Политикин Забавник, 16. 6. 2017, Крвави пут изнад Поларног круга – Oперација ’Викинг‘ [из Архиве]

Траса Крвавог пута између Рогана и Ботна, лето 1943. године. Данас Евро-пут бр 6 Фото: Политикин Забавник

Овог јуна навршава се 75 година (84 године) откако је у Норвешку стигао први транспорт југословенских заробљеника са задатком да граде путеве и пруге на северу ове земље. Међу њима, највише је било Срба. Био је то пут у логоре истребљења.

Европа је у ратном вихору. Мала Краљевина Норвешка, на крајњем северу Европе, у Првом светском рату успела је да очува независност, у Другом није била те среће. Немачка војска се, без објаве рата, искрцала 9. априла 1940. године у луци Нарвик. После седам дана жестоког отпора, Норвешка је окупирана, а краљевска породица и влада одлазе у Лондон у избеглиштво. Власт у земљи преузима профашистички политичар Видкун Квислинг.

После објаве рата са СССР, нацистичка Немачка је, осим страха од англоамеричких напада, предвиђала и напад Совјета преко Финске, па је то био разлог више да има трупе на северу Норвешке. Невоља је била у томе што у тим пределима није било путева ни железничких пруга за пребацивање људства и опреме, а поморске и ваздушне путеве држала је Британија.

Због тога је Врховна команда Вермахта, немачке војске, у марту 1942. године донела одлуку да се из концентрационих логора широм Европе одвоје млади, снажни мушкарци и пошаљу на рад у Норвешку, да тамо граде путеве и пруге.

У непознато

Одлучено је да се из логора Сајмиште, Бањица, Ниш – Црвени Крст, Градишка, Шабац, Јасеновац око 10.000 затвореника пошаље у Норвешку. Упутство Врховне команде било је да се на ове логоре примене „услови најтежег терора”. Операција се одвијала под шифром „Викинг“.

Због епидемија и тешкоћа око превоза, са подручја Југославије, у четири наврата, послато је двапут мање, укупно 4.268 затвореника. Они су из других логора стизали у логор на Сајмишту, па су из Земуна бродовима путовали до Беча, возом у теретним вагонима до Штетина (пољски Шчећин), па опет теретним бродовима до норвешких лука. Само им је речено да иду на рад и многи су тај пут сматрали спасом од смрти у логорима. Нису знали куда иду све док нису стигли у Норвешку, за коју многи нису никада ни чули.

Путовање је трајало око два месеца, а пут теретним бродовима уз атлантску обалу Норвешке и опасан, јер је британска ратна флота потапала немачке бродове. За време пута једва да су добијали храну и воду за пиће, били су нагурани тако да су једва могли да стоје и обављали су нужду у простору у коме су путовали.

У првом транспорту, који је у луке Нарвик, Берген и Тронхејм, стигао у другој половини јуна 1942. године, било је 2.613 особа. Смештени су у логоре Карашок, Ботн, Бејсфјорд, Корген и Осен. Карашок је био најсевернији логор изнад Поларног круга, у коме су температуре биле и испод –40 степени.

Норвешки грађани, очевици искрцавања у луци Нарвик 24. јуна, били су ужаснути оним што су видели. Под јаком стражом кретала се поворка скелета, измучених, готово голих и босих људи, од којих су неке носили или придржавали другови, јер нису били у стању да ходају. Стражари су ред одржавали дрвеним моткама са гвозденим шиљком на врху. Од пристаништа до логора у Бејсфјорду требало је да препешаче још осам километара.

Други транспорт са 857 људи стигао је у луку Тронхејм октобра 1942. године и био смештен у пет логора у Северној Норвешкој.

Путници оба ова транспорта вођени су као политички ухапшеници и били под непосредном командом СС јединица и Специјалних јединица организације ТОТ, док су они пристигли марта 1943. године трећим транспортом и распоређени у логоре Ботн, Корген и Ејзанд, били под командом Вермахта и сматрани ратним заробљеницима.

Четврта група од 145 затвореника је стигла у Осло априла 1943. године и смештена је у логоре Рјукан и Пореструн. Ова група радила је помоћне послове за фабрику тешке воде, неопходне Немачкој за производњу атомске бомбе и хемијске фабрике.

Логори смрти

Норвешки суд је 1947. године утврдио за логоре југословенских интернираца у Норвешкој следеће: ради се, несумњиво, о чистим логорима уништења, створеним у циљу систематског истребљења затвореника. Од укупно 30 логора за заробљенике из Југославије, 13 је било смештено на северу Норвешке, 13 је било у средњој Норвешкој, а четири у јужној и југозападној. Радили су на изградњи путева кроз северну Норвешку, такозваног „Крвавог пута” изнад Поларног круга, на изградњи железничке пруге, бункера и обалских војних постројења.

Живот је у свим логорима под командом СС јединица био сличан, али је један од најсуровијих свакако био логор Бејсфјорд, у коме су наши заробљеници провели само четири месеца. За то време је од 900 затвореника преживело само 152!

Село Бејсфјорд било је малено, са двадесетак кућа, а до њега није било колског пута. Могло је да се дође пешице или чамцем из Нарвика. Логор се налазио на једној заравни близу села, тако да су мештани гледали мучења логораша. Радили су на вађењу шљунка и песка из реке, и то полуголи, по 12 часова и на температурама од минус двадесетак степени, а стражари су се смењивали сваких пола сата.

