Беч: Сећање на српске жртве логора Јесеновац Фото: РТС / Заједница српских клубова, Беч
У просторијама Заједнице српских клубова у Бечу, 22. априла одржана је комеморација у знак сећања на жртве геноцида у Јасеновачким логорима.
Комеморација Сјећање на геноцид – читање свједочанстава у просторијама Заједнице српских клубова у Бечу одржана је 22. априла, на дан, када је пре 71 годину извршен Јасеновачки пробој, јавља за Програм за дијаспору РТС-а Недељко Савић.
Манфестацију је подржало Представништво Републике Српске у Аустрији, чији је шеф, Младен Филиповић, био присутан на комеморацији. Међу гостима се налазио и Бојан Стојановић, други сектретар амбасаде Републике Србије у Аустрији.
Јасеновац је био највећи концентрациони логор на Балкану за време Другог светског рата и заузима посебно место кад је реч о геноциду над Србима, који се спроводио на читавој територији Независне Државе Хрватске.
На почетку вечери историчар Златан Стојадиновић је одржао уводну реч у којој је објаснио размере и облике геноцида у НДХ, његову утемељеност у законодавству НДХ и најодговорније извршиоце (Мајсторовић, Шакић, Лубурић, Кватерник, Врбан…). Златан Стојадиновић је нагласио да је Јасеновац свакако најстрашније и најмасовније стратиште, али нажалост не и једино у том геноциду. Посебан акценат је стављен на геноцид над децом – ексклузивитет НДХ су били концентрациони логори за децу. Укупно је у логорима и у масовним покољима као што је био покољ у Глинској цркви, Пребиловцима, Јадовну и другим местима убијено више од 74.000 деце. Нагласивши да је број жртава геноцида у НДХ нажалост често предмет дискусије мотивисане политичким циљевима, Стојадиновић је изнео немачке податке који говоре о бестијалности и масовности геноцида, као и немачке процене броја српских жртава, од Хермана Нојбахера до Глеза вон Хорстенауа, Вермахтовог официра у Загребу.
У другом делу вечери студенткиње Бечког универзитета Нина Станишљевић, Тамара Павлов и Сандра Брајовић су читале сведочанства преживелих логораша, која је изабрала Гроздана Булов.
Након увода о такозваним „економијама“ у усташком систему снабдевања храном, обућом и одећом, читана су сведочења преживелих која је сакупила и објавила Тања Тулековић, кустос Спомен-подручја Доња Градина, у Књизи из тишине. Тања Тулековић била је 2015. гост у Бечу и Линцу где је представила своју изложбу Економије јасеновачког логора.
У другом делу читања посвећеном деци жртвама геноцида, прочитано је потресно сведочење Зорке Делић која је као 5-огодишња девојчица одведена у дечји концентрациони логор Јастребарско, где је покрштена и више пута подвргавана страшним тортурама. Зорка Делић је преживела клање захваљујући својим умиљатим очима, а изгубљени идентитет, право име и презиме и порекло, повратила је тек годинама након рата.
Читање је завршено извештајем Зорке Делић о данашњој ситуацији у Јастребарском – бивши концентрациони логор је данас туристичко место, где се борави уз добро вино и храну. На геноцид који је ту почињен над невином децом данас ништа не подсјећа.
Надовезујући се на запостављену културу сјећања, на брисање трагова геноцида и порицање фашизма у НДХ, Гроздана Булов је приказала исечак из документарног филма Шта је данас Јасеновац Хрватима снимљеног 2015. г. у продукцији Радио-телевизије Републике Српске.
Филм показује једно тужно и забрињавајуће стање по питању свести људи о фашизму. Наиме, на улицама Загреба није се нашла ни једна особа која би рекла да су у Јасеновцу фашисти вршили истребљење Срба, ни међу старијом генерацијом која познаје Југославију, нити међу студентима Филозофског факултета. Након констатације да фашизам није нестао крајем Другог светског рата и да је тренутно на делу брисање историје, упућен је апел на грађане свих нација, подједнако Србе, Хрвате и Бошњаке, да заједнички јачају антифашизам јер је преко потребан.
У последњем делу програма Недељко Савић је скренуо пажњу на то да ни код самих Срба, који су били жртве геноцида, не постоји обзиљно развијена свест о том злочину. Према томе не може се од остатка света очекивати да ће се занимати за ову тему ако код Срба не постоји велики интерес да се злочин не заборави. Нагласио је како свако треба да размисли шта би сам лично могао допринети не чекајући државу или неког другог.
Шта нам је чинити, питамо се.
Савић је изнео неколико идеја, које нису нове и можда звуче банално, али за које је убеђен да су ефикасне у борби против заборава. Савић наводи читање књига, вођење разговора на ову тему или делење релевантних информација на социјалним мрежама о 22. априлу на тај дан.
Навео је примере других народа који су такође доживели геноцид и представио њихову културу сећања. Прошле године на 100. годишњицу геноцида над Јерменима чула су се звона на свима јерменским црквама широм света. У Израелу сви Јевреји одрже минут ћутања, зауставе се аутомобили на аутопутевима, целе држава стане да ода почаст невиним жртвама Холокауста. Савић каже да треба организовати екскурзије, посебно за ђаке, на места геноцида и то не само у Јасеновац него, примера ради, и у Јадовно или у Пребиловце. У Аустрији сваки 4. школарац посети конц-логор Маутхаузен. То вероватно није случај кад је у питању посећеност конц логора Јасеновац или Спомен-подручја Доња Градина од стране ђака из Републике Српске и Србије, или Срба из дијаспоре. Можемо градити институције у дијаспори ко ће се бавити геноцидом. Савић поново наводи Јевреје као пример, који немају само Јад Вашем него и музеји Холокауста и у Вашингтону и у Чикагу. Дижимо споменике које сећају на тај злочин. Савић наводи парк Диане Будисављевић у Бечу, који је отворен пре две године. Нико нам не брани да затражимо од парламената земаља у којима живимо да донесу резолуцију којом би се одала почаст жртвама геноцида који је у Европи скоро заборављен.
„Чему уопште сећање?“ било је главно питање које су иницијатори комеморације поставили публици . Прво, то је наша обавеза и дужност према невиним жртвама. Друго, да се подсетимо шта мржња може учинити од човека. Налети расизма и шовинизма могу завршити најгорим злочином. Геноцид не почиње убијањем у конц-логору, него много пре. Почиње погрдним речима и негативним стереотипима. Сваком расизму, према било ком народу, треба се супроставити, само тако можемо спречити злочине. Само следећи пут активног сећања на жртве геноцида и супротстављања фашизму можемо се „одужити“ жртвама које су страдале у фашистичкој НДХ. Савић је изразио наду ће се 22. април убудуће обележавати у Бечу па и у свим другим местима где живе Срби.
Такође 22. априла је у Линцу у оквиру СК Видовдан организована слична манифестација под истим називом. Учесници су били Јелена Нишавић, Јован Ковач и Дарко Божановић.
