Нови Стандард, 9. 6. 2026, Српски 20. век: Историја отпора империјама – Тодор Вулић

Млађе генерације просто нису свесне кроз шта су прошли њихови родитељи, као и бабе и деде, будући да до нових нараштаја допиру само идеолошки искривљени фрагменти историје 20 века, у којем су Срби пропатили више од било ког народа у Европи

За Србе је 20. век почео невероватним успоном, наставио се незапамћеним страдањем, а завршио геополитичком, економском и демографском катастрофом. На уласку у овај век Срби су били политички најпродорнији и демографски најдинамичнији народ на југоистоку Европе. На изласку из овог века, постали су остарела нација са девастираном економијом, и са смањеним и исцепканим етничким простором. Свака друга генерација Срба је у 20. веку кретала од нуле, градећи и кућу и државу на рушевинама претходне, што је трајно исцрпело биолошки, економски и културни потенцијал нације.

У Европи не постоји народ који је попут Срба у једном веку провео 19 календарских година у ратовима и 21 годину под економским санкцијама (током седам година и у рату и под економским ембаргом). Узевши збирно, то су 33 године, или трећина 20. века, у ванредним стањима, ратним разарањима или под тешким економским блокадама. Док су економску блокаду током овог века осетили и други (нпр. Шпанија у раном периоду Франкове диктатуре), ниједан народ у Европи осим Срба није искусио тоталну економску, културну, спортску и научну изолацију.

У модерној историји европског континента увођење свеобухватних санкција једној земљи био је преседан без премца. Поред тога, у Европи не постоји народ чије су државне границе у 20. веку мењане толико пута, колико су мењане границе државама које су Срби доживљавали као своје. У Европи не постоји народ који је у 20. веку релативно имао више ратних жртава и већи демографски губитак од Срба.

У Европи не постоји народ који је у 20. веку имао више ратних непријатеља од Срба (набројаћу их у наставку; изненадићете се колико их је било). У Европи не постоји народ против којег је вођен прљавији пропагандни рат… итд. У најкраћем, Срби су у 20. веку проживели застрашујући „вишак историје“ и у Европи не постоји народ који је у био изложен толиком броју ратова, блокада, политичких преврата и етничких тензија у односу на своју величину и економску моћ.

Млађе генерације напросто нису свесне кроз шта су прошли њихови родитељи и родитељи њихових родитеља, будући да до нових нараштаја допиру само идеолошки искривљени фрагменти историје двадесетог века. Ове изобличене слике прошлости имају за циљ да систематским усађивањем историјских обмана у свест наше омладине изазову нелагоду и стид због припадности „геноцидном“ народу; народу „агресора“ и „нових нациста“.

 

Ратови и непријатељи

У 20. веку, Срби су (као народ и кроз државне оквире Краљевине Србије, Краљевине Црне Горе, Краљевине Југославије и Савезне Републике Југославије) водили укупно седам ратова:

1. Први балкански рат (1912-1913). У савезу са Бугарском и Грчком, војске Србије и Црне Горе ослободиле су простор Косова и Македоније од вишевековне турске власти. У сукобима против српских и грчких снага масовно су учествовали и Албанци, како у редовима регуларне војске Отоманске империје, тако и унутар нерегуларних добровољачких одреда. Иако поражени, парадоксално, од великих сила су на тацни добили државу Албанију, само зато да би се Србији ускратио излаз на Јадранско море, (као што ће, опет на штету Срба, добити и такозвану државу Косово).

2. Други балкански рат (1913). Избио је након изненадног напада Бугара на српске одбрамбене положаје, извршеног без претходне објаве рата. Победа Србије и њених савезника довела је до Букурештанског мира, којим је утврђена нова територијална подела простора ослобођеног претходне године од османске окупације.

3. Први светски рат (1914-1918). У овом глобалном сукобу, Срби су се супротставили агресији Аустроугарске Царевине, Другог Немачког Рајха и, поново, Бугарске. Тријумф сила Антанте, којем је српска војска дала непропорционално велики допринос, резултирао је стварањем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Према подацима Мировне конференције у Паризу, Србија је у овом рату изгубила 1.247.435 становника, а у оквиру тих губитака, и знатно више од половине мушке популације старости између 18 и 55 година.