Хигијена, на коју се обраћала посебна пажња, састојала се у обавезном купању у често леденој води оближњих језера. Код кога су нађене ваши, убијан је на лицу места. Обавезно бријање такође је било мучење – један жилет за месец дана на 40 затвореника. Храна је била веома оскудна: два оброка дневно, и то 250 грама хлеба, вода или чај, 20 грама маргарина, а недељом кувани кромпир, 50 грама сира и мармелада. Болесни су издвајани у посебну бараку-амбуланту и, као неспособни за рад, убијани.

Осим СС команде, стражари су били и млади Норвежани, профашистички опредељени хирди који су, за добру плату, били спремни да злостављају затворенике још жешће од Немаца. У њиховој забави „бејсфјордски крос”, логораши су, по повратку са рада, исцрпљени до изнемоглости, морали шест пута да оптрче круг логора. Онај ко падне, био је тучен или убијен.

Друга забава било је „бацање штапа”. Стражар је бацао штап у забрањену зону ван ограде логора и терао логораша да оде по њега. То је била смртна пресуда – или да оде по штап и буде убијен с леђа „у покушају бекства“, или да не послуша и буде убијен с лица „због тога што није послушао наређење“. Стражари су били награђивани за убијање затвореника. За сваког убијеног добијали су по 15 дана одсуства!

Карасјок (Норвешка): Срби-интернирци на изградњи пута Фото: Архива Нарвик центра у Хордленду / Вечерње новости

Мучења

Бејсфјордски масакр догодио се 17. и 18. јула 1942. године. Тада је у амбуланти било 287 затвореника неспособних за рад. Већина је имала дизентерију јер је пијаћа вода била неисправна, али су Немци објавили да сумњају на тифус.

Неколико дана пре масакра логораши су копали канал, мислећи да копају за водовод. У ствари, копали су раке. Из бараке амбуланте извођени су појединачно и одмах убијани и тако су падали у ископане канале. Када су остали, схвативши шта их чека, одбили да изађу, Немци су запалили бараку. Сви су страдали.

Способни за рад изведени су из логора другим путем. Укрцани су у бродове и путовали су два дана без хране и воде. Жеђ их је морила и јер су пре поласка на пут добили за јело слани бакалар. Из бродова су угурани у камионе који су, уместо цираде, имали кров од бодљикаве жице, постављен тако ниско, да су се људи већ при уласку повређивали.

Последњи део пута до логора Евре Јернван у Бјернфjелну морали су да прођу пешице, јер се налазио у планинама. За логораше није било барака, па су три седмице спавали на голој земљи и без крова над главом, док нису стигле бараке из Финске. Радили су на градњи пута према Шведској, једног од пет крвавих путева.

Пријатељство

Друштво југословенско-норвешког пријатељства, данас Норвешко друштво Србија, основано је 1969. године у Нишу. Многе општине двеју земаља су побратимљене, као што су Горњи Милановац и Вефсн, и Кикинда и Нарвик. Сваке године у јуну делегација из Србије одлази да посети гробове сународника који су тамо страдали.

У Горњем Милановцу, на Брду мира, постоји спомен-комплекс у коме се налази „Српска кућа”, брвнара као она коју су мештани саградили на брду Стјерн за бегунце, и споменик заробљеницима, дело Ж. Максимовића. На споменику су уклесани стихови преживелог логораша, песника Душана Азањца:

Не. Над гробљем нашим нико нек не тужи
уз хук лавине, ту где студен влада
нека само вихор изнад мртвих кружи
у поларној ноћи што суморно пада.
Али, ако некад браћи воља буде
да посете пале сред студи и мрака,
нек понесу макар прегршт родне груде
и развеју изнад наших белих рака.

Норвешка кућа у Горњем Милановцу сазидана је 1987. године у знак пријатељства две земље, у којој се, у септембру ове године, спрема отварање посебне изложбе о нашим заробљеницима.

Пројекат „Нердал”, којим општине Вафсн и Хемнес желе да повест градње „Крвавог пута” сачувају од заборава, биће приказан јавности 23. јуна у Коргену.

Прве податке о стрељанима у Бејсфјорду грађани очевици послали су члану норвешког покрета отпора, учитељу и публицисти Осмунду Рерслету, који је успео да их проследи посланику Краљевине Норвешке у Шведској, па је она доспела до норвешке владе у Лондону. Ова је већ у септембру 1942. године у етар пустила вест преко Радио Лондона. Почињала је речима:

„Из Норвешке стижу вести о нељудским грозотама са немачке стране према српским заробљеницима…“

Не само норвешки лист који излази у Лондону, већ и шведска штампа, обавештавају свет о злочинима над српским заробљеницима у Норвешкој. „Њујорк тајмс“ објављује и три слике које је непознати Норвежанин послао Рерслету: превоз до Бјернфjела, логор и заједничку гробницу. На немачко упозорење Шведској, штампа одговара да ниједан лист није изнео било какву неистину, а да је „понашање Немаца према српским заробљеницима у оштрој супротности са нордијским осећајем правде“.