Печат, 13. 2. 2026, Божидар Зечевић: Западна граница православља – покретна слика вечности

Манастир Крупа (1317) Фото: Д. Дозет, Банија Онлајн

Поводом тетралогије о далматинским манастирима Крка, Крупа, Драговић, Канонизација, аутора и редитеља Миљана Гогића, продукција „Новости“ , Србија, 2025.

Колико покретна слика може да утиче на евокацију стварности из сасвим недавне прошлости, али и из миленијумског памћења целог једног народа, показала је недавно емитована тв серија Тврђава о голготи српског живља у Северној Далмацији 1991-1995, покренувши лавину коментара, која још траје. Ово као да је пробудило свесно потискивану трауму насилно отете Српске крајине од стране Независне Републике Хрватске у илегалном, варварском и масовном етничком чишћењу у срцу потпуно парализоване и равнодушне Европе у августу 1995. године. То насилно етничко чишћење обухватило је преко пола милиона етничких Срба и директно било подржано од стране неколико америчких администрација политички и нарочито војно, а од стране Европске уније, са званичним признањем такве државе у међународним оквирима и коначно, пријемом Хрватске у исту ту заједницу, као наградом за извршени злочин. Етничко чишћење целог једног народа усвојено је као европска вредност на чему и данас инсистирају починиоци овог геноцидног чина уз сагласност и недвосмислену подршку саме Европске уније. Зашто званична Србија, као матица овог нападнутог и протераног народа и даље жели да постане члан те исте уније – није предмет овог осврта.

ДВЕ ХИЉАДЕ ГОДИНА ПРАВОСЛАВЉА

Предмет овог осврта је нешто друго: суштина битне поруке серије Тврђава, коју главном јунаку саопштава „војвода Момчило“, његов митски отац, прастара парадигма авункулата (лат. avunculus – ујак, мајчин брат и његова „улога у традиционалном друштву, која је често важнија од очинске“, види: „А Марко се тури на ујака / на ујака војводу Момчила“ – Женидба краља Вукашина), иста гласи: „Ово је твоја кућа. И увек ће бити твоја. И запамти још нешто: овде си поника’ и немој то нигде заборавити. Пролазиће овуда и паше и усташе, пролазили су и пролазиће, а ово је твоје. Ето“.

Крајина је твоја кућа каже у својој капиталној студији „Православна Далмација“ (1901) српски академик и духовник др Никодим Милаш (1845-1915), који сажима поруку „војводе Момчила“ из Тврђаве за све нараштаје српског народа и његове очинске вере не само у Северној Далмацији, него и шире, далеко шире, за православну васељену и целу њену западну границу. Јер радње Тврђаве и Милашеве студије поклапају се у једном: већ две хиљаде година западна граница истог православног света налази се на истом месту, у долинама река Цетине и Крке, између масива Динаре и Свилаје, у Српској Крајини.

Четири бисерна белега оставило је православље на овој граници – манастире из XIV века Крку, Крупу и Драговић, као и новију Лазарицу у Книнском пољу да као светионици стоје према тами западног света. Све их је, скоро у исто време кад је снимана Тврђава, дигиталном камером осветлио београдски редитељ Миљан Гогић, аутор незаборавног филма из 2019. Чувари (на овим странама назвали смо га „хиљадугодишњим“ о претечи свих литија на православном југу, успону на Румију „златног крста“ светог краља Владимира) и они су сада нови предмет наше пажње. Гле чуда Божијег: ова четири Гогићева филма (из серије „Монашки кувар“, продукција „Новости“), у дубокој су вези и са заветом Тврђаве и са далматинским епископом Никодимом Милашем, кога је Синод Српске православне цркве свечано канонизовао 3. октобра прошле године у Шибенику уз присуство Гогићевих камера. Не само боготражитељ и духовник, него и учењак и члан Српске краљевске академије, Милаш је без премца крстарио историјом православља на најзападнијој тачки српског света, тамо где су је оставили Свети Сава, Свети краљ Милутин и цар Душан. Више од тога, упутио нас је Милаш на чињеницу да је српска црква утемељена на традицији која сеже до најдубљих – апостолских времена.

