Српски меморијал, Институт за српску културу Приштина − Лепосавић, 2. 2. 2026, Ена С. Мирковић: Страх од револуционарног терора у Србији после Другог светског рата

Стратиште Лисичји поток: Мурал портрета дêла уморених Фото: Државна комисија за тајне гробнице, Удружење У име народа, за слободну Србију

„Цела зграда је нема и верујем да у њој нема човека који није будан и који не прати кретање носилаца смрти. У соби до нас тресну кључ о врата и јасно чујемо прозивање за стрељање, а затим закључавање врата и наређење:

„Стојте ту!“ Муњевитом брзином пролази нам мисо кроз главу: да ли ће сад код нас или ће на другу страну.

Тресну кључ у нашим вратима и она се као аутомат отворише. У собу уђоше три ознаша. Први је у кожном капуту и чизмама, с качкетом на глави, висок, црн и добро избријан, други је нижи, плав, пегав и врло лепо обучен у нову енглеску униформу, а трећи је дебељушкаст, црн као Циганин и разрок, у новом оделу.

Брзо бацамо поглед, час на људе у соби час на тројицу ознаша. У соби нико не дише, сви гледају непомично у њих и чекају кога ће да прозову. Чека се изрицање казне и тад је делић секунде дужи од године. Чије се име изговори, остаје му само неки део часа, али не и цео час.

Двадесетак људи немао гледају три човека чија уста изричу смртну казну оцу деце која негде ове хладне зимске ноћи спавају у свом детињем сну смеше се оцу и сањају како их милује, љуби, притеже на родитељске груди, а сутра ће чуда свог оца више неће видети нити он њих. Или, та три човека изричу казну сину чији су престарели родитељи сузних очију поспали мислећи на сина храниоца, понос и радост. Из уста та три човека излази смртна осуда човеку који је прошао кроз све ратове за ослобођење и уједињење југословенских народа и по завршеним ратовима 1918. године дошао кући с ранама на телу, поломљеним костима, с Крађорђевом звездом на грудима, са извојеваном слободом у који су расли и користили је баш та три људождера, који изричу смртну казну старом ратнику као издајнику и народном непријатељу.

Док онај у кожном капуту и онај у енглеској униформи одмеравају људе погледима, дотле онај у цивилном оделу стоји уз сама врата и пребројава имена на списку који држи у рукама, а затим прозива петорицу људи. Онај у кожном капуту строг, заповеднички рече:

– Сви ви што сте прозвани, узмите своје ствари па излазите напоље!

Они на брзину скупише ствари и журно изађоше из собе, као да журе за последњи и једини воз којим треба да отпутују у загрљај своје деце или родитељима. Изађоше сви и врате се закључаше. У соби тајац. Неко рече:

– Шта ти је живот!

Преко пута нас отворише се врата на подруму и чујемо прозивање, опет закључавање па откључавање другог подрума, прозивање и закључавање. Неко виче:

– Излазите! – Чује се други глас:

– Стојте ту! – А затим бројање.

Слушамо даље. Људи излазе без речи, врата се на дворишту закључавају уз језиво ноћно звечање. Више се ништа не чује сем камионовог мотора. У соби је још тајац. Чује се како камион одлази све даље и даље.“ (Банковић 2018: 41-42).

Ишчекивање смрти на робији било је посебно тешко свим затвореницима, који нису могли унапред знати ко ће бити стрељан и када. Према сведочењу Саве Банковића стрељања се нису дешавала сваког дана, већ често насумично што је стварало додатни страх и ишчекивање код затвореника.

„Опет је свануо дан, тешко јутро после језиве ноћи, дели се доручак и људи га примају некако без воље, обузела их мисао само о једном: Докле ће ово овако да траје и које ли ће ноћи бити изведен на стрељање. Пуштају собу по собу за води и друго. Посматрам кроз прозорче и видим људе како се крећу као робови. Избезумљени су, преплашени, утрнула је свака мисо и изгубљена нада за живот. То ишчекивање смрти не траје смо неки час или дан, него месецима. Када човек чека пријатеља кога је позвао на ручак, па ако он закасни само један час, човек се нервира и постаје нестрпљив, а овде се месецима не чека гост него смрт.“ (Банковић 2018: 46).

