Искра, 3. 5. 2022, Владимир Умељић: Против заборава – Третман српске деце у геноцидној хрватској држави 1941-1945.

Већ прве ноћи како је транспорт стигао у Загреб, умрло је у болници за заразне болести 37 дјеце. Дјеца су стигла у једном потпуно изнудреном дешператном стању. Екстремитети су били сви отечени усљед ендема, док је лице било упало, мршаво, блиједо, а очи упале.

Сва дјеца добила су тешке прољеве, који су сви били крвави и одговарали слици једне тешке дизентерије, а цријева су им висила и до 5 cm изван тијела.У цријевима се видјела пробављена кукуруза, јер су дјеца у логору Стара Градишка добивала за храну на дан шаку кукурузног зрња и то гризла, а осим тога пасла траву.

Посумњало се на грижњу, но вишекратни бактериолошки преглед столице показао је да нема клица. За лијечнике ствар је постала нејасна тим више што су слузнице уста, меког непца као и ждријела показивале нападно црвенило, које својом сликом подсјећа на тзв. Enaten код шарлаха, но осип на тијелу дјеце није се могао установити.

Тек касније пригодом сецирања умрле дјеце, када су пронађени и чиреви у танком цријеву, као и промјене на слузници желуца, установљено је да су дјеца у логору Стара Градишка била суставно третирана стављањем соде у воду. Осим тога, била су дјеца заражена и другим заразним болестима, као што је шарлах, дифтерија, тифус, морбили итд.

Дјеца су дошла претежно гола или врло оскудно одјевена, јер су им усташе које су их на појединим постајама тобоже раскуживали, покрали са њих одјећу и обућу. Касно у ноћ, био је посао свршен и када су сестре и лијечници, који су радили око транспорта, мислили да је посао довршен, наједном се пронашло у кутевима појединих вагона још 250 дојенчади у доби испод годину дана, како немоћно леже већ сва помодрила и зачмала од плача.

Дјеца су пузила подом без крпа и пелена, потпуно онечишћена у изметима и мокраћи. Поново је требало приступити послу да се покуша спасити и ту дјецу, но није било ни пелена ни лијека. И док су једне сестре прале дјецу, а лијечници им пружали помоћ, друге сестре разбјежале су се градом и по кућама родољубивих грађана скупљале пелене и млијеко, да тако пруже прву помоћ 250-еро безимене дојенчади.

Пригодом искрцавања једног транспорта око проф. Камила Бреслера, који је руководио тим радовима, стално се врзмао бојажљиво некакав човјек. Када га је коначно проф. Бреслер питао што жели, казао му је тај човјек, да је одмах након окупације као Србин из Дубице добровољно пошао на рад у Њемачку, јер су му рекли да ће обитељи таквих људи бити заштићене. Налази се на путу кући јер је добио допуст. На колодвору је чуо од жељезничара за неку дјецу, која су стигла транспортом, па је дошао упитати налазе ли се можда овдје и његова дјеца. Проф. Бреслер увео га је у бараку. Човјек је неколико пута обилазио редове лежеће дјеце, али је само нијемо тресао главом. Мало касније видио је проф. Бреслер како носи у рукама сасушено тијело своје 12-годишње кћерке, која је умирући препознала свог оца. Нијемо су се погледали, а затим је чучнуо са дјететом у наручју уз зид бараке. Проф. Бреслер је одмах наручио санитетска кола, те оца с дјететом дао превести у болницу, но било је прекасно. Дијете је на рукама оца до болнице умрло.

Након извршеног купања и раскуживања, те након што су најтеже болесна дјеца са заразним болестима смјештена у болницу за заразне болести, дјеца су нахрањена и укрцана поново у вагоне за пут у Јастребарско. Унаточ молби да транспорт буде што прије сложен и крене с колодвора, требало је пуна 4 сата док су усташе, које су пратили транспорт, дозволили одлазак транспорта са загребачког колодвора у Јастребарско.

Усташка пратња транспорта украла је из промета изгладњеле и умируће дјеце за Јаску 100 кг кекса, које је једна загребачка твртка за дјецу поклонила, а дјецу док су била код њих у логору, пустили су да пасу траву.

Сва та дјеца су била православна, одведена из села испод Козаре (…)

Док су бројни лијечници, хуманисти и родољуби дочекивали транспорте дању и ноћу и пружали помоћ по прихватилиштима које су сами организирали, дотле часна сестра Лауренција из Широког Бријега виче на загребачком колодвору приликом стизања једног транспорта с том дјецом мученицима:

„Сву ту дјецу треба поклати!“

И док су бројни родољуби давали новчане прилоге, те прилоге у храни и одјећи, те дјецу из промета узимали себи, да барем мало олакшају патње тим малим мученицима, дотле часне сестре из Широког Бријега скупљају по Загребу и покрајини прилоге у новцу и храни за партизанску дјецу, а онда све то утајују, те храну и новац шаљу у свој самостан у Мостар (…) Број транспорта који су стигли, односно прошли кроз Загреб од 27. марта 1942. до 8. јануара 1943. када су усташе забраниле даљњу бригу и скрб за ту дјецу износи 53, са укупно 12.770 дјеце.“

 

*

И – тек потом су дакле та деца тј. она која су дотле преживела, стизала у те концентрационе логоре посебне намене, са њиховим специјалним, методолошки разноврсним, али врло очигледно једнонаменским третманом деце-затвореника.

