачка“ великога криминалног пројекта америчке демократије чији је „извођач“ био Вудроу Вилсон: срушити Русију и руско православље и пресећи њен силовит економски и културни успон. А да би се то постигло, пажљиво је припремљен Први светски рат, у Русију послати Троцки и Лењин, извршена „Октобарска револуција“, после ње и током много следећих деценија тамо комунизам позобао 60-ак милиона (бољих) руских глава; нама сва та лепота стигла мало касније, али на време да Србе остави скоро без половине њиховога садашњег броја. Велим да је то „друга тачка“ Вилсоновог криминалног пројекта јер је њиме предвиђена „пацификација Балкана“, при чему се то практично односило једино на Србе и српско православље (друга „балканска православља бранили су“ немачки династи Кобурзи, Хоенцолерни, Шлезвиг-Холштајн-Сондербург-Гликсбурзи).

И зато је разарање Србије врло темељито припремано: њој је комунизам послат 1919, али је „дошао до речи“ тек на почетку Другога светског рата, кратко време „изазивао чарке“ по западној Србији, провоцирао Немце и изазвао стрељања у Крагујевцу и Краљеву, уприличио погибију на Кадињачи (врховни командант хтео „још једну ноћ“ да проведе у удобном кревету – са својом секретарицом) и – преселио се у НДХ. С јасним циљем: да се тамо примакне својим усташким савезницима. То је савезништво склопљено у затвору у Ср. Митровици 1935, а притврђено комунистичком наредбом (потписао је Арсо Јовановић 27. дец. 1941) да партизани неће ратовати ни против Немаца (јер су моћно наоружани) ни против усташа (јер су и њих Немци добро наоружали) и да су њихови главни непријатељи – четници (тј. Срби). И тако су се партизани понашали за све време рата: у свим „офанзивама“ заједнички сатирали западне Србе, често на усташе слали чисто српске јединице и јављали им да им „припреме дочек“ или своје јединице „слали у шетњу“ (по Банији, рецимо), да би усташе на другој страни (по Кордуну, рецимо) могли спокојно клати незаштићену нејач. (Једини изузетак од тога правила десио се на Неретви, али су и ту епизоду Срби најжешће платили: партизани су се договорили с Немцима да их пусте „на другу обалу“, тамо поломили 20.000 четника (и поклали макар још толико нејачи), али су тај „успех платили“ на Сутјесци, а вероватно не би ни тамо да се није очекивало искрцавање савезника на Јадрану па су се Немци бојали да би им партизани, једнако као и четници, могли послужити као мостобран.

Свему томе могу се додати и неке друге појединости.

Једна је од њих да је, по свему судећи, после тих догађаја команду над партизанском војском преузео – Черчил, преко свог сина Рандолфа, који је био изасланик код Броза, у Босанском Петровцу и не знам где другде. И одакле су Броза „возали“ на шестосатну аудијенцију код папе, на „сликање“ са савезничким званичницима, а после и на вишемесечно сунчање на Вису; и у то време, од 2. јула 1943. до 6. априла 1944. Броз је позвао под петокраку 80.000 народноослободилачких усташа и послао их да сатиру оне Србе, по источној Босни – рецимо, који су им измакли док су то чинили под другим заставама и знамењима. И свима њима Броз је признао и чинове које су раније стекли и оверио им заслуге за злочине које су починили, многи од тих заслужника нашли су се на високим командним позицијама у његовој војсци, али то Брозу није било довољно па је током јесени 1944. позвао и оне друге усташе да се упишу у његову војску и њему се тада нису прикључили само они који су били глуви па позив нису чули или глупи па му нису поверавали (и после се запутили према Блајбургу).