Репресија је по правилу увек погађала читаву породицу осуђеника, тако је и породица Саве Банковића трпела због његовог заточеништва. Када је изашао из затвoра, синови Филип, Момчило и ћерка Милка, били су већ одрасли, а супруга Зорка видно остарила, под теретом година али и борбе за своју породицу, коју је подизала готово као самохрани родитељ. Сава Банковић се сам присећао да је „оставио младу девојку са малом децом, а сачекала га је жена већ седе косе и разорених нерава са момцима који су већ одрасли“. На робији су најбоље пролазили они свештеници који су пристали на сарадњу са Удбом, а таквих је према сведочењу Саве Банковића био највећи број.

„У свим епархијама где сам тражио запослење било је свештеника из тих епархија који су у затвору ревидирали свој став што значи пристали на сарадњу са Удбом. Сви су ти свештеници пуштени из затвора пре мене јер су некима са малим казнама од три до пет истекле казне, а другима су смањене казне због пристанка на сарадњу са Удбом и што је најжалосније, никад ниједном од тих свештеника није се правило питање за њихово запослење ни од политичких ни од црквених власти. Сви су ти свештеници добили завидне градске парохије и одликовани протојерејским чином.

Један од таквих свештеника, кога према обећању Управе казнено-поправног дома нису пустили као што му је обећано, он је правио питање о томе и рекао Управи да ако његовом пуштању крст смета он је спреман да пљуне на крст. Тај је одмах по изласку из затвора добио парохију у једној вароши Србије и одликован је протојерејским чином Епископи су имали тачне податке за све свештенике како су се држали у затвору.“ (Банковић 2018: 204).

Мемоари Саве Банковића, само потврђују чињеницу да су се судбине осуђених разликовале у односу на тежину њихове кривице, али и у односу на спремност да се пристане на сарадњу, призна кривица и стави у службу нових власти. Ипак могли су се сматрати срећнима у тој мери што су сачували своје животе и нису били стрељани, иако је обележје „народних непријатеља“ и „сарадника окупатора“ трајно обележило њихове животе.

ЗАКЉУЧАК

По завршетку Другог светског рата дошло је до успостављања новог комунистичког режима, који је у годинама после рата настојао да се обрачуна са свима онима који су били виђени као „народни непријатељи“ и „сарадници окупатора“. Тај обрачун је подразумевао хапшења, малтретирања, а веома често и ликвидације народних непријатеља (како оних стварних, тако и пуких политичких и класних противника нових власти). Наступио је период у коме угледни појединци, представници грађанства и свештенства у таласу револуционарног терора преко ноћи постали обесправљена и непожељна лица, грађани другог реда. У томе су највећу улогу одиграли не само идеолошки сукоби, већ много чешће лични и делом класни сукоби.

О судбини ових лица се дуго ћутало, а у домаћој историографији овакве теме су се деценијама заобилазиле. О ликвидацијама и хапшењима од стране комунистичког режима после Другог светског рата, стручне, историографске литературе готово и да нема. Недоступност историјских извора, застрашеност сведока и очевидаца од стране комунистичких власти, као и друштвена стигма коју су носиле породице страдалих учиниле су да се о овим важним темама и догађајима деценијама не пише.

Тек у скорије време о овим важним историјским дешавањима, у домаћој јавности је почело отвореније да се говори и да се врше научна истраживања. Томе је допринело и отварање једног дела архиве ОЗНЕ, али и повољнија клима у научној и стручној јавности. Из тих разлога пред читалачком публиком су се по први пут нашла сведочанства о стрељањима и разрачунавањима над идеолошким и класним неистомишљеницима, која су се најчешће одвијала без адекватних пресуда или вођења судских процеса, често у току ноћи када су ова лица одвођена на стрељања без знања својих најближих и завршавала у необележеним тајним гробницама широм земље. Према досадашњим истраживањима таквих лица било је око 60.000 на територији целе Србије, а припадали су различитим сталежима према социјалној структури („Отворена књига“. Регистар жртава комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године 2014: 1).