Манастир Крка (~1350) Фото: Миљан Гогић, Печат

ХРИШЋАНСТВО ОД ИСКОНА

У темељима манастира Крка, на три и по километра од Кистања, у кањону реке Крке, између Книна и Шибеника, леже остаци негдашњих ранохришћанских катакомби, древног светилишта за које отац Киријак, члан крчког монашког братства, верује да је старије и од самог хришћанства. Али он је чувар традиције првих хришћана који су се окупљали, молили и сахрањивали на обалама ове чудесне реке испод манастира. „Често проводим време са моштима оних који су слушали прве апостоле и реч Господњу. Верујем да су ове њихове кости бакарножуте боје мошти мученика од дубоког историјског, духовног и националног значаја за све нас, јер је овде посејано семе хришћанства. О томе сведочи и први ранохришћански знак урезан у стену овог мартиријума, знак рибе, који се налази испод самог данашњег олтара манастира и који симболизује Исуса Христа, овде присутног од првог века наше ере, од освита наше вере; од нашег искона“.

Доиста, „Црква Христова у Далмацији почиње од апостолског доба, дакле већ у првом хришћанском вијеку“ пише у „Православној Далмацији“ др Никодим Милаш. „Апостола Павла ученик Тит основао је далматинску цркву и био је први епископ те цркве. Проповед Титова у Далмацији била је по наредби апстола Павла.

О томе сведочи сам Павле у својој Другој посланици Тимотеју (4,10). А то исто казују и стари црквени писци“. (Милаш овде изричито наводи и друга сведочанства према најверодстојнијем историјском извору за црквену историју Далмације – Daniele Farlati, Illyricum Sacrum, I-VIII, Venezia 1751-1819) и наставља: „Благодарећи овој Титовој дјелатности у Далмацији, коју је он обратио у хришћанску вјеру по наредби апостола Павла, далматинска црква ушла је у број апостолских цркава и пуним се правом назива апостолском црквом“.

Нешто касније посетио је Крку и сам апостол Павле, о чему Милаш вели: „О Павловој проповиједи у Далмацији постоји живо предање код Далматинаца и данас. То предање казује да је апостол Павле идући са Истока у Рим прошао путем, који је водио покрај старога чуванога римскога града Бурнум (близу данашњих Кистања) и да се ту зауставио код ријеке Титиус (данашње Крке) и проповиједао Христову науку. Предање ово означава и мјесто гдје се Павле зауставио, а то је код данашњег православног светоарханђелског манастира на Крки. Први је записао ово предање у XVII вијеку познати далматински историчар Ј. Луције, који пише, да је познавао један стари епиграф на словенском језику урезан на дасци, који се чувао у поменутом манастиру и сведочио о боравку апостола Павла у Далмацији. Писац из XVIII вијека фратар Г. Вињалић у својој историји Далмације пише: ‘Рукописна једна историја без имена пишчева спомиње, да су у манастиру светог Арханђела, у коме данас калуђери живе, налазили се написани дотични стихови на словенском језику у спомен борављења на том мјесту апостола Павла’. Ово је Вињалић забележио ка години 65. после Христовог рођења, те би се по томе знала и година кад је апостол Павле био у Далмацији и проповиједао… Задарски препозит, данас већ покојни К. Бјанки, говорећи о постанку далматинске цркве, допуњава то предање и пише: ‘У цркви светоарханђелског манастира постојала је до краја XVIII вијека прастара слика, која је приказивала апостола народа светог Павла гдје проповједа Јеванђеље Далматинцима, и на тој су слици били односни натписи и видјели су се Далматинци у њиховој народној ношњи’. Нажалост, не постоји више у манастиру Крки ни онај епиграф кога спомиње Луције ни она слика, за коју говори Бијанки. У сваком случају, врло је важно ово предање, које се за толико вијекова могло живо одржати и које у главноме потврђује оно што егзегети и историчари пишу о Павловој приповиједи у Далмацији, и што потврђује далматинској цркви апостолски карактер“ (Милаш, 1901: 7-10).

Манастир Драговић (1395) Фото: Епархија Далматинска

ПУТЕВИМА АПОСТОЛА ПАВЛА

Отуд у српском народу још жива традиција да је Србима свети Павле донео хришћанску веру, апостолско предање које не постоји код суседних народа. Штавише, оно није постојало ни код старијих слојева римског становништва. Прерано преминули проф. др Ђорђе Јанковић, некад шеф Катедре за словенску археологију Филозофског факултета у Београду и предани истраживач српске археолошке старине, указао је на ову и читав низ других чињеница у свом капиталном делу „Предање и историја Цркве Срба у светлу археологије“ (Београд, 2015), где каже:

„Треба нагласити да предања о апостолима не постоје код Латина Далмације. То са једне стране показује да су Латини досељеници, а са друге да нису прихватили хришћанство непосредно од апостола и њихових ученика, већ касније. Пошто су предање сачували Срби (и руска ПВЛ – „Несторова хроника“, Б. З) произлази да су они потомци такозваних Илира. Они нису били „романизовани“, зато су и сачували предање. Предања се не преносе завојевачима, тако да сведоче о аутохтоности Срба на простору Динарида“ (56).

