Искра, 3. 3. 2024, Владимир Умељић: Срби уједињени само у тежњи раскољавања? [Иницијатива]

„Декларација о Србоциду хрватске државе 1941-1945. и логору смрти Јасеновац“ Фото: screenshot

Сви који се баве народним послом, националним интересом, више него добро познају огромне тешкоће и проблеме, себичне и зле намере, и жустро делање светских зломоћника, са којима се све време суочавају.

То су спољни и дословце малигни утицаји. Шта је, међутим, са унутрашњим условима, односима, преко потребном једнодушношћу и координацијом напора при борби за истину, правду, за преживљавање?

Од насушног значаја је саборност, обједињавање свих родољубивих снага ма ког профила, стављање општег интереса изнад свих других, личних и партикуларних, јер само тада је оправдана нада у опстајање национа, национално-верског, традиционалног и културног идентитета.

Постоји ли, међутим, и у којој мери код нас свест о императиву саборности?

Или се увек изнова срећемо не само са отвореним непријатељством зломислећих, већ и са (жалосним) потврдама старе мудрости, да је пут у пакао неретко поплочан најбољим намерама?

Овде пар примера из живота о раду у корист сопствене штете и један апел.

Познато је како је неславно завршила иницијатива Смиље Тишме да се у Скупштини Србије донесе Резолуција о геноциду хрватске државе 1941-1945. Сада има нових иницијатива, међу њима и „Декларација о Србоциду хрватске државе 1941-1945. и логору смрти Јасеновац“, од пре извесног времена и сличан предлог, иза кога стоји „Покрет Срба Крајишника“.

Какве су шансе да дође до усвајања једног оваквог документа на државном нивоу?

Својевремено игнорисање и фактички одбијање предлога Смиље Тишме, преживеле мученице логора смрти хрватске државе 1941-1945. и најстаријег члана српског парламента, било је најпоразније падање на испиту савести, свести и одговорности српске Скупштине, али и читаве политичке структуре у Србији, јер парламент је само њено огледало.

Но погрешно би било одустајати, јер такав одавно неопходни документ је од виталне, историјске важностии и, не само са српске тачке гледишта, од светског значаја. О томе сведоче примери Јевреја, Рома, Јермена…

Свакако, ујединити Србе и око најзначајиијег и најпозитивнијег пројекта од националног интереса, то је Сизифов посао. Али неко мора и то да ради и свака иницијатива у том смислу је више него добродошла.

Но, зар не би било продуктивније усагласити се око једног текста и само за њега скупљати потписе, све до испуњавања услова за референдум? И тиме, ако већ не иде другачије, приморати српску Скупштину да о томе коначно одлучи?

Несумњиво, али како то учинити, када је свако у нас најпаметнији, најоригиналнији, управо јединствен, непоновљив? Ја сам ову „Декларацију о Србоциду…“  поставио 2022. на интернет и тада контактирао велики број релевантних удружења и појединаца, поред осталих и Удружење Крајишника, замолио за подршку и сарадњу.

Та подршка је остала на неодређеном и необавезном нивоу, што значи изостала и сада они објављују свој текст. Нека им је са срећом, желим им сваки успех, али коме користи такво расцепкавање и уситњавање, некаква непотребна и само контрапродуктивна, бесмислена конкуренција?

Јер некакав „такмичарски дух“ би у конкретном случају био само перверзан, зар не?

Сличан став је евидентан, само још један пример, и у односу на Terminus technicus Србоцид, који сам (аналогно Холокаусту за геноцид над Јеврејима) пре више деценија почео да уводим у науку, као специфичну ознаку за брзо препознавање геноцида хрватске државе 1941-1945. над Србима и који се у међувремену појављује и у интернационалној литератури.

Јер и у овом случају нам пре свега пример Јевреја, од којих се само може учити како се свесни народи односе према својој историји, упечатљиво показује од коликог значаја је етаблирање таквог препознатљивог именовања у стручној и општој јавности.

Онда се пре неколико година одједном појављују челници иначе часног, вредног и приљежног удружења „Јадовно 1941.“ из Бањалуке, које се врло ангажује по питању културе памћења, и обзнањују Urbi et orbi, да су они ето сели, смислили и одлучили да је право именовање за то „Покољ“.

А када их ја потом аргументовано питам зашто то, чему тако фактички расколничко и контрапродуктивно делање, јер се одавно знамо и јер је њима врло добро познат мој труд у односу на именовање Србоцид, једини одговор је гласио: „Пажљиво смо прочитали Ваше писмо“ и – остају при томе.