Породице осуђених и ликвидираних „народних непријатеља“ су готово без изузетака пролазиле кроз различите видове репресије, друштвене осуде и биле у сталном страху од нових репресалија. Деценијама су третирани као грађани другог реда и нису имали права нити привилегије као остали грађани. Процеси ликвидација пред Војни судовима као и процес вансудских ликвидација, крајем 1944. године у којима је страдало више десетина хиљада лица су тема која заслужује детаљније истраживање у историографском смислу о овим догађајима. Посматрана са значајне временске дистанце, ова тема пружа могућност истраживачима да објективније истраже и сагледају процесе у Србији непосредно по завршетку Другог светског рата и ставе их у шири контекст. Ови догађаји су пратили учвршћивање новоуспостављеног једнопартијског комунистичког режима и представљају неодвојив део тог процеса. Због временске дистанце као и могућности коришћења грађе БИА, сада их могуће сагледати у научном смислу и ставити ову тему у историјски контекст коме припада.

ИЗВОРИ

– ИАБ, фонд 2157, Легат Благоја Нешковића и Браниславе Бране Перовић, Необјављени део интервуја у Дуги, К-1.
–„Отворена књига“. Регистар жртава комисије за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. године.: <http://www.otvorenaknjiga.komisija1944.mpravde.gov. rs/> [01. 06. 2022].
– Приватна архива Александра Аздејковића, Сведочење Десанке Величковић са Миљаковца, 8. септембра 2014. године.
– Приватна архива Александра Аздејковића, Сведочење Лазара Тимотијевића из Раковице, 4. децембра 2017.
– Приватна архива Александра Аздејковића, Сведочење Надежде Лонткијевић из Београда, 27. маја 2014. и 20. јануара 2015. године.
– Приватна архива Александра Аздејковића, Сведочење Ане Зумбуловић, правника у пензији из Београда, 19. јуна 2014. године.
– Приватна архива Александра Аздејковића, Сведочење др Дејане Петровић, лекара из Кошутњака, 1. новембар 2014. године.

МЕМОАРСКА ГРАЂА

– Банковић 2018: Сава Банковић. У предворју пакла. Београд: Catena Mundi. Đilas 1990:
– Milovan Đilas. Revolucionarni rat. Beograd: Književne novine.
–Ђорђевић 1995: Димитрије Ђорђевић. Ожиљци и опомене. Београд: БИГЗ.
– Lazić 1992: Branko Lazić. Titov režim u Jugoslaviji (1941 – 1946). Beograd: Prosveta.
– Трешњић 2007: Милан Трешњић. „О, слободо, колико је злочина почињено у твоје име? (интервју)“. Херетикус, 1, 316–321.

ШТАМПА

– Радишић 2011: Небојша Радишић. „Признање официра ОЗНЕ: У Капислани су стрељани и недужни“, Блиц, 17. август, 8.
– 1944: „Саопштење Војног суда Првог корпуса НОВЈ о суђењу ратним злочинцима у Београду“, Политика, 27. новембар, 1–2.

