Нови Стандард, 9. 6. 2026, Српски 20. век: Историја отпора империјама – Тодор Вулић

Економски ратови

У 20. веку, економске санкције чије су жртве били Срби (односно економске блокаде Краљевине Србије, ФНР Југославије и касније СР Југославије) увођене су укупно четири пута:

1. Царински рат (1906-1911). Ову економску блокаду је Аустроугарска наметнула Краљевини Србији, која је до тада преко 80 одсто свог извоза пласирала на тржишта Аустроугарске. Санкције су уведене због тежње Србије за економском и војном независношћу. Србија је из овог сукоба изашла као економски победник тако што је модернизовала прерађивачку индустрију и пронашла нова тржишта у Западној Европи и ван Европе.

2. Економске санкције Совјетског блока (1948-1953). Економска блокада коју је Совјетски Савез, заједно са земљама Источног блока (са Источном Немачком, Мађарском, Румунијом, Бугарском, Албанијом, Пољском и Чехословачком), увео тадашњој Југославији (у чијем је саставу Србија била кључни део) представља један од најинтензивнијих и најригорознијих примера економских санкција у 20. веку.

Због идеолошког сукоба крајем 1948. године СССР покреће сурову економску изолацију раскидајући све трговинске уговоре и прекидајући испоруке кључних сировина попут нафте, кокса, гвожђа и машина, на којима се заснивао југословенски петогодишњи план развоја. Ово није био само економски притисак већ и хибридни рат. Уз тоталну економску блокаду, армије совјетског блока су изводиле на границама непрестане војне вежбе уз оружане провокације претећи инвазијом. Блокада је дефакто окончана тек након Стаљинове смрти 1953. године, када је почео процес постепене нормализације односа између Београда и Москве.

3. Свеобухватне санкције Уједињених нација према СР Југославији (1992-1996). Под притиском и у режији либерално-демократског блока на челу са САД, Уједињене нације су увеле СР Југославији (Србији и Црној Гори) најразорније међународне санкције у модерној историји.

Поред тоталног економског ембарга, забране увоза и извоза, блокаде платног промета, замрзавања средстава у иностранству, уведена је потпуна спортска, културна и научна изолација земље. Разлог је био – пружање логистичке помоћи Србима из Босне и Хрватске у грађанским ратовима на просторима тих република, о којима је већ било речи. Санкције су званично укинуте у октобру 1996. године, али су изазвале незапамћену хиперинфлацију и пад животног стандарда. И пре тога, 1991. уведене су нешто блаже економске блокаде, као увертира овим тоталним из 1992. године.

4. Поновљене санкције САД и ЕУ (1998-2000). После кратког периода укидања претходних мера, већ у пролеће 1998. године Сједињене Америчке Државе и Европска унија уводе нови пакет економских санкција СР Југославији. Разлог је био ескалација сукоба на Косову и Метохији уз оптужбе за прекомерну употребу силе од стране српских снага безбедности.

У оквиру ових мера уведена је забрана инвестирања, замрзавање државне имовине у иностранству, нафтни ембарго и забрана летова за авио-компаније. Током овог периода на снази је био и такозвани „спољни зид санкција” који је блокирао приступ СРЈ међународним финансијским институцијама. Ове санкције су у потпуности укинуте тек након политичких промена у Србији петог октобра 2000. године, односно почетком 2001. године.

 

 

О историјском забораву

Знају ли млади људи како се деведесетих година прошлог века живело у овој земљи ратова, мобилизација и дезертерстава, у Србији изложеној незапамћеним економским санкцијама, хиперинфлацији, несташици хране, лекова и енергената и на крају бомбардованој. Знају ли да је тада из Румуније шверцован бензин, који је затим продаван по улицама у пластичним флашама са још на њима залепљеним етикетама од сокова и киселе воде, јер га на бензинским пумпама није било.

