Српски меморијал, 26. 4. 2026, Гордана Јанићијевић: Плашки – Живот у ружичастом

Плашки: Саборна црква Ваведења Пресвете Богородице, снимак после рата деведестих Фото: Wikimedia Commons, falk2, CC BY-SA 4.0

октобра 1992.

Када је неко заједно са Сајрусом Венсом „исцртао“ границе РСК под заштитом УН, не познајући ситуацију на терену, а слепо се придржавајући бивших, административних граница општина, оставио је Плашки ван заштићене зоне. Уцртани су Слуњ и Плитвице, а њима иза леђа остао је Плашки, градић у саставу некадашње општине Огулин.

Пре рата, у овом лепом градићу у плодној Плашкој долини, живело је неколико процената Хрвата. У току рата војска РСК је запосела Плашки и исцртала нову границу са Републиком Хрватском у дужини од око 100 км. Но, основни проблем Плашчана је оних 20 км између Плашког и зоне заштићене мировним снагама УН. Тих двадесетак километара су фактички зона ратних дејстава. На подручју Плашког важе сви закони РСК.

А како, заправо, изгледа „живот у ружичастом“ причају Дарко Клипа, Предраг Шупица, Милан Бобић и Рајко Ралић.

– Огорчени смо на УНПРОФОР. Овдје је лоциран пољски батаљон и о њима, посебно, све најгоре. Аргументоваћемо све. Уз њихов благослов, а могуће је и врло конкретну помоћ, из Хрватске се пребацује појачање у Цазинску Крајину и то преко ових 20 км незаштићене територије. Конкретно: 12/13. октобра ове године у Цазинску Крајину је код Јеловог кланца прешло око 30 хрватских војника, а 15. октобра чак око стотину њих. Падала је киша, носили су црне кабанице. Овуда стално прелазе. У почетку су ишли на сукоб са нама, но сада им није до тога. Циљ им је да пређу у Цазинску Крајину.

Ови младићи процењују да Хрватима није само циљ да оснаже саборце у Цазину и Кладуши, него да на овај начин покушају да пресеку везе између Баније, Кордуна и Лике.

Није незанимљива ни прича везана за тзв. Полигон – простор сада под бујном шумом, али и зарастао у шипраг. Својевремено, до педесетих година тај простор су насељавали Срби. Неколико хиљада Срба је расељено са овог простора да би се направио полигон за војне вежбе. Расељени су у Војводину. Сада се на Полигону налази складиште наоружања које је покупљено од војске РСК приликом демилитаризације.

Локалне власти и УНПРОФОР имају заједничке кључеве од складишта.

Процењује се да је ту доста оружја које је извучено из Огулина.

– Знате, ми заиста нисмо блесави. Кад год почне „возикање“ УНПРОФОР-а поред Полигона, уследи прелазак хрватских снага. Мјештани Јеловог кланца тврде да је 12/13. октобра, 30 Хрвата прешло у Цазинску Крајину, а примећено је и да је УНПРОФОР превозио неке људе. И иначе раде што хоће. Пуцају када им се ћефне, пију, лумпују. Око 30. септембра, када су Хрвати озбиљније запуцали, Пољаци су ладно побјегли са положаја на Боцином брду и у Питомом јавору. Опет, кад год се УНПРОФОР креће, крећу се и муслимани. Па, само луд то не би довео у везу!

Ови младићи, припадници милиције РСК, носе необичне маскирне униформе. Питам их одакле им. Смех…

– Америчке! Ратни плијен!

Новине су крајем августа брујале о покушају веће групе припадника ХОС-а да пређе у Цазинску Крајину. Ови момци су учествовали у акцији.

Причају детаље.

