Српско наслеђе, број 10, октобар 1998, Васа Казимировић: Нискост ропских душа [из Архиве]

 

Бојна Славка Штанцера јуриша на Крупањ

Како су Хрвати и муслимани ратовали у Србији, и колико њих је гинуло за Аустроугарску у Србији и на другим фронтовима, у Русији и Италији, види се и из података које је прикупио хрватски војни историчар Славко Павичић, учесник у скоро свим борбама у Србији 1914. године, поред осталог и на Гучеву.

Са обвезницима који су 1914. године упућени на фронт у Србији, мобилисани у Хрватској и Босни и Херцеговини чинили су у првим данима рата око 14 одсто војних снага Аустроугарске. Тај постотак треба да је надмашивао постотак војника других народа у армијама двојне монархије.

 

До краја Првог светског рата, према Павичићевим подацима, у Хрватској и Босни и Херцеговини мобилисано је „најмање 500.000 војника…“

 

„Најхрватскија“ војна јединица био је 13. загребачки корпус, а најелитнија формација била је 42. домобранска дивизија, названа — „вражјом“.

Загребачки корпус био је ударни корпус и он је учествовао у свим главним биткама у Србији 1914. године.

„Судионици тих борби сјећат ће се“, пише Павичић, „оних сјајних јуриша наших пуковнија. Ту се није гледало на губитке нити се закључивало. Ту су погинули у тешкој стројној ватри најбољи наши частници и војници. У борбама код Крупња пред шанцем истакао се наш садашњи генерал пјешачтва Славко Штанцер са својом бојном…“

Дивизија којој је припадао Славко Штанцер, а затим Влатко Мачек и Јосип Броз Тито, и чији је командант једно време био Стјепан Саркотић, похваљена је више пута за своје подвиге у Србији. У њене велике акције Павичић убраја и прелазак Дрине код Батора.

 

Барон Петковић од Батора

Код Батора се развила готово циела дивизија, а једна је бригада прешла Дрину“, каже Павичић. „Одмах су хрватски обкопари изградили ратни мост на понтонима. Тај је мост био стално под оштром ватром србских топова, који су били врло вјешто постављени па су врло добро дјеловали… Циело дивизионо топчништво домобранске дивизије узело је положаје над западном обалом Дрине изпод главне цесте те је подупирало приелаз и заштићивало мостобран, који су наши домобранци одмах створили и укопали се. Генерал је Саркотић особно водио тај замашни подхват… Мостобран се раширивао корак по корак, домобранци су били изванредни у борби по тежком шумском терену те су брзо достигли крајњу границу мостобрана у самој шуми. У шумском предјелу мостобрана дошло је и до борбе прса о прса… Једна циела бригада топничтва стајала је у положају десно од Батора, па је морала дјеловати и по ноћи. Тако је напокон успјело усталити мостобран и појачати га. Ту је бригадом заповиедао наш хрватски генерал Петковић, родом из Шокадије, који је касније био одликован племством са придјевом од Батора. Тај мостобран, који је циљао у врло осјетљиве непријатељске просторе, био је противнику трн у оку. Али он је издржао. Код Батора је баш на мосту пао један од најбољих хрватских виших частника, заповједник 25. загребачке пуковније, подпуковник Бестал…“

 

Штаб Војводе Мишића, снимљен 1915. године, у Ваљеву, пред хотелом „Гранд“: Највеће разочарење Београда било је држање „наше словенске браће“ – ни Беч није рачунао на толику верност и спремност да се гине „за ћесара“

 

По повлачењу са мостобрана Батор (уз велике губитке), хрватска 42. домобранска дивизија пребачена је на јужни одсек и „развила се јужно од своје посестриме, 36. хрватске заједничке пјешачке дивизије, која је лежала на обронцима Црног врха и на самом Црном врху, све до врло важне кључне тачке Клисур-Гучева. Хрватска домобранска дивизија запосјела је Гучево и Кулиште са сусједним обронцима те и у тим поставима остала све до 6. студенога 1914. Након пада Гучева, кад је уследио продор и напредовање преко Ваљева, преко Колубаре и Љига, затим преко Закинца у правцу рудничког горја, односно лиево од њега…“

 

Личани против Србијанаца на Гучеву и Црном врху

На Гучеву, на Црном врху и на Кулишту „истакле су се“, по Павичићу, „све наше хрватске пјешачке дивизије, све наше пуковније, све наше четири домобранске пуковније заједничке војске те разне наше причувне јединице а јужније деташирани батаљуни свих наших пуковнија и босанско-херцеговачке чете у склопу 15. и 16. збора (корпуса, пр. а.). Те борбе за најважније тачке западне Србије, борбе с непријатељем који је жилаво бранио своје горске прилазе, знајући њихову важност, спадају међу најљепша поглавља хрватске ратне повијести“.

