Вести онлајн, 12.11.2020, Судбина девојчице из Јаме: Пакао у Равном доцу

Милица Бошковић удата Маљковић, девојчица из јаме Равни долац Фото: РТС, Вести

У Београду је пре неки дан у деведесетој години живота преминула Милица – Милка Бошковић, удата Маљковић, родом из села Доњи Рујани у Ливањском пољу, један од два последња жива сведока из пакла јаме Равни долац на Динари у коју су усташе на Огњену Марију, 30. јула 1941. године, бациле двеста осамнаесторо Срба из овог села, углавном жена и деце. Њих четрнаесторо, међу њима и Милица, тада десетогодишња девојчица, ипак је преживело и спасено после месец и по дана.

Док је четрдесетих година двадесетог века захуктала фашистичко-нацистичка освајачка машина тутњала низ Европу, све прштећи пред собом и склањајући као грану с пута једну по једну препреку оскудно наоружаних, разједињених и деморалисаних противничких армија, Анте Павелић је у заветрини и под тврдом заштитом Хитлера и Мусолинија задовољно трљао руке и чекао да се и југословенска државна творевина коначно распадне као кула од карата. Крвава јутра која су другима доносила страх, неизвесност и безнађе, са којима је уместо светлости новог дана многима долазио мрак ропства, Павелићу су била румена праскозорја пуна наде да је најзад куцнуо час за освету Србима и остварење његовог сна о великој и независној, етнички чистој држави Хрватској.

А Павелић, као уосталом и сви остали који су рачунали на велики шићар у предстојећој ратној катаклизми, сем на савезништво и пријатељство моћних заштитника и идеолога фашизма и нацизма, наду је првенствено полагао у међунационалне расколе и мржње које вековима тињају на Балкану, које су разједале и ослабиле и онако слабашну моћ и јединство Југославије.

О каквом је расколу реч, колико су дубоки и докле сежу корени зла и мржње, било је свакоме јасно већ у оних тужних једанаест априлских дана 1941. године, у време бесмисленог и самоубилачког крварења југословенске војске у очајничком покушају да организује какав-такав отпор и не допусти окупатору да се у Југославију ушета како се ушетао у остале до тада поробљене европске земље.

А све оно што се тих априлских дана догађало на фронтовима и положајима југословенске војске била је само претеча и весник стравичних покоља и међунационалних сатирања која ће касније уследити, подјарена борбом за власт, политичким манипулацијама и шовинистичким осветама до истребљења противника, неистомишљеника и националних несродника.

Ни Ливно и ливањски крај у томе нису били изузетак. Напротив. Све оно што се, посебно током 1941. године, догодило у овом крају, крваво коло које су и у овом поднебесју заиграле усташе, зачето је у априлском слому Југославије и представља парадигму зла, слику најстравичнијих злочина Павелићеве солдатеске, не толико по броју жртава колико по испољеној бестијалности и свирепости у науму да на овим просторима истреби и последње српско уво.

О томе најбоље говоре подаци да су од 1587 жртава, више од 700 била деца испод петнаест година, да је, рецимо, само у селу Голињеву побијено 24 некрштене деце и да су жртве углавном живе бацане у јаме безданице у којима су потом данима скапавале и дотуцане бомбама и камењем.

Свакако најизразитији пример је јама Равни долац на Динари, дубока готово 50 метара, у коју су усташе тог 30. јула 1941. године, пошто су претходно побиле све одрасле и зреле мушкарце из села Рујани, живе убацили двеста осамнаесторо преостале чељади, жена, девојака и деце, којих је било више од стотину.

За велико и до данас сасвим необјашњено чудо, њих четрнаесторо је ипак преживело и извађено из јаме после месец и по дана. Поред Милице – Милке Бошковић, њене мајке Цвите и сестре Данице, преживеле су сестре Љуба и Мара Лалић и њихова снаха Стана, Милица Ерцег, звана Галка, Госпава Цвијетић, удата Бошковић, Сава Марчета, удата Козомара, Јања, Даница и једина још жива Боја Лалић, Мара Лалић, удата Бошковић и једини мушки, тада петнаестогодишњи Глигорије – Глиша Стојић.

Мотивисала Ивана Горана Ковачића

Кад сам се јуна 1990. године почео бавити усташким злочинима у овом крају, затекао сам у животу њих једанаесторо. Записао сам њихова казивања о паклу у Равном доцу, јами која је, како ће се испоставити, добрим делом послужила као инспирација Ивану Горану Ковачићу да срочи поему „Јама“, громовито поетско сведочанство и најубојитију оптужбу на рачун усташтва, безумља Анта Павелића и оних који су га здушно подржавали, од Свете столице до Хитлера и Мусолинија.

Запис Јанка Лопичића

Причу о Цвити Бошковић и злочину у јами Равни долац записао је и Јанко Лопичић у свом познатом ратном дневнику :

„Овђе је при штабу батаљона у санитету другарица Цвијета Бошковић – записао је Лопичић 7. августа 1943. године – која је родом из села Рујана. Она ми прича своје доживљаје и страдања од усташа. Била је клана и бачена у јаму звану ‘Равни долац’ код Подпролога, гдје је заклано и стријељано преко 1.200 Срба из ливањског среза. Она је била са још 218 жена и ђеце…“

Запис је, иначе, знатно опширнији и детаљнији, има одређених материјалних грешака, али у потпуности потврђује основне податке о овом стравичном губилишту: колико је јама дубока, ко је бацио народ у њу, колико је било жртава, колико их је преживело, односно после колико времена су спасени.

Пише: Будо Симовић – Вести