Жарко Видовић: Слобода је директни пут у покајање

Говорили сте да сте у то време добили снажну вољу за животом и да Вас је то касније утицало као нека врста посебног животног искуства. Колико су ти разговори у логору одредили Ваше схватање значаја дијалога?

Такве дијалоге, суштинске, какве смо тада водили, у парохијским домовима никад нисмо имали. Дан-данас кажем да не могу да замислим зашто се противе литургијском дијалогу после Литургије. Уместо тога свештеници нам држе проповед којом прекидају Литургију, читају проповед написану јуче, не водећи рачуна да ли ту проповед чују сви присутни. А Литургија не сме да се прекида, већ када се заврши, свештеник каже с миром изађите, и да тако смирени разговарате, јер када смирено разговарате то више није полемика у којој нико никога не слуша, то је разговор између људи који се узајамно поштују.

После Литургије требало би да се окупимо у парохијском дому и да разговарамо, али не о ономе што је проповедао свештеник, јер он је проповедао по чтенију (у црквеном календарчићу пише шта ће бити читано из јеванђеља, а шта из дела апостолских или посланица) и то је повод, што значи да је увек дата једна тема. Када, рецимо, четрдесет година учествујете у тим разговорима, ви постанете лаички богослов са више знања од оних који су тек завршили Богословски факултет – и то из разговора међу људима, зато што једино самоспознаја, која подразумева покајање, представља једини могући начин да човек сазна ко је он, шта је он, који је смисао његовог живота.

А када говоре да је теологија наука о Богу, то је за мене безбожнички. Немогућа је наука о Богу. Немогућа! Могућа је једино наука о човеку, и то онолико колико нам је Бог омогућио давши нам слободу да мислимо о себи, да говорило о себи, да располажемо својим искуством, да ли ћемо га исказати или сакрити или лажно приказати, како ћемо га искористити, за какву акцију, за какво понашање  – то је дато човеку и то је моћ слободе.

Нико не води рачуна о томе, рецимо, црква Светог Марка има седам парохија, што обухвата преко 200.000 становника, а немамо више од двеста људи на Литургији. Свештеници се стално понашају као да нас уче о вери. Они могу да нас науче шта је обред, могу да нас науче о историји Цркве, али шта је вера? Слушајте, нема тога философа, естетичара који ће успети да објасни шта је уметност или шта је вера. Само нам је дато да реагујемо уметношћу на уметност и вером на веру. Ако немате вере узалуд вам причам и учим вас вери.

Шта је слобода за верујућег човека?

Пре свега слобода је директно увод у покајање, сазнање своје суштине и свог греха, према томе и свог односа према Богу. А када тачно одредите свој однос према Богу, онда знате шта је ваше и немојте да ту слободу претварате у божанство као што је то радио сатана у Његошевој Лучи микрокозми, који је ту слободу прогласио божанским елементом и на тај начин се претварао да је сличан Богу. Не, то је слобода смртног човека, и он мора да буде задовољан том слободом, она је само предворје, припрема за трансцедентално осећање које је догађај!

Да ли је самоспознаја могућа подвигом поста, молитве и покајања?

Самоспознаја је могућа искључиво у дијалогу, јер у самоспознаји човек излази из свог искуства, сусреће се са туђим искуством, с неким са којим води разговор. Тај разговор мора да има карактер дијалога а не полемике. Дијалог је сагласност у Логосу, сабраност, а полемика је рат у коме се доказује ко је паметнији.

Платон је предвидео дијалог, његова дела су писана као дијалози, а циљ читаве философије код њега је самоспознаја, а не спознаја света. Значи, самоспознаја је могућа само у дијалогу: јер је само саговорник кога поштујеш у стању да открије слабости и недостатке у твом знању а да није свестан да је открио, као и ти у њему, а да ниси свестан да си их открио. То је тајна дијалога. Да је дијалог тако значајан види се по томе што је Литургија могућа искључиво као дијалог. Литургија је највећи ауторитет у хришћанству, већи и од Васељенских сабора. Литургија је дијалог јереја који служи и верника, дијалог пред Богом. Ми врло често не схватамо ту природу Литургије, па се дешава да, рецимо, протођакон чита Господњу молитву, Оченаш, чита Символ вере којим ми верници исказујемо нашу веру, Господњу молитву којим се обраћамо Богу да нам опрости грехе као што ми праштамо… Нас не може нико да замењује у тој молитви, као што не може да нас замени у причешћу или крштењу.