Друга догађања почињу од лета 1944. кад су се руске трупе преко Бугарске и Румуније почеле примицати Србији, а Брозове им из НДХ пошле у сретање. И среле се у западном Поморављу. И тамо се она пуковнија Марка Месића, коју је Павелић послао да помогне Хитлеру под Стаљинградом, отуд вратила (истина – мало проређена) као Југословенска ослободилачка бригада и од Чачка и Ваљева (преко Г. Милановца и Младеновца) до Београда окитила сваку бандеру српским лешевима (а Месићева узданица Хинко Мајер, у Дивцима, претестерисао Веселина Петровића, као што је то, негде у Шајкашкој, у оној чувеној „рацији“, на –25, Емет-бачи претестерисао голу девојку „умирујући је“: „Не вришти, девојка, полако ће Емет-бачи“!) Кад су „ослободили“ Београд, комунисти су одмах отворили Сремски фронт и тамо до 12. априла 1945. пострељали оних 180.000 дечака које смо напред поменули, а све због тога што је Броз имао споразум с Немцима да са својим трупама по Срему „игра пиљака“ (и да, узгред, Бели двор опрема за своју царску резиденцију) док се немачке трупе из Грчке и Блиског истока не извуку и стигну до Аустрије, да тамо пред западним савезницима положе оружје. То је био разлог због којега је Броз одбио предлог команданта руских трупа Толбухина да пређе преко Срема, спржи немачке ровове и преко Драве пређе у Барању, већ га је упутио преко Бачке, да на Батини форсира Дунав и да му тамо изгине 15.000 војника. И кад је коначно Сремски фронт пробијен, Толбухинове трупе биле су ближе Берлину него Брозове Ђакову. И за то време, под Бакарићевом заштитом, Јасеновачки логор „радио као у најбољим данима“ иако су у то време сви Хитлерови логори већ били позатварани и сви крематорији погашени.

И то је била прилика да се Велики злочин настави: Ђилас, Крцун, Шане Петровић жалили су се да су „побили премало Срба, али да још имају времена да ту грешку исправе“. И годинама је „исправљали“ док нису стигли до оних цифара које смо напред поменули. И њима се прикључи[ва]ле неке угледне убице, какав је био, рецимо, Видан Мићић, за кога је записано да је побио 2.000 људи, надмашио га је Ратко Дражевић, који је такође побио 2.000 људи, али је повалио и 2.000 жена. Сви они, међутим, били су према Крцуну – аматери: он је сам заслужан за скоро 60.000 српских глава. А како су то они „радили“, уз оно што смо рекли о „тринаестојулцима“, додајемо овде и два посебна „објашњења“.

Једно је Дражевићево: „Чистили“ смо по бањи (Врњачка бања) и уклањали чак и оне који су нам сметали да дођемо до жена. Ми смо стрељали у зимско доба у подруму Озне у Краљеву. Нисмо могли нигде да их вучемо, па смо их, једног преко другог, ређали у једном склоништу, а оно хладноћа, цича зима, тела им се смрзнула. Кад смо напунили то склониште, бацили смо бомбе, да падну дрвени носачи и све затрпамо и заувек предамо забораву. Дан-данас у тој згради живи неких 500-600 људи, а нико и не зна колико је невиних људи, искрених демократа, уграђено у њене темеље, само што нису били по укусу нас комуниста“.

О другом сведочио је мој Љубо. У мају 1945, негде код Зиданог Моста, постројена велика група заробљеника, оних које су енглески савезници вратили из Аустрије. Испред строја стаје Крцун, с великом пратњом. Левом руком, на кратком каишу, води великог полицијског пса, а у десној му руци – револвер. И сваком другом заробљенику – метак у чело! Па кад испразни шаржер, преко рамена дода револвер пратиоцу, а од њега узме други. Па после трећи. Па четврти. Шокиран сведочењем, нисам питао ни колико је био дуг заробљенички строј испред кога се Крцун запутио ни колико је револвера променио. А после за то више није било прилике: Љубо је имао слабо срце. И опструктивни бронхитис. Лекари су га покушали спасти од једнога, а заборавили на оно друго.

