Српско наслеђе, број 10, октобар 1998, Васа Казимировић: Нискост ропских душа [из Архиве]

 

 

Броз и Мачек на Мачковом камену

Дедијер, иначе, износи (у Новим прилозима за биографију Јосипа Броза Тита, у другој књизи), да је имао у рукама три Титова аутобиографска текста – из 1935, 1945. и 1952. године, и да само у једном од њих, у оним из 1935, Тито говори о учешћу у рату против Србије, од августа до децембра 1914. године. Кад је хтео, на основу првог аутобиографског текста из 1935. године, да пише о Титовом учешћу у операцијама на српском фронту, добио је, наводно, директиву од Милована Ђиласа да то не чини.

 

Злочини над цивилним становништвом: Борбе у Мачви и на Колубари биле су, заправо, рат Срба и Хрвата; најмасовније злочине чиниле су трупе Тринаестог загребачког корпуса

 

Као и Тито, у 42. домобранској дивизији („Вражјој дивизији“, како је још називана), у 25. пуку, против Срба борио се и Влатко Мачек, вођ Хрватске сељачке странке.

За разлику од Тита, Мачек је у својој аутобиографији, објављеној у Њујорку, описао у којим је све биткама учествовао са својим пуком у Србији. Поменуо је да је (а то значи и Тито) учествовао и у крвавим окршајима код села Попинци и Пећинци са српском војском која је била прешла Саву, а затим у бројним борбама на Колубари…

У Мачековом и Титовом 25. домобранском пуку, командант „докнадног“ батаљона био је Славко Штанцер, који ће 1941. године постати први човек у војсци усташке, односно хрватско-муслиманске државе. Био је „разглашен као највећи јунак 42. домобранске вражје дивизије“, каже Ј. Хорват. Јуришајући испред својих војника, он је већ у првој недељи рата у Србији изгубио десну руку…

Припадници „докнадног“ батаљона били су углавном добровољци. Међу њима, како се тврди с много уверљивости, налазио се и познати првак Хрватско-српске коалиције и крупна политичка фигура у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца – Србин Светозар Прибићевић.

Од разбојишта, на којима је највише пало Хрвата и муслимана на једној, и Срба из Србије на другој страни, међу најпознатије спада Мачков камен. У септембру 1914. године, овде су српски војници „падали као снопље пред непријатељском снагом“, сведочи пуковник Милан Ј. Радојевић. Преполовљене су две српске дивизије – Дунавска дивизија I позива и Дунавска дивизија II позива…

 

Димитрије Туцовић пао од братске руке

Најкрвавија битка чини се да је ипак вођена на Гучеву. Против српске војске ту су дејствовале јединице 13. загребачког корпуса. Бајонети су у много случајева овде одлучивали све… Истина је да су Хрвати у аустроугарским униформама на Гучеву задали Србима много јада, али је такође истина да су и они сами били овде у маси покошени најбриткијом косом смрти… На српској страни најнеустрашивији су били припадници четничког одреда Војина Танкосића, једног од извршилаца династичког преврата од 1903. године и истакнутог припадника „Црне руке“. Али они су највише и страдали… Од 700 његових бораца (Руднички одред) само је 50 њих преживело борбе на Гучеву и борбе на другим местима вођене потом.

Загребачки 13. корпус био је и у операцијама на Колубари ударна песница аустроугарске војске. Јединице овог корпуса (36. и 42. пешадијска дивизија) нарочито су се истакле борбама против Моравске дивизије I позива, на десној обали Љига, у периоду од 18. до 25. новембра 1914. године. Рачуна се да је од куршума и бајонета припадника Загребачког корпуса убијено 4.200 бораца Моравске дивизије… Међу погинулима налазио се и вођа српских социјалиста Димитрије Туцовић који је, како се види из његовог дневника, наслућивао да ће пасти „од руке брата с друге стране“.

 

У „Вражјој дивизији“ (42. домобранска), у 25. пуку, цара и жуто-црну монархију служили су Јосип Броз – који ће ту епизоду прескочити у својој биографији, Влатко Мачек… а у „докнадном“ батаљону био је и потоњи вођа Срба у Хрватској Светозар Прибићевић – и то као добровољац

 

Кад је српска војска, 3. децембра 1914, започела противофанзиву (Прва армија под командом Живојина Мишића потоњег војводе) и већ у првом налету разбила 16. аустроугарски корпус (претежно састављен од Херцеговаца, Далматинаца), Загребачки 13. корпус је опет био онај који се српској војсци и најжешће и најуспешније супротставио, нарочито 42. пешадијска дивизија. Тек кад је Моравској дивизији пошло за руком, после многих јуриша на бајонет, да сломи отпор 36. пешадијске дивизије, почела се 42. дивизија, немајући другог излаза, повлачити са мостобрана Чавка-Вражје брдо…

 

Тралала, тралала, Србија пропала

Живко Продановић, лекар, резервни санитетски поручник који се по мобилизацијском распореду нашао као Србин у Загребачком корпусу (у 26. пучко-усташкој пуковнији из Горњег Карловца), оставио је сведочанство трајне вредности о одушевљењу хрватског грађанства при испраћају пука у рат против Србије. А затим о томе како се пук тукао у рату против Србије и какву је пустош и какав јад остављао за собом.

„Цео Карловац је био у заносу од весеља и од среће“, стоји у Продановићевом тексту. „Сад ће једном Влахе да истребе. Што Хрвати нису могли напред, томе су само Срби криви били. Зато доле са Србијом, клицало се на све стране“.

По речима Продановића, „већег одушевљења за рат не беше зацело ни у Пешти, ни у Берлину. Нека потајна сила све је слојеве Хрвата дражила и најумеренијим скоро мозак заврнула. Хтело се по сваку цену крви и то најрођеније“.

Официри пуковније отворено су говорили, да је рат са Србима добро дошао. „Јер откако је Хрвата није било згоднијега тренутка за нашу ствар. Велика Хрватска може, само на рушевинама Србије да се уздигне, јер велика Србија и велика Хрватска не могу никад једна поред друге постојати. Или једне или друге мора нестати“.

 

Опште одушевљење за рат са Србијом појачавали су у Карловцу војна музика и на брзину састављени војнички хорови, који су као навијени понављали: „Тралала, тралала, Србија пропала…“

 

Тако како је било у Карловцу, тако је било и у другим градовима Хрватске. Загреб је при том преднјачио у свом одушевљењу за рат против Србије. Град је, како каже Јосип Хорват, „у коловозу 1914. добио нов ритам, који удараше топот чета у штукасто-сивим одорама и сасвим неочекивана песма:

„Ој, хрватски храбри сине,
Превези ме преко Дрине!
Освећена крв још није
Фердинанда и Софије…

И никоме видљиво није била та пјесма зазорна. Становништво Загреба без разлике сталежа, које је некоћ одушевљено пљескало бунтовничким пјесмама омладине, сад је исто тако одушевљено пљескало војсци на поласку на бојиште. Дапаче из кругова, који нису били франковачки, чуле су се оштре ријечи против Србије, јер да је она скривила рат…“

 

Карловачке усташе убијају и пљачкају по Обреновцу

Исидор (Исо) Кршњави, хрватски политичар и професор Свеучилишта у Загребу, овако је пак, у бечком листу „Естерајхише Рундшау“, у броју од 1. октобра 1914. године описао одушевљење Загрепчана за рат против Србије:“ Одједном се појавише хиљаде на улицама, право свечано расположење се свих домогло, заставе у хрватским бојама лепршају на кућама. Чују се гласни поклици: Живио наш краљ Франц Јосиф. Слава успомени убијеног престолонаследника. Доле са Србијом! Освета убицама!“

Као и припадници других аустроугарских јединица са територије Хрватске, и војници 26. пучко-усташке пуковније из Карловца остављали су у Србији само крвав траг за собом. Од њих је тешко страдао и Обреновац… „Као гладна дивљач“, пише Продановић, „размилела се цела наша пуковнија уздуж и попреко Обреновца, готова да пљачка где шта нађе и да кида, ако јој се што успротивило буде… После неколико часова није се Обреновац могао ни познати. Све је било разривено и разбацано… То није било ништа друго до гадан излив ратне суровости… Осим тога и мржња је урадила своје, јер што је српско било, требало је у један мах да нестане. Тако су учили одгоре, тако је радила солдатеска…“

 

Елита аустроугарске војске били су босански и херцеговачки пукови

У аустријској историографији између два рата, али и новијој и најсавременијој, тешко да се игде ишта може наћи о дивљању Јужних Словена у аустроугарској војсци на територији Србије. Кад се пише о њима, пише се, пре свега и у првом реду, о њиховом „часном извршењу обавеза“. Као пример за то наводе се најчешће припадници босанскохерцеговачких пукова, уз нагласак да су ти пукови били најелитније јединице у целокупној аустроугарској војсци.

Према „Златној књизи“ Врховне команде аустроугарске војске, у којој се налазе подаци о свим носиоцима златне медаље за храброст (до 1917. године медаље су биле од чистог злата), ово ретко додељивано признање добило је 106 припадника босанскохерцеговачких пукова. Укупно, иначе, војницима и официрима босанскохерцеговачких пукова додељено је у рату 1914-1918. године 33.318 разних медаља за храброст – златних, сребрних и бронзаних. По броју добијених златних медаља, апсолутни рекордер у читавој аустроугарској војсци био је 2. босанскохерцеговачки пук са 42 медаље. (Други пукови добили су највише између осам и десет златних медаља). Носиоци већине од 106 златних медаља које су добили припадници босанскохерцеговачких пукова били су муслимани и Хрвати (муслимани 63 медаље, а Хрвати – 38). Међу преосталим носиоцима налазило се и неколико Срба, којима у аустроугарској војсци иначе није било лако. Како износи К. Штурценегер, Срби су – у рату против Србије 1914. године – распоређивани најчешће у прву борбену линију, а иза њих – Хрвати и Мађари. Сваки онај ко би оклевао са отварањем ватре на своју браћу или, пак, пуцао увис, био би отпозади убијен…

За грешке, пропусте, огрешења о дисциплину и прописе уопште, за неизвршење наређења до у најмању ситницу, Срби у аустроугарској војсци били су врло строго кажњавани. Али, треба истаћи, не само они. Тако се поступало и са свим осталим припадницима аустроугарске војске, посебно Словенима и Јужним Словенима. Понекад су најтеже казне извршаване на најсуровији начин, и то само по одлуци војних старешина а без претходног судског поступка. Такав један случај збио се у Шапцу, 18. августа 1914. године. Пешадијски генерал Казимир фон Литгендорф командант 7. пешадијске дивизије која је држала Шабац, наредио је тог дана да се над тројицом војника – Чеха, по кратком поступку и без икаквог ислеђења, изврши смртна казна зато што су, упркос строгој заповести да се не сме пуцати без наређења, на обали Саве испалили неколико метака из својих пушака и на тај начин изазвали узбуну у војсци. Уз образложење да би извршење смртне казне стрељањем могло изазвати нову узбуну, генерал Литгендорф је наредио да се сва три чешка војника усмрте хладним оружјем – пробадањем бајонетима!