Српско наслеђе, број 10, октобар 1998, Васа Казимировић: Нискост ропских душа [из Архиве]

 

Полазећи од оваквих и сличних оцена, којима је био крајем 1912. и почетком 1913. године буквално затрпан, министар спољних послова Аустроугарске гроф Бертолд је дошао до закључка да се на српски, односно југословенски проблем што пре мора ставити тачка. У приватном писму државном секретару Немачке фон Јагову, он је рекао да српско питање „тангира у највећој мери наше виталне интересе и његово решење у великосрпском смислу могло би да доведе у питање услове наше егзистенције“.

Како је гроф Бертолд још рекао, бит проблема у односима двојне монархије и Србије јесте у томе што је крајњи циљ српске политике – откад је Радикална странка дошла на власт и под страним утицајем од великосрпске идеје начинила водећу политичку мисао – уједињење свих Срба у крилу српске националне државе, што, само по себи значи припајање Србији области Аустроугарске насељених Србима. При свему томе најгора је била околност, што је тежња за уједињењем у међувремену постала национални идеал свих Срба, коме је предуслов победоносни сукоб са Монархијом.

Ако се ово има у виду, без даљег би се могло рећи да се гроф Бертолд није нимало изненадио када је српска влада, као прва међу зараћеним државама, 1914. године саопштила своје ратне циљеве. Али сигурно је зато био изненађен и то пријатно – великом спремношћу Јужних Словена из Аустроугарске, Хрвата и муслимана у првом реду, али делимично и Срба, да као снопље гину у бојевима против Србије и њене војске…

Када је Прва армија, под командом потоњег војводе Мишића, кренула у противо-фанзиву, у првом налету здробила је аустроугарски 16. кор-пус састављен од Херцеговаца и Далматинаца. Али, Првој армији се жестоко супротставио 13. загребачки корпус. Тек кад је Моравска дивизија, јуришајући на бајонет, сломила отпор 36. дивизије, чувена Вражја дивизија (42. домо-бранска) морала је да се повуче, иако је директни напади нису могли померити. У Колубарској бици, каплар Јосип Броз постављен је за командира извиђачког вода.

 

Коме је војвода Вук у Мачви очупао уво

О томе како су се Јужни Словени борили у рату Аустроугарске са Србијом 1914. године, говоре и многа српска документа, а нарочито извештаји команданата српских јединица са разних линија фронта. У извештају команданта Комбиноване дивизије I позива народне војске, упућеног команданту III армије, 30/17. децембра 1914, каже се, на пример, „да се Срби и Хрвати у аустроугарској војсци врло добро боре, да хоће да иду на бајонет, а на Гучеву, где је према овој дивизији био цео 13. корпус, њихово јунаштво било је близу равно јунаштву пукова ове дивизије…“

О неком пребегавању Јужних Словена из аустроугарске војске на страну Срба, поготову у већим групама, све у свему – није било ни помена о помену. Они, пак, Јужни Словени који би допали заробљеништва, само су у ретким случајевима показивали воље да се као добровољци пријаве у српску војску. Р. А. Рајс каже (у својој књизи „Шта сам видео“), да је само њих 70 крајем септембра 1914. године, после битке на Церу, изразило жељу да се бори у редовима српске војске. Академик Љубомир Стојановић износи један карактеристичан случај који се збио у Мачви, а који се тиче разочараности легендарног војводе Вука у неспремност заробљених Срба у аустроугарским униформама да се јаве у добровољце. Кад је он, после једне љуте битке, из гомиле заробљеника издвојио Србе на једну страну и позвао их да уђу у састав његове јединице – нико, ама баш нико, није хтео да се позиву одазове. Рањен у десну руку, војвода Вук је тада левом руком једном од тих заробљеника – „отчупао уво“.

Колико се мало Јужних Словена, палих у ропство 1914. године, одлучило за пријављивање у српску војску, сведочи и податак да се од њих 20.000 – од чега више од 10.000 Хрвата – колико их је било заробљено током Колубарске битке, до 12. децембра 1914. године, у добровољце пријавило свега 450 Срба и 22 Хрвата (број аустроугарских војника у српском заробљеништву износио је тада иначе 600 официра и 43.317 подофицира и војника). „Ако се има у виду укупан број Југословена – заробљеника у Србији“, каже и Драгослав Јанковић, „онда се мора констатовати да је проценат, нарочито међу Хрватима и Словенцима, оних који су се из заробљеништва пријавили у добровољце био врло мали (нарочито ако се при том имају у виду успеси и слава коју је српска војска задобила и у балканским ратовима и у првој години светског рата)“.