 

 

Бојанић: Кад о свему томе говорите, реците нам: ко је био Броз?

Петровић: Ја то не могу знати, али је сасвим извесно да он није знао – где је Кумровец. И о томе сведоче макар две необичне појединости. Једна је: његов клавирски концерт за енглеску краљицу, а она друга тиче се сведочења његовог ађутанта (ако добро памтим, то је био извесни генерал Узелац), који је записао да су на неком скупу комунистичких главара сви од њега зазирали: пољски је говорио боље од Гомулке, а немачки боље од Хонекера; слушао сам његов руски и процењујем да је био „слабашан“, памтимо како је говорио српски, а „кумровечки“ – никад се није ни нашалио. Треба, дакле, претпоставити да је био немачки или пољски Јеврејин и да је Србима „испоручен“ с једне од оних адреса на којима су се скривале оне закулисне, масонске и/ли „сличне инстанце и асоцијације“ на којима је [ис]планирано уништење православља и припремљени светски ратови као средство за остварење тога плана. Ја не знам ништа о томе кад је Броз „дошао на чело Партије“, како је у Москви и другде „уклањао српске кадрове“ (рецимо Горкића или, после смедеревског злочина, Мустафу Голубића), али је извесно да се са својим партизанима склонио у НДХ да се не би сударао с Немцима, а имао је и ону наредбу од 27. дец. 1941. да то не чини, на Неретви се договорио с Немцима да га пусте „на другу обалу“ и 1944/45. држао Сремски фронт док се немачке трупе из Грчке и са Блиског истока нису извукле до Аустрије. Он је, дакле, морао бити „део енглеско-америчког масонског пројекта“ за успостављање јеврејске државе (због чега је и планиран Други св. рат, као што је Први св. рат приређен да би се срушила Русија), у оба случаја ишло се на затирање православља, а Броз је био „делегиран“ за сатирање његовог „српског огранка“.

Зато се он измакао у НДХ, да тамо, заједно с усташама и „подалеко“ од Немаца, почне са затирањем западних Срба, који су у свим комунистичким документима тамо били означени као „окупатори“ и осуђени на прогон и/ли уништење. Видели смо како су они то „тамо радили“ (и Ратко Дражевић сведочи да се све њихово „ратовање“ сводило на „хватање и клање четника“), а о томе како су отварали простор за клање Срба показује и злочин у Велици 28. јула 1944. када је СС јединица „Принц Еуген“, уз арбанашку кољачку подршку („вулнетари“), поклала много стотина деце, жена и стараца и запалила све што је могло горети. И занимљиво је да сву ту трагедију прати и један чудан детаљ: дан пре тога отуд је „повучена“ једна велика (нисам сигуран у памћење да је била крајишка) партизанска јединица, да не би, недајбоже, кољачима – покварила посао!

Све што се код нас догађало за време рата, и много година после њега, било је усмерено на разарање српскога етничког простора и проређивање Срба: поцепани „по републикама“, у име братства и јединства са својим кољачима, Срби су свуда били сведени на „грађане последњег реда“, свако био овлашћен да их терорише, хапси, шаље на Голе отоке, а у Србији за њих био „надлежан“ свако ко је то пожелео, о судбини Срба одлучивало се свуда, а српски друштвени талог био свуда задужен за њихово „преваспитавање“. То се „увело у обичај“ кад се већ није могло убијати ни по налозима Ђиласовим ни по хировима Крцунвим.