Тај дијалог је оно што се дешава пред Богом у Цркви и због тога се људи и окупљају, јер дијалог је пред Богом и у том дијалогу су подједнако важне обе стране, оба саговорника, с једне стране народ који на грчком значи хор, а код нас значи коло. Тога има у Његошевом Горском вијенцу: верујући народ који разговара са Владиком Данилом, који је једини сагласан са њим, док га главари уопште не разумеју. Једини ко разуме и Владику и народ је Игуман Стефан који је изнад Владике, као што је манастир изнад световне власти.

Какав је значај поста и шта је смисао молитве?

Пост је надзор над собом, као свест моћи коју имамо над собом, пре свега над свим могућим нагонима: и храном, и пићем, али и грабежом, и властољубљем итд. За време поста треба победити све те страсти. Међутим, код нас се верујући ограничавају да за време поста држе под влашћу само страст јела, а о осталима страстима мање воде рачуна – о властољубљу, о гордости… као да не схватају да када је у питању храна, ту још могу и да погреше, али да у овоме другоме никако не би смели.

Молитва је разговор са самим собом пред Богом у коме се води унутрашњи дијалог са својим другим лицем, са својим искуством. Ипак, тај дијалог нема плода као дијалог са ближњим, јер молитва није довољна, нема смисла без Литургије. Литургија је изнад молитве, јер молитва је у Литургији, а молитве укључене у Литургију делују јаче него када се говоре код куће, приликом преслишавања, сећања и припреме за Литургију.

Библија нема везе са истраживањем космоса. Има везе са човековим погледима на космос који су греси, грешке и заблуде. Човекова гледања на космос, исправна или погрешна, су карактеристике човека а не космоса. Библија је искључиво наук о човеку, укључујући и све његове заблуде и грешке, које јеврејски пророци износе врло отворено и без икакве спекулације. Баш зато је та књига света. Оно што човек највише може знати о Богу је оно што може да сазна о себи, јер једино тако може да уђе у природу божанског ума и да има представу како је Бог стварао човека. Дакле, човек се једино самоспознајом приближава Богу, јер кад спозна своју суштину, он ће осетити шта Бог хоће, шта је хтео, сазнаће нешто и о Богу који је несазнатив. О Богу се може знати онолико колико знамо и о себи јер нам само тај део божијег ума може бити доступан.

Били сте марксиста, а касније сте објаснили марксизам као наставак западне метафизике. Како је изгледало то Ваше преумљење, и колико Вам је то искуство помогло да сагледате заблуде западне метафизике?

То је почело већ у Загребу. Професор физике, Каталинић, питао ме је на испиту о инерцији. Кажем му: „Па то је објашњено дијалектичким материјализмом“. А он мени каже: „Нисте читали Енгелса. Узмите и прочитајте, а онда дођите да ми кажете да ли је то тако, а сада ево вам петица.“ И то је први предмет из којег сам пао.

Тада нисам имао никакво политичко искуство, осим што смо се пре рата тукли са ХДЗ-ом, а у рат сам отишао као добровољац да браним своју земљу упркос партији која је била против тога. Наше образовање било је наивно, гимназијско, сувише конзервативно да би уопште давало било какав одговор на проблеме у којима живимо. Гимназија је била толико застарела да смо ми потпуно неспособни стигли у Загреб, то је као да са бабиним лекцијама идеш у војску.

У Упсали су нарочито нас бегунце опкољавали коминусти који су били истински, заиста просовјетски људи. Од њих смо добијали штампу, водили су нас на приредбе, позивали су нас да им певамо наше песме. Будући да сам имао краљевску стипендију, ишао сам сваког месеца на контролу, на разговор. Мој шведски је било лош, говорио сам њихов простачки народни језик. Када сам рекао с ким се дружим протестантски свештеник код којег сам ишао на разговор ми каже: „Добро, ево Вам Енгелс на шведском, ево Вам Маркс, ево и Стаљин на шведском језику“. А био је побожан човек, протестант. Тада сам већ читао и проучавао Лењина и нисам га више волео, јер је већ постојала врло јасна представа о руском социјализму.

Када сам изашао из затвора 12. децембра 1947. и отишао у Београд. Мој друг из логора је био графичар и директор Графичко-индустријске школе у Цетињској улици, и он мени помогне да добијем посао професора немачког у тој школи, да добијам плату и два литра млека дневно – што су графичари добијали због олова. Такође написао је молбу да ме приме на ванредно студирање филозофије. Мене приме и ту ми се згадила филозофија, ту је одмах почео мој обрачун са њом. Филозофски факултет је водио Душан Недељковић, иначе директор комисије за осуду београдских интелектуалаца који су наводно сарађивали са окупатором, који је као и Марко Ристић потписивао смртне пресуде без суда. Недељковић убрзо постаје и академик и тамо је диктирао персоналну политику.

Међутим, све је то требало проћи. Ето, и сада имам према комунистима став другачији него што они најчеститији причају, ако има таквих, исто тако и о националистима који лажу да су то, јер сам коначно видео шта је заправо патриотизам, шта је заправо вера, шта политка а шта историја. Сматрам да човек треба да се у својим ставовима руководи историјским а не политичким, дневним интересима. Историја је континуитет који повезује све генерације потчињене једном те истом циљу и нема те политике која тај циљ обара. Тај историјски циљ је надполитички и очекујем да такав циљ има и Црква, али и ту сам се изненадио.

У Фочи сам, када је основана Академија 1993. године, по препоруци сарајевског митрополита Николаја био одређен за главног предавача. И када сам предавао како треба да се понашају војни свештеници и официри Републике Српске, и причао да нипошто не смемо да се завадимо с муслиманима, јер циљ је Американаца да у Босни Срби заратују са муслиманима, како би се светски муслимански покрет окренуо против Срба и против Руса. Као што је Тито настојао да преко Покрета несврстаних, муслимане који су били врло антиамаерички настројени окрене против совјета. Говорио сам, значи да никако не смемо да улазимо у сукоб с муслиманима, говорио сам и о вери, онако како ме је баба још учила. Покојни Никола Кољевић је то добронамерно коментарисао: „Он нама прича своје старе скојевске пароле.“

Дипломирали сте историју уметности и радили као ликовни критичар; Ваш докторат „Мештровић и савремени сукоб скулптора с архитектом“ посвећен је уметности; објавили сте и књигу „… и вера је уметност!“. Колико је Ваше бављење уметничким надахнућем утицало на ваше схватање Цркве, вере и духовног искуства?

Уметност је моћ осећања као што је и вера моћ осећања. Дакле и вера и уметност су једнако осећања, а не наука, не идеологија, не експеримент, не метафизика. Могу да владам својим телом, понашањем, али не и својим осећањем. Наиме, у исто време док нешто осећам могу да се понашам супротно осећању, али њиме не могу да владам јер има друга сила која влада осећањем. Могу, рецимо, да кријем мржњу, да будем љубазан према човеку који је опасан, могу да кријем љубав и будем строг према детету које волим, јер ја могу да владам телом и понашањем а да сакријем осећање. Међутим, када треба да изразим осећање, могу да га изразим искрено, отворено на крају или уметнички или верски.

То сам открио већ у логору, потом у Шведској, у затвору у Југославији 1945/47. године.

Причао сам о наступу модерниста који су се прихватили естетике слободног личног израза. Не може слободни лични израз да се диктира осећању. Осећање је спонтано, не може бити планирано, предвиђено, пројектовано, јер не може да се наметне души. После сукоба са ИБ наши модернисти су се окренули против есететичких принципа и почели да намећу слободни израз, па сам тада заузео став против модерниста и стао на страну конзервативних, класичних, чувара чистоте уметности.

Због тога ме је на Филозофском факултету исти онај Недељковић оборио из естетике, те сам морао да учим глупости из његових скрипти. Савладао сам то, добио прелазну оцену, а онда се уписао на Историју уметности код Радојчића, ратног заробљеника. Он се нама обраћао, поготово као продекан, тако да је посебно водио рачуна о студентима који су били у логору. Радојчић је био величина и ми смо тај његов став поштовали и нисмо злоупотребљавали.

Главна ствар у животу је личност с којом долазите у контакт, а литература је накнадно надопуњавање искуства стеченог из личног контакта, јер нема драгоценијег искуства од личног контакта и нема те литературе која ће вас формирати. И ако неко мисли да га је формирала литература, то га је пре тога нешто већ формирало за литературу. Нека личност га је припремила. Личност је утисак а не знање.

Када гледате неку изложбу, или читате књигу то оставља утисак на вас, као печат. После тога носите тај печат и размишљате о утиску, а не о уметности. Не можете да размишљате о уметности, него само о утиску који је она оставила на вас. Као што ми мислимо о свом искуству. Ја не мислим о вама када одете, већ о мом искуству које сам стекао с вама, то је једино о чему ћемо да мислимо када се растанемо. Искуство је, значи, мистеријско. Јер мистерија је осећање и о уметничком и о верском, зато што ми не познајемо силу која у нама изазива осећање. Оно се догађа и оно нас увек изненађује и увек је ново, и свако је осећање оригинално, изворно.

Професор Светозар Радојчић је једна од тих личности која је утицала на Вас. Колико је његов рад оставио трага на читаву послератну генерацију студената и српску културу?

