MedijaCentar016, JugPress, 6.9.2019, Сава Димитријевић: Пола века прећуткивања о савезничком бомбардовању Лесковца 6. септембра 1944. године

Лесковац: Савезничко бомбардовање само цивилних циљева, 1944. Фото: Архива, Политика

Лесковац: Савезничко бомбардовање само цивилних циљева, 1944. Фото: Архива, Политика

ЛЕСКОВАЦ – Две су велике несреће које Лесковчани деценијама носе у срцу као незалечене и неизлечиве ране. Прва је – када су савезнички авиони, 6 септембра 1944. године, на захтев партизана бомбардовали Лесковац. Град је порушен. Сматра се да је тада погинуло најмање хиљаду грађана, али тачан број погинулих никада није утврђен. О овом стравичном и злочиначком догађају ћутало се 50 година. Као да се оно што је било 6. септембра 1944. године – није ни догодило!

Угледни историчари Момчило Павловић и Верољуб Трајковић су поводом обележавања педесетогодишњице овог стравичног догађаја објавили књигу под насловом: Савезничко бомбардовање Лесковца 6. септембра 1944. – студија и документи.

Књигу почињу питањем: Зашто пишемо о овом догађају? ЗАТО што нема трагичнијег дана у вишевековној историји Лесковца и по људским и по материјалним жртвама. ЗАТО што је локална и шира историографија прећуткивала овај догађај заташкавајући намерно или несвесно ово ужасно (не)дело изведено од Савезника у кординацији са партизанским вођством. ЗАТО што је у фрагментарном дотицању овог догађаја створена збрка око броја жртава, циља бомбардовања итд. ЗАТО што нудимо нове, досад необјављиване историјске изворе, сматрајући то скромним почетком и малим кораком у истинској науци који мора бити већи од свих досадашњих компилација направљених на ову тему.”

У истој књизи Миливоје Павловић и Верољуб Трајковић забележили су и сећања Живојина Николића на овај трагични догађај ,,… Грађани Лесковца, који су преживели страхоте бомбардовања, били су још увек заплашени и потиштени а многи и у жалости за своје најближе, који су погинули или настрадали од повреда у том бомбардовању. Око хиљаду недужних грађана Лесковца, уместо слободе, отишла је у смрт. Само неколико дана после ослобођења Лесковца, навршавало се и четрдесет дана од бомбардовања и погибије толиког броја људи. Сагласно црквеним обичајима, одржан је најмасовнији четрдесетодневни парастос погинулима у бомбардовању. Био сам и сам присутан на Светоилијском гробљу и мислим да никада није било толико народа као тог дана при одржавању парастоса. Осим родбине, парастосу су присуствовали пријатељи, суседи и остали познаници погинулих. Светоилијским гробљем разлегао се плач, нарицање и лелек …“

ТАЈ ЛЕКЕК НЕ ПРЕСТАЈЕ И ТА РАНА У СРЦИМА ГРАЂАНА ЛЕСКОВЦА НЕЋЕ НИКАД БИТИ ЗАЦЕЉЕНА!

На дан бомбардовања Лесковца 6. септембра ,,локална и шира историографија” – дежурни историчари режима који који је своје постојање градио на злочинима ликвидирајући ,,народне непријатеље” – редовно долазе код спомен обележја – чесму код Поште и ,,одаје почаст сенима погинулих.“ Као да ,,историографија“ не зна – ко је захтевао да се Лесковац бомбардује!

Друга несрећа уследила је месец дана касније. Када су ушли у Лесковац 11. октобра 1944. године – први ,,посао” ,,ослободиоца” био је да ухапсе и убију ,,народне непријатеље“. Затварали су их по подрумима, а онда одводили у Славник и тамо убијали. Многи су живот изгубили на путу до Славника.

Један од сарадника – доушника ,,ослободилаца”, семенкар Селе каже: ,,Ја сам уапсија Копе Чаурче, па Мику Ђикића и још ники. И њи су одма ликвидирали. Дав ни налог и по налог апсимо. А онооо – пуна апса. Нее едн! Чим ги уапсив преко дн – увече у десет сата угасив сијалице и тој се изведев из затвор и стрељав се одма позади болницу – од Лудајци горе кд се иде за Доње Стопање. Туј су прву и другу партију стрељали. Туј је бија Мика Ђикић што је стрељан – за ништа! Нее бија непријатељ! Копе Чавурче – за ништа је ликвидиран. Трговац! И Мике Ћоре, фузбалер што играше у ..Момчило“, и њега су за ништа стрељали! У Славник је стрељана мнозина људи – у пичку материну! Нее едно за причање ..!” ( из књиге Кућа доктора Данила )

Грађани чије су родитеље, браћу и сестре, пријатеље и познанике ликвидирали, али и ,,историографија”, која је и овај догађај педесет година прећуткивала, постављају питање – где су гробови убијених! Којим су све путевима ,,ослободиоци” водили ,,народне непријатеље” до стратишта и где су та стратишта?

 

Сава Димитријевић, новинар и публициста

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterGoogle+Pin on PinterestEmail to someonePrint this page

Comments are closed