Потом се сазнаје из медија, па ето и Јевреји имају два назива (Холокауст и Шоа) и при томе се гласно прећуткује, кажњиво занемарује чињеница, да су Јевреји у односу на културу сећања на страшни геноцид над њиховим народом светлосне године испред нас а о међусобној слози и солидарности да и не говоримо.

Да, они су одавно и у светским размерама етаблирали два назива а ми ни око једнога не можемо да се међусобно сложимо – зашто онда да га свет, да га било ко од не-Срба прихвата?

Нека је и њима у Бањалуци са срећом.

Не сумњам ни у њихове, барем у принципу добре намере, али заиста изгледа да су Срби превасходно уједињени у међусобном, грешном и погрешном раскољавању и надгорњавању, иако се искуствено врло добро зна, ко ту штети а ко се радује.

Другим речима, чему једна снажна (духовна) војска, када је „боље“ имати много усамљених и некоординисаних, локалних и слабачких герилских одреда? Али зар није заправо много корисније и ефектније говорити једним, уједињеним гласом, када већ сви гледају да заступају исте и витално важне интересе?

Жалосно, непотребно и штетно расипање, разводњавање, слабљење капацитета…

Да ли је пак, закључно, ова конкретна „Декларација о Србоциду хрватске државе 1941-1945. и логору смрти Јасеновац“ успех или само још једна узалудна иницијатива, још један „слабачки герилски“ потез?

Једна таква иницијатива никада није узалудна а успех је већ да се она појавила у јавности. Успех је такође, да се међу потписницима налази 25 доктора наука, од тога 13 универзитетских професора и 3 aкадемика.

А далеко највећи успех је, да су потписи подршке стигли из толико земаља, не само из Србије, Републике Српске и Црне Горе, већ и из Немачке, Француске, Велике Британије, Швајцарске, Италије, Аустрије, Холандије, Данске, Шведске, Финске, даље из САД, Канаде и Аустралије, па чак и са Антиба…

Успех је да су ови Срби из различитих крајева света врло упечатљиво демонстрирали своју национално-верску укорењеност и повезаност, своју свест и савест. Такво схватање слоге, солидарности и саборности се само може пожелети читавом народу.

Легитимно је питање, међутим, број потписника се тек приближава цифри од 300 имена, зар то није мало?

Свакако, када се подсетимо да у свету има око 12.000.000 Срба. Али, све иде даље и надам се даљим потписима, даљој подршци. Има већ нових заинтересованих, нових најава, које хране ову наду.

А већ 300 Срба је додуше мало у односу на постављени циљ, али врло много у односу на наду у боље.

Но, још једном, свака иницијатива у том смислу је више него добродошла и само могу да опомињем и апелујем на саборност, обједињавање свих родољубивих напора у националном интересу.

Личне амбиције, појединци, сујете, све је то неважно. И погрешно, штетно.

Јер подсетимо се, ми смо из старе византијске традиције преузели и усвојили императивно правило – ауторски принцип је небитан, безначајан, јер свако људско дело је само слаби, мајушни одблесак првобитног стваралачког чина Творца.

Овом разматрању неизбежно припада и питање – колико је примерено а колико неповољно, можда чак и штетно износити у јавност негативне чињенице о нама, гурати такорећи прсте у отворену рану?

Мој став гласи, ко то сматра штетним, он циља гласника који доноси неповољне вести а не њих, њихову поруку и поуку. А отворене ране се не смеју препокривати и скривати, по принципу – ако их не видим, онда оне не постоје, већ се морају чистити, ма колико то било непријатно или штавише болно. Јер само тада постоји нада да ће зарасти и да ће организам оздравити.

Једино важно је не одустајати у борби за историјску истину о нашем народу, упркос чињеници да и из њега долазе они, који ту борбу хтели/не хтели слабе и у крајњој линији опструишу, јер објективно умањују шансе да се у догледно време успе у њој, овде конкретно да жртве Србоцида, њихови потомци, као и читав национ коначно доживе правду и заслужено поштовање.

Па макар то долазило из најбољих намера. Што, свакако, не важи за Скупштину Србије, барем не за онај сазив, који је срамотно омаловажио, игнорисао и одбацио предлог Смиље Тишме.

Сложимо се и обожимо се. Утопимо своја имена у једно једино, у српско.
Др sci др Владимир Умељић