ЛИТЕРАТУРА

– Аздејковић 2019: Александар Аздејковић. Голгота раковичке парохије: страдање свештеника и парохијана од октобра 1944. до марта 1945. године. Београд: Књижевно друштво Раковица.
– Аздејковић 2019: Александар Аздејковић. Свештеномученик Недељко Стреличић: (1907-1945): житије и акатист. Београд: Књижевно друштво Раковица.
– Вурдеља 1964: Драгољуб Вурдеља. Обезглављена Српска Црква, I део. Трст.
– Јовић 2007: Саво Јовић. Утамничена Црква, страдање свештенства Српске Православне Цркве од 1945. до 1985. године. Београд: Књижевно друштво Свети Сава.
– Лопушина 1996: Марко Лопушина. Убиј ближњег свог, Југословенска тајна полиција 1945–1995. Београд: ТВ Новости.
– Мирковић 2018: Ена Мирковић. Благоје Нешковић. Лепосавић: Институт за српску културу Приштина– Лепосавић.
– Никитовић 1999: Александар Никитовић. Манастир Рајиновац. Бегаљица: Манастир Рајиновац.
– Николић 2016: Коста Николић. Мач револуције ОЗНА у Југославији 1944–1946. Београд: Службени гласник.
– Nikolić, Dimitrijević 2010: Kosta Nikolić, Bojan Dimitrijević. „Formiranje OZN-e u Srbiji i Beogradu i likvidacije 1944.“ Istorija 20. veka, 2, 9–29.
– Медаковић 1998: Дејан Медаковић. Ефемерис: хроника једне породице, III. Нови Сад: Прометеј.
– Цветковић 2010: Срђан Цветковић. Годишњи извештај, издање Државна комисија за тајне гробнице убијених после 12. септембра 1944. Београд: Институт за савремену историју.
– Цветковић 2011: Срђан Цветковић. Између српа и чекића 2, политичка репресија у Србији 1953–1985. Београд: Институт за савремену историју.
– Цветковић 2013: Срђан Цветковић. Између српа и чекића 3, облици отпора комунистичком режиму у Србији 1944–1991. Београд: Институт за савремену историју.
– Цветковић, Девић 2019: Срђан Цветковић – Немања Девић. ОЗНА репресија комунистичког режима у Србији 1944–1946. Документи. Београд: Catena Mundi.

УДК 323.281(497.11)“1944/1946″ 351.746.1(497.1)“1944/1946″
316.642.2:32

Ena S. MIRKOVIĆ

FEAR OF REVOLUTIONARY TERROR IN SERBIA AFTER THE SECOND WORLD WAR

Summary

The end of the Second World War in Serbia brought liberation from the occupying authorities on the one hand, but on the other hand also the reckoning by the newly estab- lished communist regime with its ideological and class opponents. Immediately after the end of the war in Serbia, the military courts began to work, which often without a proper trial process or sufficient evidence, began to settle accounts with their political dissidents and all those who are classified in the two most common categories of “enemies of the people” or “collaborators of the occupiers “.

The newly formed Department for the Protection of the People – OZNA, has been given the task of identifying and settling accounts with opponents of the communist regime. In the first post-war years, about 60,000 people were killed in Serbia in that way. Among them are a large number of non-combatants, members of the peasantry, but also civic, intellectual elite and members of the clergy. Due to their beliefs, many were impris- oned in prisons in Sremska Mitrovica, Nis, Zabela, while their families lived in fear and were denounced for decades as descendants of “enemies of the people”. The processes of liquidations by the Military Courts, as well as the process of extrajudicial liquidations in Serbia, after the Second World War, in which tens of thousands of people died, are topics that deserve more detailed research in historiographical terms. Due to the time distance as well as the reduction of witnesses’ fear of the consequences if these topics are discussed, it is now possible to look at them in a scientific sense and put this topic in the historical context to which it belongs.

In this paper, we have tried to show how the fear of revolutionary terror in the first post- war years affected those who ideologically disagreed with the newly established system. In that process, we used reference sources and literature, and the testimonies of those who survived the trials as well as the descendants of the liquidated persons were of special importance to us.
Key words: fear, revolutionary terror, liquidations, people’s enemy, collaborators, OZNA, communists.

 
Др Ена С. МИРКОВИЋ, виши научни сарадник

 
Ена С. Мирковић, „Страх од револуционарног терора у Србији после Другог светског рата“, у: Тематски зборник „СТРАХ У НАУЧНОМ И УМЕТНИЧКОМ СТВАРАЛАШТВУ“, Институт за српску културу Приштина – Лепосавић, Лепосавић 2022, стр. 567-573