Из излагања Павичића види се, између осталог, и то да се на Гучеву, у саставу 13. корпуса, против Срба борио и знатан број Словенаца. Али и знатан број Личана и Чеха…

На положајима око Гучева, пред крај октобра 1914. године, била се, према Павичићу, развила цела 42. домобранска дивизија са четири пешачке пуковније. На северном крилу 13. корпуса налазила се хрватска пешадијска бригада под заповедништвом грофа Салиса-Севиса, потоњег гувернера Србије. У њеном саставу тукла се 79. личка пешадијска пуковнија. Чешки 8. корпус био је распоређен непосредно уз 13. загребачки корпус…

Око Гучева водиле су се јаке борбе и пре октобра – у августу и септембру месецу. Ту су се и тада углавном тукли хрватски домобрани и хрватски редовни пешадијски пукови. С њима и припадници 16. босанскохерцеговачког корпуса. Павичић каже: „Једна и друга фронтна црта биле су близу до на 100 метара. Ту су лежале хрпе љешина палих бораца с обију страна…“

Аустроугарска војска загосподарила је Гучевом тек 6. новембра 1914. године, кад је пало наређење да се оно (пре тога кота 708) заузме по сваку цену – будући да је ометало пут ка Ваљеву…

 

 

Хрватске чете „вршиле су своју дужност“ и после пробоја Солунског фронта

Из Павичићевих навода, осим свега реченог, види се и то да су Јужни Словени из Аустроугарске водили љуте битке са Србима не само 1914. и 1915. већ и 1918. године, по пробоју Солунског фронта и после капитулације Бугарске.

У борбама на Гучеву, 13. загребачки корпус нанео је Србима много јада. У бици на бајонет, са браћом Хрватима и Личанима изгинуо је читав Руднички одред четничког војводе Војина Танкосића. Од 700 бораца, после Гучева, у строју је остало само 50. Рачуна се да је Загребачки корпус убио у Колубарској бици 4.200 бораца српске Моравске дивизије. Један од погинулих био је и Димитрије Туцовић, који ће, пред смрт, у свој дневник унети предосећање да ће „погинути од братске руке“.

Поразом бугарских дивизија, истиче Павичић, и немачке и аустроугарске трупе дошле су у изванредно тежак положај. „Нису успјели покушаји да се створи фронта сјеверније, око Скопља, па касније на Косову пољу и Врању, а још касније око Ниша па коначно у мостобрану око Београда. Ниемци су доводили причуве са свих ратишта, из Румуњске, с Крима па чак из Курланда и са запада, тако на примјер њемачки алпински збор. Све су те чете дошле прекасно… Ствара се у Београду посебно заповједничтво војске, које преузима фелдмаршал Кевеш с главаром стожера подмаршалом Конопицким. Ни аустроугарске дивизије, које су убациване у фронту, нису нигдје могли створити нову одбранбену црту.“ И у овој ситуацији, међутим, хрватске чете, чита се код Павичића, „вршиле су и даље савјестно своју дужност свуда, гдје су убачене. Оне су стајале у разним етапним јединицама, као заштитне чете у запосједнутој Србији. И оне су сада дошле у борбе, иако се тому никад нису надале, особито чете најстаријих годишта. Бориле су се при узмаку, који се је вршио постепено при испражњивању Србије. Јужни дио, онај с Косова и из Санџака и Новог Пазара, узмицао је на босанско-санџачку границу преко Сјенице, Приепоља и Прибоја. Ту је заповиедао пуковник племенити Кнежић. Те етапне и пучко-усташке бојне чувале су и прометне пруге и цесте, тако ону кроз долину Ибра и долину Мораве. То осигурање одређено је у истом часу, кад је аустро-угарско врховно заповједништво приобћило шифрираном брзојавком склапање примирја између Антанте и Бугарске…“

 

Илузије Србијанаца о „браћи преко Дрине“

Тако како је Павичић изнео, тако је, углавном, и било. Јужнословенски корпуси, посебно 13. загребачки корпус, тукли су се најжешће са српском војском. Својим држањем у Србији они су у свему испунили наде врха Аустроугарске. Понели су се управо онако како су то предвиђали, на пример, Конрад фон Хецендорф, начелник генералштаба аустроугарске војске, и Артур Цимерман, подсекретар у министарству спољних послова Немачке. Овај последњи је, 18. јула 1914. године, изјавио баварском отправнику послова да се, с обзиром на огорчење настало после атентата на престолонаследника Фердинанда, у целој Монархији, без даљег, може бити сигуран у словенске трупе.

И сам истог мишљења, Конрад фон Хецендорф је, међутим, сматрао, да кроз коју годину, ако се настави са пропагандом међу Јужним Словенима, то неће бити случај. Толико колико је Конрад фон Хецендорф био уверен у то, да време ради против Аустроугарске, био је уверен и вођ српских радикала и председник српске владе, 1914. године Никола Пашић. Пашићев сан је био, да, после Балканских ратова, прође „једно 15, а може бити и 20 година“, па да се за то време „наш народ преко Саве и Дунава припреми за уједињење, да се сузбију старе традиције аустријске код нашег народа, који је остао под њиховом управом, и да се ојача дух националности, и да сви увиде, да оно што Аустрија даје, да је то само привидно, јер она само даје ради тога да се људи одржавају, и да људи добро живе, а кад дође питање национално, онда немају никакво право, него – имају само право да гину где им буде цар Фрања Јосиф казао. Ми смо хтели да се то мало ублажи и да се одгоји омладина, да се створи јасно мишљење у том правцу, да нема спаса хрватском и словеначком племену, ако се не сједини са Србијом…“ (говор Николе Пашића на IV редовном заседању Народне скупштине, 7. јуна 1923).

За разлику од Аустроугарске и Немачке, у Србији се грдно погрешило у погледу процене како ће се држати Јужни Словени из двојне монархије кад дође до рата. Превише се резоновало срцем и превише се било утонуло у илузије.

На погрешне процене у погледу држања Јужних Словена из Аустроугарске, уз друге чиниоце, утицале су и многобројне манифестације „српско-хрватског братства“, до којих је долазило у годинама пред почетак рата. У априлу 1912. године, на пример, у Београду су боравила 163 загребачка студента – и том приликом се, до изнемоглости, манифестовало и клицало Србији као југословенском Пијемонту…

Све своје госте из Аустроугарске Београд и Србија су најсрдачније дочекивали и сваку им пажњу поклањали. Називани су сви ти гости „драгом и најдражом браћом…“ И Словенци су, исто као и Хрвати, били дочекивани као „најрођенији“. Кад је у Београд, 1910. године, стигла једна велика делегација Словенаца, у којој је било и занатлија, и трговаца, и сељака, и адвоката, начињено је право славље. Председник општине поздравио је Словенце као „најмилије међу најмилијима“.

Приликом свих ових и других посета разних делегација Јужних Словена из Аустроугарске, редовно је долазило не само до братимљења него и до заклињања у верност „до гроба“, што је све дало повода да се у политичким круговима Беча закључи да већ столећима није било таквог зближења „међу непријатељским народима као у овом часу“.

Описујући како су гости из Аустроугарске срдачно и најтоплије примани у Србији свуда где су дошли, Божин Симић изнео је у једном свом чланку, објављеном после Првог светског рата, да су им по правилу приређиване закуске и у касарнама и да је том приликом долазило до „братимљења и зарицања омладинаца и официра да се што пре сретну у поробљеним и потчињеним крајевима као слободна браћа“.

Беч је славио подвиг поручника Гојкомира Глоговца из Билеће, који је својим митраљезом чувао одступницу трупама Друге босанско-херцеговачке регименте. После битке, пред његовим митраљезом избројали су 400 палих српских војника. За свој подвиг Гојкомир је добио највише одликовање – проглашен је витезом Марије Терезије и додељена му је титула барона.

 

 

Гроф Бертолд изненађен спремношћу Хрвата и Срба да гину у бојевима против Србије

На веровање да су Јужни Словени везани за Србију, да стоје уз њу, и да ће стајати кад до најтежег дође, умногоме је утицао и талас одушевљења који је у првом реду захватио Хрватску после великог успеха Србије у Балканским ратовима. Јосип Хорват истиче, да је „ријетко који међународни догађај тако снажно и дубоко дјеловао на најшире слојеве народа у хрватским земљама као рат држава балканског савеза против Турске 1912. Тај је рат више придонио осјећању идентитета судбине Јужних Словена него сви, па и највећи идеолози и поборници мисли славенске узајамности…“

Одушевљење у Хрватској било је узело такве размере, да је политички врх Аустроугарске пао у велике бриге. Неке највише функционере двојне монархије чак је била захватила права паника. У једном извештају достављеном министарству рата у Бечу из Загреба, речено је да је идеја српско-хрватског братства „ухватила чвршћи корен“ него икад пре, и да је она „сада потпуно преовладала и постала лозинка свих слојева пучанства не само у политичком него и у културном и привредном смислу… Кад би се сад плебисцитом одлучивало о припадности Хрватске, једногласан одговор би био: – Србији!“