Када сам студирао Историју уметности, где се осам семестара слушало о фрескама, иконама, полагао сам испит код професора Радојчића. Он покрије слику и пита шта је ово? Кажем Распеће Христово. Опет пита, а где је сликано? Кажем у Студеници. Где у Студеници? Па на западном зиду. Па ко је ту? Ово је апостол Јован, а ово је Богородица. А како је то? Христос каже… А из кога је то дела Светог Писма? Три питања за неколико минута и ево ти десетка! Тако је било код професора Радојчића који је био сасвим другачији предавача од Недељковића.

У време када су млади модернисти почели да игноришу традицију појавила се изложба фресака у Паризу коју је припремио Светозар Радојчић. То је била невероватно значајна изложба. Радојчић је као официр био заробљеник у Немачкој, а пред рат је у Скопљу био предавач на факултету историје уметности. Био је Сремац, а као официр православан човек… И у заробљеништву је приређивао Литургије, а да би имао храм, направио га је од дасака и сликао фреске и иконе. Тим православним службама у заробљеништву присуствали су и француски официри, и то из врло угледних француских породица, а касније се показало, врло блиских Де Голу, који иначе није могао да смисли Тита. Када се завршио рат, они су све то представили Де Голу. Није прошло пуно времена из Француске је од Де Гола дошло писмо влади и парламенту да он жели да у Паризу организује изложбу српских фресака и икона. Тада су Радојчић и Дероко приредили ту изложбу, а ми студенти, нарочито они који су били сликари, као покојни Томашевић, правили смо копије. Када се одржала та изложба она је постала париска сензација, па је у то време не само француска него и друга западна штампа била препуна похвала о српској уметности као претходници ренесансе. То је ЦК јако разљутило, па је донета одлука о новој политици у култури – модернизам против традиције.

Мени је жао што је он заборављен. Јер, да није организовао изложбу фесака у Паризу питање је шта би данас било са српским манастира на Косову и Метохији, јер они су том изложбом задобили међународну пажњу. Имате Италијане који су читали да је српско црквено сликарство претеча ренесансе, па и данас њихови војници у Дечанима прелазе у православну веру. То је Радојчићева заслуга. Заиста његова! Ето шта један човек може.

Радили сте у Институту за књижевност и уметност на пројекту изучавања континуитета платонске мисли – од српског средњег века до Његоша. Из тог рада су произишли многи чланци и књига о Његошу (Његош и Косовски Завет у Новом Вјеку). Да ли сте на неки начин били припремљени за Његоша, да он доврши ваше искуство?

Немам паметније објашњење за своје ставове од оних које сам нашао код Његоша, и када сам видео колико он правих ствари каже, којих ја нисам могао да се сетим… А данас га не би примили у Удружење књижевника!

Човека формира утисак, а не поука. Ви слободно располажете својим искуством, мислите о њему на свој начин, сређујете га, систематизујете по групама по појмовима, али то су све представе о искуству. Човек у мишљењу користи искуство и распоређује га како он хоће. У осећању се то не дешава,  већ се без икакве припреме то искуство преображава и тим преображеним искуством одједном човек нешто види другачије него што га је пре тога видео. Према томе догодио се неки преображај човековог искуства, и то је тајна, и зато се зове мистерија. Ми још увек не знамо ту тајну која у човеку изазива осећање и нема тог психолога који вам о томе може нешто рећи, а онај који научно хоће да објасни осећање, он је или луд или лаже. Осећање остаје човекова тајна, и зато је Личност човекова тајна, и зато је човек као Личност тајна.

Као што каже Његош „С точке сваке погледај човјека/ Како хоћеш суди о човјеку/ Тајна чојку, човјек је највиша/ Твар је творца човјек изабрана“ или кад каже „Шта је човјек а мора бит човјек!/ Тварца једна те је земља вара, / а за њега види није земља“.

То је тај моменат када се човек уздиже изнад себе и када га то у животу усмерава – то је оно натприродно у човеку. Природна је смрт, природан је апетит, све је природно, али осећање нема те природе која је нама доступна и разумљива. То је тајна природа. Зато религија није учење о природи, о свету него о човеку, искључиво о човеку! Библија је антропологија а не космологија. Када неко на основу Библије хоће да објасни природу, свет, то је глупо, као када на основу научних сазнања покуша да растумачи рецимо стварање света, јер Библија не износи како је стваран свет, већ како човек замишља да је свет стваран. Библија је слика о човеку, и ако хоћемо да размишљамо о Библији треба да размишљамо о себи а не о свету о коме Библија говори. То је човекова представа, а човекова представа је човек.