Тако се догодило да су Срби у Хрватској, Босни и на Косову и Метохији поклани или отуд прогнани, у Црној Гори забрањени, у Македонији „асимиловани“, у Словенији избрисани из свих спискова, а у Србији остали осмуђене памети и дезоријентисани; њима су биле забрањене и нација и вера па су (у војничке спискове, рецимо) уписивани као „Југословени“ и „без вере“ док су Хрвати уписивани као „католици“, а данашњи „Бошњаци“ као „муслимани“ (или „неопредељени“); па се тако дешавало да су муслимани „офирано слали своју ђецу у мејтеф, а Срби своју кршћавали тајно, ноћу, по таванима и подрумима“ док су они који нису приста[ја]ли да „одуставе славу“ после често налажени по јаругама или тамо куда за живота никад нису залазили; и за све то време католици и муслимани могли су да граде и цркве и џамије, а Срби једино да поравнавају темеље оних које су комунисти порушили (у коалицији с „католицима и муслиманима“, тј. с усташама). И тако се показује да се Срби још нису пробудили из комунистичке наркозе и још не схватају шта се са њима догађа. И као народ који је поставио основе европске цивилизације, Лепенским Виром и Винчом – како рекосмо, доведен до прага нестајања.

О тим Србима протестантски пастор Фридрих Гризендорф, из Евербурга поред Оснабрика, одржао је у мају 1945. проповед, из које истичем неке необичније појединости: „Немци су изгубили рат. Победили су Руси, Американци, Енглези. Можда су имали боље оружје, више војника, боље предводнике… То је материјална победа, али међу нама има један народ који је извојевао другачију и много лепшу победу, победу душе, победу срца и поштења, победу мира и хришћшанске љубави. То су Срби.“

То је пастор рекао имајући на уму понашање 5.000 српских официра пуштених из тамошњег логора, од којих су Немци очекивали освету (знајући за српску пословицу ’ко се не освети тај се не посвети“). Кад је, међутим, видео да ти „живи костури милују њихову децу и дају им бомбоне“, он је тек схватио зашто је њихов „велики песник Гете учио српски језик и зашто је Бизмарку последња реч на самртној постељи била ’Србија‘… Такву су победу могли извојевати само Срби, однеговани у њиховом светосавском духу и на јуначким песмама које је наш Гете толико волео“.

Пастор Гризендорф своју је беседу завршио речима да ће „та победа вековима живети у души Немаца“ и ја због тих речи, као и због оних које је Гете изрекао о Србима и Хердер записао о Словенима, не могу Немце, иако су над Србима извршили толико незапамћених злочина, прикључити Дизраелијевим Енглезима и Вилсоновим Американцима као народима-балегама иза којих су народи-брабоњци (Брозови и Туђманови Хрвати, Алијини и Церићеви „Бошњаци“, Тачијеви и Харадинајеви Арнаути, Радославови Бугари, Хортијеви Мађари, Кучанови и Јаншини Словенци и не знам да ли се тиме списак завршава) наступали као кољачка руља за сатирање Срба.

Немци би, можда, могли „проверити“ нека обележја своје националне карактерологије и покушати да утврде како се могло догодити да их они народи-балеге двапут у 20. веку „употребе“ као оруђе за остваривање својих злочиначких пројеката: они су их оба пута „гурнули“ на Русију и оба пута им помогли да се од пораза брзо економски опораве. И разлог за такву „бригу“ био је врло прост: као тампон према „опасној Русији“ њима је била неопходна „јака Немачка“ (и зато су, рецимо, на крају Другога св. рата покренули „Маршалов план“ – док су још разарали немачке градове). Био је то знак да је рат представљао високопрофитабилну инвестицију са два основна циља: испразнити стокове оружја пре него што застари и, узгред, дисциплиновати понеки непослушни народ.

На њиховом нишану, у прошлом веку, Срби су се нашли већ трећи пут и могло би се рећи да за још један покушај неће имати потребе. И зато један мој Предраг може записати: „Срби су Срби онолико колико су православни хришћани са својом аутохтоном културном традицијом. Без тога су само шодер за попуњавање рупа на путевима јачих цивилизација“.

Ја те његове путеве видим као путеве злочиначких цивилизација.

 

 

 

Интервју водиo Ђорђе Бојанић, главни уредник сајта СРПСКА ИСТОРИЈА

 

 

 

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed