Печат, 4.11.2010, СРБИ У МАКЕДОНИЈИ: Погубне последице перфидне асимилације

Репортер „Печата“ обишао је Скопску Црну Гору, простор садашње северне Македоније где је у средњем веку постојала моћна српска држава. И оно мало Срба који су после распада Југославије остали у Македонији, албански терористи протерали су са огњишта 2001. године, а због небриге Београда и антисрпске политике Скопља, нове генерације наших сународника не познају ни сопствени матерњи језик, а камоли српску културу и историју

У селима на подручју Скопске Црне Горе током побуне Албанаца 2001. године, спроведено је класично етничко чишћење над православним живљем и недопустиво је да Срби и Македонци буду избеглице у сопственој држави – став је Демократске партије Срба у Македонији, Српске напредне странке у Македонији, Српске заједнице и осталих невладиних организација које окупљају српски живаљ у Македонији. Око 400 Срба, чије су куће запаљене и опљачкане, не осећају се безбедним у својим селима после низа инцидената и не обнављају своја породична домаћинства.

У протекле две деценије уставно право Срба да се школују на матерњем језику било је формално, а не стварно право, због тога што није било ни преведених уџбеника нити квалификованог кадра. Српска деца рођена после распада заједничке државе врло слабо знају српски, а добар део њих говори „креолском“ варијантом српско-македонског језика. Срби подржавају идеју председника Тадића да обновљени, сада урушени споменик Кумановској бици на Зебрњаку буде 2012. године место помирења балканских народа.

Ехо мог текста о буђењу Срба у земљи орлова међу Србима у Македонији, довео ме је крајем лета на Скопску Црну Гору, у Куманово, Скопље, Старо Негоричане…

Спаљене и срушене српске куће у селу Матејче резултат су дивљаштва Ослободилачке армије Албанаца који су, маја 2001. године, спровели етничко чишћење на простору Српске Црне Горе

 

БИТКА ЗА КУМАНОВСКО ПОЉЕ

У Куманову тужни трагови транзиције: уништене и девастиране фабрике, незапослени људи без некад иманентне ведрине. Тужан је и чувени кумановски бекрија Бартко Ђорђија, пандан врањанском Миткету. „А како и не би био када се крај његовог споменика више не чују чувене кумановске севдалинке, него албански ритмови. Етничка линија се за четврт века померила од пруге Београд-Скопље, преко аутопута до иза центра. Мој „пријатетељ“ се за то време два пута селио. Сада је иза Кумановске банке. „Незапосленост је 34 одсто у Македонији“ – упућују ме моји сапутници према Скопској Црној Гори, Радован Станојковић-Раша председник одбора за расељена лица из села Матејче и Љубиша Цветковић из општине Старо Негоричане.

На путу до села Матејче, у којем је до упада јединица Ослободилачке армије Албанаца, маја 2001. године, доминантно становништво било српско, пролазимо кроз плодно Кумановско поље. Већим делом се наводњава из система Липково; кукурузи су високи пуна три метра и имају више клипова. „Ево зашто су нас протерали. Ово је борба за воду и ово поље. Где је вода тамо је живот. То добро знају наше комшије Албанци. Од 550 хектара наводњаване земље, 370 хектара је у власништву Срба са турским тапијама“ – указује Радован. На улазу у село он ме упозорава да нема стајања и да могу само у покрету кроз прозор аута да фотографишем, да не бих прошао као неке моје колеге из Скопља.

Улазимо у село. Албанци граде куће, скрећу поток ка баштама, воћњацима… Наилазимо на низ запаљених српских кућа. Кровови пуни угарака и без црепа. Фасаде поцрнеле од дима. Тај тужан пејзаж људског егоизма и безумља разбијају нове кућице жуте фасаде. Раша објашњава да су Италијани изградили 38 кућа од 40 квадрата, за оне који су викендом овде долазили и обрађивали њиве и баште да би преживели. Сада дођу најхрабрији само дању. Неколико ових кућица Албанци су запалили као јасну поруку Србима. Домаћини из села одбили су ове кућице и определили се за маратонске судске спорове за надокнаду штете од државе. Њима треба и амбар и кош и стаја за стоку и трем за трактор… Многи су добили новац и куће се доле у „мравињаку кумановском“, како наводи Радован. „Има их још подоста, старијих у избегличком бедном смештају“ – каже Радован.