Могу ли они да наслуте како је изгледао живот у 1993. са годишњом стопом инфлације од 352.459.275.105.195,00 одсто. (Иако делује као грешка или претеривање, број од преко 352 трилиона одсто је математички и статистички факт тог историјског тренутка). Радило се тада за плату од више милијарди динара за коју се, али само истог дана, могло купити 100 грама кафе и пакла цигарета. После пар дана, та плата је била безвредан папир, а требало је од тог папира живети још четири недеље до следеће плате.

Знају ли млади да су у тим годинама људи са факултетским дипломама, да би преживели, препродавали кромпир, јаја и ванилице по пијацама или диловали девизе по улицама; да су деца у анкетама на питање шта би сте волели да будете кад одрастете, одговарала – дилери девиза, јер је то тад било најисплативије занимање. Деведесетих година су иначе пристојни људи, силом прилика, постајали ситни шверцери и црноберзијанци.

Србија је 1993. неодољиво подсећала на Вајмарску републику из 1923. „Било је дана“ – сећао се у својим мемоарима Штефан Цвајг – „када сам за новине ујутро плаћао пет хиљада, а увече сто хиљада марака. Вожња трамвајем се плаћала милионима. Новчанице од сто хиљада марака вукле су се по сливницима“.

Разлика између тадашње Немачке и нас је само у томе што се за економски и финансијски колапс и трагичне последице тог колапса по немачко становништво Вајмарске републике зна, а за економски и финансијски колапс изазван санкцијама и трагичне последице тог колапса по становништво Србије и Црне Горе, сем нас, нико не зна. Међутим и ми смо то већ заборавили.

Изненада, у лето 1995, путеве Срема су преплавиле непрегледне колоне трактора, аутомобила, запрежних кола, са стотинама хиљада српских избеглица из Хрватске и Босне. Покретна имовина велике већине њих била је спакована у неколико путних торби и пластичне кесе. Своје спаљене домове и напуштене оранице поседовали су још једино у срцу и сећању. (Само у Северној Далмацији и Лици спаљено је и девастирано око 22.000 стамбених објеката у власништву Срба). Са тим народом је требало поделити оно чега није било ни за становништво Србије. Све се то поновило 1999, али овога пута су реке избеглица текле са Косова и Метохије.

 

Радило се тада за плату од више милијарди динара за коју се, али само истог дана, могло купити 100 грама кафе и пакла цигарета. После пар дана, та плата је била безвредан папир

 

После пар година релативног мира из јужне српске покрајине су почеле да цуре вести о убиствима српских полицајаца и цивила. Албанска сепаратистичка побуна инструментализована од Запада је све више узимала маха. У Рамбујеу су почетком 1999. године организовани „преговори“ ради решавања Косовске кризе. Преговоре је требало завршити споразумом, међутим тај споразум је кроз анекс Б у ствари био ултиматум.

Он је предвиђао неограничено војно присуство и потпуни суверенитет НАТО снага на територији целе Савезне Републике Југославије (Србије и Црне Горе), а не само на Косову и Метохији. Дакле, од Србије и Црне Горе је захтеван пристанак на безусловну капитулацију и окупацију, а алтернатива је била рат. И би рат, али о њему је већ било речи у претходном поглављу. Да би апсурд био потпун, тај рат је правдан хуманитарним разлозима и спречавањем хуманитарне катастрофе? И би хуманитарна катастрофа, али под НАТО бомбама. У том рату и бомбардовању је разорена цивилна инфраструктура и уништени су најзначајнији привредни објекти.

 

 

Транзиција и индоктринација

Санкције су званично укинуте, као што је речено, тек 2001. године, али је онда, под фирмом увођења неолибералног економског модела, уследила нова пошаст: економска пљачка кроз приватизацију државних и друштвених предузећа и њихов прелазак у руке криминогених структура, ратних профитера и страних компанија, уништавање индустрије, домаћег банкарства, аграра, распродаја природних ресурса странцима итд.

Све је то довело до огромног губитка радних места. (До 2008. економска транзиција је у Србији, која је тад бројала 7,5 милиона становника, произвела знатно више од милион транзиционих губитника). Поред тога, дошло је до урушавања социјалне државе и стварања огромног спољнотрговинског дефицита који је земљу гурнуо у дужничку зависност.