У Лоборграду, где је нпр. било могуће да се једно дете затетура и нехотично гурне логорског команданта, и да га дотични стога на лицу места умлати ударцима кундака, иначе, данас не постоји ништа што би подсећало на тадашње патње логораша. Исто важи и за општину Лобор, која је на месту некадашњег логора основала једну психијатријску установу и на свом званичном интернет-представљању ниједном речју не помиње овај део историје .

Најмањи дечији логор је био Горња Ријека а највећи Сисак. Остало је забележено да су деца умирала од глади и злостављања, од нелечених болести и тровања. Тако им чувари на пр. данима нису давали никакву храну а потом оскудне намирнице, али препуне натријумхидроксида. У Сисак је 1942. било доведено и преко 6.000 отете мале српске деце са Козаре, од којих је ту више од 1.600 изгубило живот. Укупан број дечијих жртава износи око 4.000.

Ни на том месту масовног геноцидног убиства деце у Сиску, у данашњој Хрватској не стоји никакав споменик или барем нека табла са натписом за сећање на хиљаде геноцидно уморене деце, већ једна велика модерна дискотека, у којој млади уживају у музици, плесу и уобичајеном проводу, у животу.

Новија истраживања говоре о знатно већем броју дечијих жртава само из области Козаре:

 

„Требало је да прође више од три деценије да се коначно утврди стравични списак смрти дјеце са подручја Козаре: имена убијене дјеце и имена њихових родитеља, у којима су мјестима и када рођена, гдје су и када страдала.

За четири ратне године, од априла 1941. до априла 1945, из 219 козарских села и градова убијено је и на друге начине уморено 11.194 дјеце. Најмлађа су била у пеленама и колијевкама, а најстарија су имала 14 година. На најсвирепији начин угашен је живот 6.302 дјечака и 4.874 дјевојчица. За њих 18 није било могуће утврдити име и пол. Она су убијена још прије крштења.

По узрасту, убијено је 738 четрнаестогодишњака, 819 тринаестогодишњака, 567 дванаестогодишњака, 799 једанаестогодишњака, 390 десетогодишњака, 580 деветогодишњака, 444 осмогодишњака, 555 седмогодишњака, 692 шестогодишњака, 737 петогодишњака, 791 четворогодишњака, 934 трогодишњака, 1.013 двогодишњака, 951 једногодишњака. Превремена смрт највише је покосила дојенчад. Њих 1.195 имало је тада само неколико дана или неколико мјесеци. Просјечна старост 11.194 убијених дјечака и дјевојчица била је 6,5 година.

По националном саставу најтрагичније су прошли Срби — 10.775. убијених. На другом мјесту су Роми — 310; убијено је 73 малих муслимана, 15 Јевреја, 12 Хрвата, док се за деветоро дјеце није могла утврдити национална припадност. За млади нараштај Козаре најкобнија је била 1942. година. Тада је убијено 9.443 дјеце. Масакр је учињен у току и послије велике битке на овој планини, која је Козару претворила у легенду. Године 1941. убијено је 212 дјеце, 1943. страдало је 673, а годину дана касније 799. Дјеца са Козаре су гинула и у 1945. години. У посљедњим мјесецима рата, када је непријатељ бјежао из наше земље, убијено је 103 малишана.

Највише дјеце са Козаре прогутало је јасеновачко стратиште. У Старој Градишки, Јабланцу, Млаки, Уштици и Јасеновцу — 5.683; у логорима за дјецу (Горња Ријека, Јастребарско, Сисак), у транспортима, загребачким прихватилиштима и болницама — 3.254; у покољима извршеним у родним мјестима и у збјеговима на Козари и Грмечу страдало је 1.195 дјеце; од 16.500 Козарчана протјераних у Славонију, Мославину и Билогору усташе су убиле 700 малишана; у логору на Сајмишту код Земуна животе је изгубило 234, док се из њемачких душегупки није вратило 19 дјеце. За извјестан број дјеце са Козаре није било могуће утврдити мјеста њиховог страдања нити хумке гдје су покопана.

У НДХ су, иначе, према до сада истраженим подацима, од априла 1941. године до маја 1945. животе изгубила 74.762 детета млађа од 14 година. Међу њима је било 14.528 малишана који су евидентирани као жртве рата. Укупно 60.234 деце у НДХ је дакле било ван ратних збивања убијено, највећим делом у оквиру геноцидног програма хрватске државе 1941-1945, од тога 30.054 дечака и 28.012 девојчица, док за 168 малишана није било могуће утврдити пол“.

 

То су дакле, историјски подаци, који би требало да потврде горе наведени исказ Иве Омрчанина: „… Али тада је почео, као што смо већ доказали, један српски геноцид над Хрватима. Најстрашније се десило 1941-1945. (…)“.

Подаци, о којима се се ништа не може сазнати у уџбеницима историје данашње хрватске државе, о којима не постоје никаква спомен-обележја, јер су апсолутно прогнани из културе памћења.

Уколико иста уопште постоји у данашњој Хрватској.

 

 

Др sci. др Владимир Умељић