Вечерње новости, 6. 6. 2026, Борис Субашић: Ни трага од српских ктитора – У манастиру Трескавац код Прилепа који је из темеља обновио краљ Милутин, а богато даривали његови наследници

Манастир Трескавац на Златоврху Фото: Борис Субашић, Вечерње новости

СВЕТА планина Трескавац под врхом на 1.400 метара надморске висине чува древни истоимени манастир посвећен Богородици, чији су највећи ктитори били Немањићи: Милутин, Стефан Дечански и Душан.

Издужени сури планински гребен протеже се од зидина Маркових кула над Прилепом до суровог голог Златоврха над њим, у који често „трескају“ громови, чему име дугује планина која је, налик Атосу и Синајској гори, сматрана светом гором хришћанства.

Мистика овог предела постаје разумљива и у нашем високотехнолошком свету када се ступи на ходочасничку стазу подно планинског гребена. Она почиње у подножју импресивне средњовековне тврђаве и наставља се између фантастичних камених фигура које су у камену уклесали ветар и вода, а завршава се под Златоврхом, који је по легенди добио име по златној јабуци са крстом која је у средњем веку на њему стајала.

Ту стазу су својим стопалима уклесали поклоници који овуда пролазе дуже од два миленијума, а међу њима су били и српски краљеви и цареви и њихово племство. Проћи њоме није лако ни сада, нарочито на најопаснијем делу стазе по глаткој, стрмој каменој плочи која се прелази уз помоћ сајле за коју се пењач чврсто придржава. Ње није било у средњем веку, већ се балансирало по плитким степеницама, чији се трагови понегде виде. Њима се пео и мали царевић Урош, син Душана Силног, кога је отац послао на поклоњење Богородици Трескавачкој. Зашто би моћни владар послао свог јединца на тако напоран и опасан подухват, упитаће се свако ко са Трескавца питома пелагонијска поља види као други, бесконачно удаљен свет.

Истражујући свеобухватно овај простор, историчарка уметности проф. др Светлана Смолчић Макуљевић прва је указала да његова светост не потиче од самог манастира, већ од покровитељке и њега и целе планине – „Богородице Горе“, која је и покровитељка Свете Горе Атонске. Археолози су утврдили да се под Златоврхом у антици налазио комплекс посвећен божанствима Артемиди и Аполону, који је наследила ранохришћанска базилика из 4. или 5. века. То је готово пресликана прича са Атоса, који је у претхришћанско време био посвећен Артемиди и Аполону, чији се храм срушио кад се Богомајка искрцала на планинско полуострво.

Она је била заштитница хришћана – бегунаца из Пелагоније од немилосрдних римских прогона, који су одабрали да живе у планинској дивљини да не би морали да се одрекну Бога. Та строга традиција ранохришћанских подвижника одржала се до Душановог времена, о чему сведочи његова хрисовуља, златопечатна даровна повеља посвећена целој гори: „…где постоји манастир Пресвете Богородице, место које зовемо Трескавац, који није толико украшен и прослављен грађевинама и спољашњим уређењем, колико је улепшан и прослављен законом и правилима светих отаца који у њему живе. Јер, ако неко похвали живот монаха који живе на Синајској Гори или на Светој Гори Атонској, нека похвали и живот и правила ових (монаха), која нису нимало гора„.

Двомиленијумска хришћанска прича о искушењу проласка напорним планинским стазама и самопревазилажењу на њима до просветљења на планинским врховима проживљава се и данас дуж уске стазе ка Трескавцу, чије стрме и опасне делове брижљиво уређују људи из ових крајева. Њихова дирљива посвећеност има величанствен споменик – чесму сазидану недалеко од оног опасног успона по голој стени. Он без придржавања за сајлу не може да се савлада ни по сувом времену, а и по најмањој киши, које су на планини честе, то постаје погибељна, клизава стрмина.