4. Други светски рат (1941-1945). У овом сукобу, српски непријатељи биле су силе Осовине и њихови сателити: нацистичка Немачка, фашистичка Италија, Мађарска, Бугарска и Независна Држава Хрватска. Уз окупаторске трупе, у најсвирепијим покољима српског становништва масовно су учествовали хрватски усташки контингенти, као и делови албанске и босанско-муслиманске популације.

Од припадника ових народа формиране су и злогласне СС дивизије „Скендербег” и „Ханџар”, ангажоване готово искључиво у акцијама против Срба. Српски народ је пружио масован отпор окупатору кроз два антифашистичка покрета (ЈВуО/Четнике и Партизане), доживевши трагичан братоубилачки грађански рат у рату, али и свеопшти погром и геноцид на територији НДХ. О суровости окупације говори и чињеница да је у Србији, и само у њој, за једног погинулог немачког војника стрељано 100, а за рањеног 50 српских цивила. Рат је окончан успостављањем социјалистичке Југославије.

5. Рат у Хрватској (1991-1995). У контексту једностране и насилне сецесије Хрватске од СФРЈ, српски народ је свој политички статус и опстанак покушао да заштити успостављањем Републике Српске Крајине. Рат је окончан хрватским војним операцијама „Бљесак” и „Олуја”, које су резултирале масовним прогоном и егзодусом Срба. Пресудну војну помоћ Хрватска је добила од САД и земаља НАТО-a, a политичку од Немачке и Ватикана.

Иран је директно помогао Хрватску током овога сукоба кроз испоруке наоружања. Био је и прва азијска и прва исламска земља која је званично признала независност Хрватске (15. марта 1992. године). Аргентина је, попут Ирана, кршећи међународни ембарго Хрватској испоручила око 6.500 тона оружја и муниције, и послала своје професионалне официре.

Приватна војна компанија MPRI, под патронатом Пентагона, извршила је обуку хрватског кадра и учествовала у планирању завршних операција, које је америчка војска логистички подржала достављањем обавештајних података у реалном времену из базе на Брачу. Директно војно мешање НАТО-a у корист хрватско-муслиманских снага манифестовало се 21. новембра 1994. године нападом на аеродром Удбина.

Ова акција ваздушних снага САД, Велике Британије, Француске и Холандије представљала је највећу ваздушну операцију овог војног савеза од оснивања 1949. године до тада (али не и прву против Срба). Током саме операције „Олуја” поново су неутралисани српски радарски системи код Удбине.

6. Рат у Босни и Херцеговини (1992-1995). Против босанскохерцеговачких Срба у овом сукобу ратовале су муслиманска Армија БиХ, Хрватско вијеће одбране (ХВО), регуларне гардијске бригаде Републике Хрватске, НАТО, Иранска револуционарна гарда (Паздаран), проирански Хезболах и милитантна сунитска мрежа Ал Каида. Иако су шиити и сунити често били међусобно супротстављени, у БиХ су деловали јединствено против Срба.

Војним претњама, ултиматумима и тактичком употребом ваздушне силе, западна дипломатија је у кључним моментима заустављала успешне офанзиве Војске Републике Српске. Овим интервенцијама спречен је пад Сарајева (1993), те Горажда и Бихаћа (1994). Како би осујетили пад енклаве Горажде, НАТО авиони су 10. и 11. априла 1994. извели прве ваздушне ударе на копнене циљеве Војске Републике Српске, и прве ваздушне ударе у историји овог војног савеза, гађајући командна места и артиљеријске положаје.

Такође, након што је Пети корпус Армије БиХ доживео потпуни колапс услед успешног српског противудара у операцији „Штит 94”, јединице Војске Републике Српске и Српске Војске Крајине избиле су пред сам град Бихаћ. Пад Бихаћа би потпуно изменио ток рата и повезао Републику Српску и Републику Српску Крајину, али је западна алијанса то спречила.