Од центра села скрећемо одмах лево. Наш водич је одлучио да не идемо у полицијску станицу. „Можда је боље тако, када нисмо могли да добијемо асистенцију полиције на путу до манастира Пресвете Богородице на врху планине. Тих девет километара воде кроз храстову и букову шуму – небезбедно је“ – упозорили су ме моји домаћини још у Куманову. Али, радозналост је победила. „Ово је први пут да нека редакција из Београда пошаље свог новинара. А била нам је ових девет година потребна нека блага реч из наше матице Србије. Ћутале су и оне чувене хуманитарке из Београда. Ове опљачкане и запаљене куће ће им све објаснити“ – каже Радован окрећући главу час на једну, час на другу страну.

„А могли смо да одбранимо нашу Гору. Када смо се консолидовали после мучког ноћног напада други на трећи мај 2001. године и кроз ватру покупили децу, родитеље и најнужније ствари, нас 40 из села је мобилисано у полицију. Борили смо се као кад човек брани свој дом. Зауставили смо их брзо. А онда је ослабила ватра. Како … да би се консолидовали. Тада смо се побојали да ће бити исти сценарио као на југу Србије. Не смемо да бранимо своју земљу, свој народ од нападача међу којима је било и оних ветерана са Косова, рата на југу Србије и муџахедина, предимензиониране силом. А како бране своју земљу они који нам сада одређују дозу, знам. Али…

И убрзо смо им показали како умемо да се бранимо: терористи су сатерани у обруч око села Арачиново. И тада је стигло наређење моћних земаља: доста је рата. Наступа мир и братство јединство, да би они извукли аутобусима своје војне инструкторе у редовима албанских нападача. Тада ми је било јасно да ћемо остати без својих кућа, без своје имовине, без вековне наше узданице и заштитнице, наше Горе. Уследио је Охридски споразум јуна 2001. године. Помилују се сви борци, без обзира на то да ли су нападачи или нападнути. Исто као и на Југу Србије. Заборавља се крв погинулих.“

Црква српског манастира Богородице оштећена је од стране албанских терориста 2001. године. Срушен је часни престо од мермера у олтару

Убрзо прођосмо поред запаљеног дечјег одмаралишта. А онда на подневном сунцу сину фасцинантна лепота средњевековног храма на овећој заравни према Кумановском пољу. Млади полицајац склони металну рампу и бетонску преграду. На рамену му калашњиков. Са одморишта диван поглед на цело Кумановско поље. Поглед ми се ипак лепи за монументалну грађевину. Манастир је подигнут још у XI веку. Средином XIV века цар Душан, који је столовао у оближњем Скопљу, започео је, а његов син Урош и супруга Јелена завршили су обнову манастира око 1357. године, после чега је он постао задужбина цара Уроша. Са манастирске цркве је у XVIII веку скинут оловни кров који је искоришћен за покривање Ески-џамије у Куманову, чиме је убрзан процес његовог пропадања. Манастирска црква је обновљена 1934. године, или 1926. године.

Црква је оштећена од стране албанских терориста 2001. године. Срушен је часни престо од мермера у олтару. На њој је уклесан „УЧК“. Радован и милиционери су нам показали и место где су Албанци копали у олтару тражећи у темељима, вероватно, злато. Тај простор је величине два са три метра и пристојно је саниран, док часни престо стоји разваљен. Црква слави 21. септембра Малу Госпојину, када се овде, уз пратњу полиције, окупе Срби и Македонци са подручја целе Скопске Црне Горе. „Пре распада Југославије овде се окупљало по више од хиљаду људи. Долазили су и Албанци“ – гласно и са дубоком тугом изговара Радован.

Од младог милиционера сазнали смо да је манастир познат и по томе што је у њему живео и стварао познати српски композитор духовне музике са краја XV века Исаија Србин. Запалисмо свеће за здравље најмилијих, још једном очима помиловасмо прекрасан живопис и кренусмо да обиђемо оштећене конаке.

Срушени кров и рупе од мина на оба конака указују да су се овде водиле озбиљне борбе. Ране ове светиње још нису зацељене. Као и људске. На излазу из цркве у појати, обиље надгробних плоча са српским именима и презименима.