Сећа ли се неко ИМТ-а, ИМР-а, нишке Електронске и Машинске индустрије, крагујевачке Заставе, САРТИД-a или ПКБ-а. Пољопривредни комбинат Београд, некадашњи симбол српског аграра, који је хранио главни град, приватизован је крајем 2018. године. Око 16.785 хектара најплоднијег земљишта, комплетан сточни фонд, воћне плантаже, грађевински објекти, механизација и опрема врло јефтино су уступљени компанији Al Dahra из Уједињених Арапских Емирата. Напоменимо узгред да су Емирати били једина арапска земља која је слањем својих трупа узела учешће у окупацији Косова и Метохије под НАТО управом.

Међутим, за потребе пројеката око EXPO комплекса у Сурчину, земљиштe које је продато за 4.700 евра по хектару, сада је враћенo у државно власништво, али по 13 пута већој цени од 61.300 евра по хектару. Al Dahra је тако зарадила 56.600 евра по сваком хектару овог ПКБ земљишта. Наравно, Србија побеђује.

Новоприхваћени транзициони економски модел покренуо је нови талас одласка младих и образованих људи из земље, који до данас није заустављен, што је дугорочно урушило демографску слику Србије. Радикална (неки је с правом називају пљачкашка) приватизација по сваку цену и потпуно повлачење државе из економије, данас се сматра неуспешним експериментом који је Србију претворио у економску колонију и земљу јефтине радне снаге.

На крају, власт је криминализована, а државне институције безочно приватизоване и претворене у фарсичне привиде онога што би требало да буду. Та власт нас данас безалтернативно води (док опозиција о томе сања), у „рајску“ Европску унију. Властодршци Србије пристају чак и на то да Србија као будућа чланица ЕУ буде у њој без права гласа; пристају да под управом ратних непријатеља будемо трећеразредни и обесправљени „партнер“! Заузврат, треба само да се одрекнемо Косова и Метохије и за њих ратујемо против Руса. Ситница.

Пропагандну илузију наметнуту демагошком индоктринацијом о блиставости либералне демократије Запада, илузију позлаћену холивудском „златном прашином” и свим могућим медијским илуминацијама, код многих Срба није успела да распрши ни зверска пракса протагониста те исте „либералне демократије”.

 

Новоприхваћени транзициони економски модел покренуо је нови талас одласка младих и образованих људи из земље

 

Када су из НАТО база 1999. полетеле смртоносне ескадриле сејући по Србији радиоактивни уранијум, касетне и графитне бомбе, више од 40.000 тона различитог експлозива и чега све не, и када је постало јасно да су цивили и цивилна инфраструктура главни циљ, чак ни то није отрезнило многе од опијености „вредностима” западних демократија? Како би психијатрија објаснила ово лудило? Није ли то нека врста стокхолмског синдрома у којем жртве тешког злостављања развијају осећај емпатије, повезаности, па чак и љубави према својим мучитељима из ЕУ?

Шта је све те империјалне силе мотивисало и терало да покрећу крваве ратне походе и економски девастирају један народ, који, ако није бољи онда сигурно није ни гори од других европских народа? Шта то империје виде у нама што ми не видимо и чега нисмо свесни? Зашто су све оне у континуитету преузимале аустроугарски ратни поклич из 1914. „Serbien muss sterbien“ (Србија мора умрети).

Кроз 20. век империје су се према нама понашале острашћено осветнички, као да смо ми спалили немачки Рајхстаг, бомбардовали и разорили лондонски Сити, за само 15 минута бацили 97 тона бомби на Ротердам, напали америчку пацифичку флоту у Перл Харбору, извршили Холокауст… А нисмо. Нити смо искривили криви торањ у Пизи. Па зашто онда све то? Најкраћи одговор је – зато што у Европи не постоји народ са таквом историјом отпора империјалним силницима као што је наш!

 

 

 

 

Тодор Вулић

 

 

Аутор је публициста и аутор књиге Историја која се понавља. Ексклузивно за Нови Стандард.