– Група од око 600 припадника ХОС-а је послије тронедељне обуке у Загребу стигла у Карловац. Одатле су прешли преко Бајића, изнад Мрежнице и јаме Пиље. Један дио је бјежао преко Парастокове стране кроз Мочила на стару шумарску кућу, према селу Бојдини крај Раковице, гдје су похватани живи. Дванаестак их је убијено, стотинак се вратило у Карловац, а стотинак најекстремнијих је прешло у Цазинску Крајину. Тог, 26. августа 1992. УНПРОФОР се опет шеткао. Неколико дана прије тога контролирали су све код Бајића. Послије тог инцидента, ево већ два и по мјесеца не контролишу никога. Тог дана око 16 часова из Слуња према Плашком прошла су два возила УНПРОФОР-а, тарпан-џип и пежо 405. Продор ХОС-а је почео у 17.45.

Како је изгледала сама акција?

– У групи је било око 450 Хрвата и око 100 муслимана. Иза цијеле групе ишло је петнаестак најекстремнијих и најповјерљивијих Хрвата који су имали задатак да убију све оне који би покушали да побјегну или одустану. Међу њима је било и жена. Иначе, били су сјајно опремљени. Опрема је углавном из НАТО пакта. Униформе су америчке и њемачке производње. На некима смо нашли и УНПРОФОР-ове чизме. Сви су имали и резервну опрему. Упртачи су имали америчке и источноњемачке ознаке, а на ранцима је писало Штутгарт 1962. Заплијенили смо и скоро три камиона лијекова, њемачког и талијанског поријекла. Нашли смо много витамина, таблета за воду, шприцева и комплете од по 50 игала. Нема сумње да су користили и стимулативна средства. Имали су и сонде за вјештачко дисање. Наравно, на хиљаде марака смо заплијенили, око 200 кг кафе и 500 штека цигарета. Што се тиче борбене технике, било је ту свега и свачега: мина за базуке, бомби из НАТО-пакта са избрисаним ознакама по средини и код осигурача. Били су ту и меци из Саудијске Арабије и Турске, пушке хрватске производње Заги 91, 40 рапова, бови ножева њемачке производње, који онако оштри могу да служе само за клање. Затим, нашли смо и конопце са рукохватима и алкама, које Јапанци користе за дављење. Имали су и капуљаче са прорезима за очи и уста. За комуникацију су користили двије изузетно добре радио-станице. Пошто су се кретали ноћу, имали су ИЦ наочаре, које омогућују кретање као по дану… Ухапсили смо по други пут једну жену која је послије првог хапшења размијењена. Питали смо је зашто опет, а она је рекла да је била присиљена. Пошто су борбе трајале три дана, долазило је до сукоба међу њима самима.

Нарочито су били жестоки сукоби између муслимана и Хрвата. Неколико њих је извршило самоубиство. Уз пут су остављали оружје. Своје мртве су бацали у бројне јаме уз пут, или су их само затрпавали, а не и закопавали. Наилазили смо на ужасне призоре, јер су биле високе температуре. Нашли смо прецизне мапе и упутство да у случају да их ухапси Милиција РСК изврше самоубиство. Имали су обезбеђеног водича кроз Полигон, заставника Екрема, који је радио код ЈНА управо на Полигону. Убијен је у борби.

Пробој хрватских снага је највећим делом осујећен. УНПРОФОР је био по страни. Припадници ХОС-а и даље прелазе преко Полигона у Цазинску Крајину.

 
(Необјављено)

 
Гордана Јанићијевић, „Крајина која некад бејаше“, Архив Војводине, УГ Култура без граница, 2025. стр. 86-88

Напомена: 

Слободна Херцеговина, 6. 8. 2025, Оригинално издање књиге „Крајина која некад бејаше“ – доступно за читање онлајн

У издању Архива Војводине и удружења „Култура без граница“, прољетос је објављена књига покојне новинарке Гордане Јанићијевић, под насловом „Крајина која некад бјеше“.

Ово је једино издање настало на основу оригиналног рукописа, који је лично ауторизовала покојна Гордана.

Важно: Оригинална верзија књиге није комерцијално доступна, нити се може купити. Примерци се налазе искључиво у библиотекама широм Србије, Републике Српске и Хрватске, док сви заинтересовани књигу могу у целости прочитати онлајн путем линка или на ИН4С.

Званично представљање књиге, биће накнадно објављено о чему ћете бити благовремено обавештени

Слободна Херцеговина