Време је било да кренемо за Скопље, док је предивна планинска свежина на 1004. метара надморске висине односила умор. Брзо смо сишли у Матејче. Тек тада са лица мојих сапутника нестаде грч.

Хтео сам да видим згариште Радованове куће. Одмахну само главом и прогута пљувачку. У суседном албанском селу… показао нам је запаљену нову кућу. „То је кућа албанског радника из Швајцарске који није хтео да плати, ОНИ разрезани харач. Иако су поред куће браће и ближих рођака, нико није смео да гаси пожар. Тако стоји као својеврсни споменик непослушности, или својеврсне солидарности већ девету годину. И зато они освајају нове животне просторе, а ми губимо“ – закључује резигнирано Радован.

 

Срби подржавају идеју председника Тадића да обновљени, сада урушени споменик Кумановској бици на Зебрњаку буде 2012. године место помирења балканских народа

 

СРБИ БЕЗ ИДЕНТИТЕТА

У Скопљу нас дочекује председница најстарије, најмасовније и најактивније невладине организације Срба и Македонаца, Скупштине Српске заједнице, Гордана Јовић-Стојковска. Формирана је 1991. године и мењала је име, али суштина њене активности је увек остајала иста: очување националног, културног и језичког идентитета Срба у Македонији. Све веће манифестације почев од Дана државности Срба у Македонији, од Светог Саве до Видовдана, организују обележавања Кумановске битке, помена у Валандову, Кајмакчалану.

„Тешке две деценије је српски народ преживео у Македонији после распада Друге Југославије. У последњој деценији прошлог века нисмо постојали уставно у Македонији. Тек после Охридског споразума добили смо као аутохтони народ на овим просторима, свој државотворни статус.

Међутим, последице укидања школа на српском језику годину-две дана после распада Југославије и недостатак уџбеника на српском језику, уз слаб кадар и прекид непосредне и медијске комуникације са Србијом, резултирао је ишчезавањем српског језика из свакодневне употребе и у српским породицама, а посебно у мешовитим браковима. Ђацима су предавали у основним школама наставници који нису знали српски језик, а учило се из македонских уџбеника. Шта се ту могло очекивати него да генерација младих Срба, рођених после 1991. године забраве свој језик“, објашњава за „Печат“ Гордана Јовић-Стојковски.

Данас врло висок проценат деце и у традиционално јаким српским енклавама (Куманово, Старо Нагоричане, Кућевиште, Јосифово), не говоре ни српским ни македонским језиком, него неком „креолском“ варијантом који личи на кумановско-врањански дијалекат. Родитељи су свакако криви за то, јер је питање националног и језичког идентитета и етичко питање. И у мешовитим браковима деци треба пружити могућност да науче језик оба родитеља, како би имали довољно елемената и сазнања приликом њиховог одлучивања о својој националности.

Тога је свесна и председница Скупштине српске заједнице, па каже:

„Родитељи имају прагматичну логику, јер та деца због неспремности државе, или опструкције неких моћних кругова не могу да наставе квалитетно школовање на српском језику. И ту долазимо до битног питања остваривања уставног права Срба да се школују на матерњем језику.

Без квалитетног наставног кадра и преведених уџбеника на матерњи језик нема стварног права, него се своди на формално право. То је за мене суптилна и перфидна асимилација. А то је недопустиво и нецивилизовано и са аспекта европских стандарда. И погледајте сада колико су погубне последице таквог односа према српској деци. Наша јадна деца, беже од својих другова вршњака који говоре српски зато што их је срамота да покажу да не знају матерњи језик. То су прави шокови за децу, са трајним психичким последицама.

Ми сада организујемо дружења српске деце, јер је укинуто право на факултативно образовање, што је још један лукав потез оних који подржавају асимилацију мањинске деце. Двадесет година наша деца не могу да добију преведене уџбенике. Ми смо нудили да преведемо бесплатно уџбенике. Преводиоци из издавачке куће „Слово љубве“ и три преводиоца из Београда су хтели бесплатно то да ураде, али смо одбијани. Лоша намера се види из чињеница да није одобрено коришћење уџбеника из природних наука где нема идеологије, а закони из физике и хемије су исти и у Србији и у Македонији“.