„Необично је важно да се међусобно поткрепљују предања и археолошки налази. Осим наведених предања код Срба о апостолу Павлу… постоје и друга, у залеђу јадранске обале у илирској Далмацији… Места где је запамћен апостол Павле управо су распоређена на римској цести која је повезивала Италију са једне и Македонију и Азију са друге стране – од Бурнума (код Кистања) цеста је водила у Салону, главни град римске Далмације, а затим за Скадар, преко Тилуријума (Триљ ко Сења), Имотског, града Нароне код Метковића, Стоца и Требиња (Zizia или Чича, данас Чичево код Требиња). Видеће се касније да су дуж тог пута распоређене прве цркве триконхалних основа. У манастиру Крки је до XVIII столећа показивана одаја у којој је проповедао апостол Павле, са натписом о томе, што бележе Иван Лучић, Данијеле Фарлати, Алберто Фортис. Неки становници Кистања су до последњег рата показивали пут којим је ходао апостол Павле између римског града Бурнума и садашњег манастира Крка а тако је некада изгледа било између Омиша и Имотског (ваљда су их зато и протерали римокатолици). Вид Вулетић Вукасовић бележи (1885:53): ‘Особито горња Далмација обилује гомилама… па те предмете народ у Омишу зове Стијене Светога Павла’. Код Требиња се налази Павлова пећина, смештена у врху једног брега… У Требињском пољу, два километра даље, налази се данас Петро – Павлов манастир, некадашње епископско средиште уобичајеног раштрканог илирског града, Ту је била Саборна црква крстообразне основе из IV столећа, страдала око 600 године, а уз њу крстионица посвећена апостолу Павлу, триконхалне основе. Она је вероватно из V столећа, служила је до турске окупације, а данас је обновљена“ (49).

Овај јарки континуитет апостолског предања задржао се упркос најездама, ратовима и провалама прво Авара, па онда Гота и других варварских племена, све до новог прилива словенских племена у временима Сеобе народа, када Цетинску крајину настањују Полапски Срби, пореклом и језиком веома блиски староседеоцима. О томе нам драгоцене податке оставља сам Фарлати: „Срби (Sorabi) су били у Далмацији већ у почетку IV вијека. Прије него што ће готово сва Далмација доћи под власт Словена, народ овај српски већ од почетка IV вијека, а можда и раније почео је био продирати у Илирик и Далмацију и заузимати у тим земљама поједине градове и села. Они су Срби (Sorabi) по свој прилици онај народ, за који биограф цара Константина Великог Јевсевије каже да га је до 300.000 са сјевера прешло Дунав и да је тај народ цар размјестио по Тракији, Македонији, Мизији, Панонији и Далмацији“ (Милаш,1901: 33). Овај капитални податак сасвим се уклапа у доцније записе о Србима у Далмацији у најранијим изворима (Ајнхард 822 и Порфирогенит 926-959), које је у непосредној вези са постојбином Срба на Цетини – западној граници целог Православља. Такође је у вези са постојањем манастира Крке који је, као што видимо у филму и данас жив, али упркос тешким искушењима и како је писао проф. Ђорђе Јанковић – још неистражен.

„Важно је што су садашњи храмови српских манастира саграђени на темељима оних из римског доба“ закључује Ђорђе Јанковић, „јер доказују континуитет живота српске цркве… Помесну цркву Срба утемељио је апостол Павле и она као таква може бити само равноправна са осталим црквама истовремено основаним, а са извесним првенством и већом одговорношћу испред оних млађих. Срби су као народ, биће, дух, кроз време следбеници и сведоци апостола Павла. То смо доказали безбројним жртвама, што и данас доказујемо. То треба да схвати Запад, данас под влашћу Мамона, међу којима не мало њих жуди за слободом, а не зна како да је нађе, јер не зна претке ни Предање“ (Јанковић, 2015: 317, 321). А када се овај две хиљаде годишњи континуитет види и чује на покретној слици, расте у нама фасцинантан осећај снаге, али и одлучности да свој бедем на Цетини и Крки бранимо свим средствима.

 
Божидар Зечевић

Печат, Број 874, 13. фебруар 2026.