 

У завршници овога рата, током августа и септембра 1995. године, НАТО је извео масовну ваздушну кампању против Војске Републике Српске у трајању од 28 дана. Уништени су том приликом српски радарски системи, командна места, складишта муниције и мостови. Ова операција је директно променила однос снага на терену у корист хрватско-муслиманских снага и приморала српску страну на преговоре у Дејтону. Рат је окончан Дејтонским споразумом, чиме је званично признато постојање Републике Српске као једног од два ентитета унутар БиХ.

7. НАТО агресија (1998-1999). Овај сукоб су против СРЈ заједнички извеле ваздухопловне снаге НАТО-а и регуларна армија Албаније, уз подршку војних ветерана и плаћеника из Велике Британије (бивших припадника SAS-а) и Немачке. Приватне компаније из САД, ангажоване од стране Пентагона, пружале су тактичку, комуникациону и сателитску подршку локалним албанским сепаратистичким јединицама, док су на терену учествовале и радикалне исламске мреже попут Ал Каиде и фанатика из Саудијске Арабије, Јемена и Јордана.

Савезна Република Југославија се 78 дана бранила од ваздушних удара најмоћнијих држава света: САД, Велике Британије, Француске, Немачке, Италије, Турске, Канаде, Шпаније, Холандије, Белгије, Данске, Норвешке и Португалије. (Шта ли смо то скривили Португалцима)? Због жестоког противљења свог становништва (преко 95 одсто Грка је било против бомбардовања), Грчка је одбила учешће у ваздушним ударима, не дозвољавајући ни полетање НАТО авиона са своје територије.

Уместо тога, упутила је као симболичну подршку алијанси један ратни брод у Јадран. Међутим, ни ова фрегата није учествовао у борбеним дејствима против СРЈ, јер је поручник Маринос Рицудис одбио наређење команде и вратио брод у матичну луку. Суседне земље: Бугарска, Румунија и Македонија, које тада нису биле чланице алијансе, уступиле су свој ваздушни простор НАТО авијацији.

Пољска, Чешка и Мађарска, нису непосредно бомбардовале СРЈ, јер су примљене у алијансу свега 12 дана пре почетка напада (12. марта 1999), али су операцији дале пуну политичку и логистичку подршку. Иако није имао сопствену војску, логистичку подршку агресији НАТО-a пружио је као чланица овог пакта чак и Исланд. Зна ли ико данас да смо 1999. били у рату и са Исландом?

 

У копненим борбама на Кошарама и Паштрику заједнички су учествовале јединице регуларне албанске армије, албански сепаратисти, исламски фанатици и „добровољци” из Немачке, Велике Британије и САД, уз свеобухватну ваздушну, артиљеријску и логистичку подршку НАТО-а. Овим операцијама је руководио лично тадашњи главнокомандујући снага НАТО-а у Европи, генерал Весли Кларк.

И поред огромне војне и бројчане надмоћи агресора, јединице Приштинског корпуса су на самој граничној линији зауставиле копнену инвазију, при чему су НАТО и његови сателити успели да заузму простор тек нешто већи од фудбалског игралишта. Рат је окончан Војно-техничким споразумом у Куманову и Резолуцијом 1244 Савета безбедности УН. Тим актима је суверенитет над Косовом и Метохијом формално остао СР Југославији, али је контролу над покрајином преузео НАТО под маском КФОР-а.

Дакле, у ратовима против Срба у 20. веку учествовале су класичне империје попут Османског царства, Аустроугарске монархије и Другог немачког рајха; затим идеолошке империје попут нацистичке Немачке, фашистичке Италије и либералних НАТО демократија; верске „империје“ попут Ватикана и разноразних исламских „калифата“ и да не заборавимо, Исланд.

О српским „суседима“ – Бугарима, Мађарима, Хрватима, Албанцима и босанским муслиманима, увек спремним да послуже као оруђе великих сила у њиховим империјалним походима на Балкан – сувишно је и говорити. Како је век одмицао, број српских ратних непријатеља увећавао се готово геометријском прогресијом. Да ли је, имајући у виду напред дати контекст, констатација да у Европи не постоји народ који је имао више ратних непријатеља од Срба претерана? Свећом да тражите по историјама других европских народа, не би сте нашли ништа слично.