Грађевински материјал и алат којим су подигли лепу чесму посвећену Богородици Трескавачкој ктитори су морали с муком да донесу на леђима тим опасним путем, превазилазећи сами себе. Пијући ледену воду која пљушти из њене славине, презнојени путник помисли да су градитељи чесме анонимни само на земљи, а да су им имена уписана на Небу. Њихов безимени подвиг је огледало свести житеља овог дела Македоније, некада испуњеног српским селима, где предање о Богородици Трескавачкој никада није било само легенда.

Трескавац: Чесма посвећена Пресветој Богородици Трескавачкој Фото: Борис Субашић, Вечерње новости

– У манастиру Трескавцу чува се фотографија која је снимљена на Златоврху приликом пењања једне групе свештеника и ходочасника почетком 20. века. На њој се, на простору неба изнад фотографисаних, препознају обриси фигуре, попут Богородичине. Верници и свештенство видели су у овој фотографији сведочанство Богородичиног присуства и њене заштите над манастиром. Информатор Блага Стаменковић, родом из села Дабнице, сведочи о легенди по којој је Богородица стално присутна у манастиру и како се њени кораци чују у конацима – забележила је Светлана Смолчић Макуљевић.

Нажалост, нису све приче о Трескавцу лепе. Оне страшне и тужне почињу са пропашћу српског царства, коју је изазвао амбициозни скоројевић, господар Прилепа, краљ Вукашин Мрњавчевић. После смрти његовог сина, краља Марка, почеле су османске похаре, али ни оне нису успеле да растерају скромне монахе који су се враћали да чувају светињу, коју је обнављао српски народ из околних српских села, о чему су сведочили натписи уклесани у камен и исписани на зидовима.

Крај велике историје Трескавца означили су злочини бугарских „егзархиста“, терористичких комитских група које су силом заузимале цркве и манастире да би промениле идентитет овдашњих Срба. На тај начин су оскрнавили и Трескавац, из кога су их истерали српски четници Јована Бабунског, војводе са оближње планине Бабуне. У међуратном периоду, херој балканских ратова и Великог рата, новинар и писац Станислав Краков, у репортажама је документовао да су Бугари током окупације систематски уништавали српске натписе и фреске у црквама и крали рукописе.

Он је посетио Трескавац и оставио сведочанство да је оживео и да његов образовани игуман истражује историју светиње, а археолошке налазе шаље музеју у Скопљу. Тај успон је кратко трајао; у Брозовој Југославији српски идентитет и баштина су успешније уништавани и преотимани него под бугарском окупацијом. Данас не могу да се виде оне фреске на којима су приказани српски краљеви и цареви, ктитори Трескавца. На источном зиду припрате некада се видела фигура у владарском орнату уз коју је стајао натпис: Симеон Мироточиви, Стефан Немања, скупљач српских земаља.

Нисмо видели ни њу, ни представе ктитора Милутина, Дечанског, ни Душана коме анђео ставља царску круну. Нисмо имали чак ни кога да питамо да ли су фреске уништене или су скривене гомилом најлона који су ту наводно ради реконструкције живописа.

У продавници сувенира жена која ту ради нудила нам је јефтине савремене иконе са ликом непостојећег бугарског светог цара, тврдећи да је то верни приказ фреске из манастира. Намрштила се када смо упитали да ли има неког српског владара из времена када је Трескавац доживео највећи процват.

Девастиран Манастир Трескавац на Златоврху, одраних фресака Немањића и Мрњавчевића Фото: Борис Субашић, Вечерње новости

СВЕДОЧАНСТВО ДАНИЛА ДРУГОГ

НАЈСТАРИЈИ писани траг о српским ктиторима Трескавца оставио је архиепископ Данило Други, савременик и хагиограф Светог краља Милутина, сведочећи да је велики владар древну светињу обновио из темеља: „Подиже дом пресвете Богородице, добре заштитнице рода хришћанскога, у месту званом Трескавац, и испуни га богатим приносима својим, свим што је било потребно за службу Богу и пречистој Матери Његовој. И посла тамо божанствене и часне иконе, украшене златом и бисером и драгим камењем, и завесе, и златне и сребрне сасуде, свећњаке и кадионице, и књиге божанствене, које су у потпуности потребне за црквено устављење.

Борис Субашић