 

Сремски добровољачки одред истакао се у одбрани Београда

Први добровољци били су младићи који нису служили ни у аустроугарској ни у српској редовној војсци. Углавном то су били Срби из Србије (највећи број), Македоније, Војводине, Санџака, Црне Горе, Босне и Херцеговине. Међу њима је било и нешто муслимана и Словенаца.

Један део ових добровољаца са територије Аустроугарске били су младићи који су били дошли на прославу Косовске битке, 28. јуна 1914. и остали у Србији. Већу групу добровољаца чинили су Срби из Срема, који су се са српском војском повукли у Србију у септембру 1914. године. Од њих је образован Сремски добровољачки одред, који се истакао јунаштвом при одбрани Београда 1915. и тада највећим делом изгинуо. Од добровољаца, на самом почетку рата, формирана су четири одреда – Златиборски, Јадарски, Руднички и Горњачки. То су у ствари били четнички одреди. Они су дејствовали према посебном упутству Министарства војске од 3. августа 1914. године („са дивљом енергијом и крајњом неустрашивошћу“). Сви припадници ових одреда показали су се у свему као велики јунаци.

На масовније пријављивање у српску војску, заробљене Јужне Словене није могло 1914. године да покрене ни крајње коректно држање српских војних и цивилних власти према њима, као и према свима ратним заробљеницима, о чему се говори језиком непосредног сведока и у књизи професора Марка Јаковљевића, објављеној у Суботици 1923. године.

 

Хрвати, Словенци, Личани и Далматинци кренули су на Србију нахушкани невероватном мржњом својих продатих политичара, улизичких новинара и – католичке курије: Злочини са благословом Ватикана.

 

Кад је током једног ноћног јуриша своје 28. осјечке усташко-пучке пуковније, код села Баћевци близу Мислођина, са неколико другова допао заробљеништва, Јаковљевић је одмах био изведен пред команданта Обреновачког одреда, потпуковника Лешјанина. „Дочекао нас је врло лепо“, каже Јаковљевић. „Ко вас посла у луде?“ – запитао је потпуковник Лешјанин Јаковљевића, а онда рекао да је управо на том делу фронта припремио клопку аустроугарским војницима, али да је изричито наредио својим борцима да никог не убијају, јер су ти војници Срби и Хрвати, већ да их све лепо похватају, што се углавном и догодило… Заробљено је 8 официра и преко 500 војника. Сви ти официри, пошто су почашћени, готово без пратње пребачени су фијакерима у Ресник, а одатле даље у Ниш.

У Нишу, заробљени официри, Срби, Хрвати и други, могли су се кретати сасвим слободно и хранити у гостионицама и кафанама. Јаковљевић, као Србин, и још један официр – Хрват, такође заробљеник, постали су чак цензори на војничкој пошти за писма у иностранство…

„Таквој предусретљивости нисам се надао“, пише Јаковљевић у својим успоменама. „Ја сам се у Србији осећао слободан… Предусретљивошћу људи из Србије, ја сам провео три године рата у Швајцарској… док су други људи, нарочито Србијанци, гинули и патили се по рововима, док су у Србији били гањани, вешани итд., ја сам уживајући заштиту и плаћу од Србије живео у Швајцарској пуним, врло угодним, културним животом. Сматрам за дужност да ово споменем са искреном захвалношћу“.

Све ово не значи, ипак, да су српски официри били спремни да без даљег забораве како су се против њих борили заробљени Јужни Словени.

Напротив. Они су то често помињали и нису крили своје нерасположење због тога. „Нарочито незадовољство је владало према Хрватима“, наглашава Јаковљевић. „Ови су се збиља у почетку рата показали највећим делом као огорчени непријатељи Србије, династичнији од самих Аустријанаца. Борили су се лудо јуначки, па су и у Србији чинили зверства исто као и Мађари. Људи у Србији то нису могли да разумеју, и због таквог понашања Хрвата у почетку рата и у току 1915. године, и поред декларације Народне скупштине да се Србија бори за ослобођење и уједињење Срба и Хрвата…

Незадовољство српских официра отворено испољавано према Хрватима, али и другим заробљеним Јужним Словенима није имало, међутим, никаквих последица по њих. О томе је чак писала и оновремена штампа у Загребу… У листу „Хрват“, на пример, у броју од 27. марта 1915, написано је, да се са Хрватима – заробљеницима у Србији поступа коректно, да се и војницима и официрима допушта сасвим слободно кретање. Све је то учинио овај лист (орган Старчевићеве странке права) с јасном тенденцијом – да умири јавност у погледу судбине хрватских заробљеника. Међутим, у хрватској историографији, то је сасвим друкчије протумачено – све у циљу да се докаже да се таквим поступком према заробљеницима хтело деловати у правцу наговарања хрватских војника у аустроугарској војсци да се добровољно и у што већем броју предају Србима, иако у то време борбе у Србији нису више ни вођене.