Политика, 6. 9. 2023, Момчило Павловић: Шести септембар 1944 – трагедија Лесковца

Лесковац после савезничког бомбардовања на рођендан Краља Петра, 6. септембра 1944. Фото: Народни музеј Лесковца, Вечерње новости

Савезнички бомбардери су изнад циља били у 12 сати и 18 минута и за свега неколико минута сручили су на град бомбе са висине од око 7.000 метара

У бурној историји Лесковца и околине не постоји трагичнији дан од среде, 6 септембра 1944. Тога сунчаног дана нешто после 12 часова, за свега петнаестак минута, четири групе америчких бомбардера Б-27 са безбедне висине избацило је бомбе изнад задатог циља. И док су се авиони као светле тачке на небу спокојно удаљавали, остаци Лесковца лежали су у густом диму, језицима пламенова и густој прашини. Под рушевинама био је и велики број страдалих цивила. „Чини се невероватним да је било које људско биће присутно у граду у време бомбашког напада избегло повреду”, стоји у једном извештају. Или како је забележио шеф британске мисије Меклејн, посматрајући бомбардовање са оближњег брда, бомбардовање је изгледало као да си тешким маљем ударио орах.

Тога дана, 542 авиона полетело је са аеродрома у јужној Италији да бомбардује циљеве у Румунији, Мађарској и Југославији: ранжирну станицу у Новом Саду, мост на Сави у Београду и тенкове и трупе у Лесковцу. Четири бомбардерске групе добиле су посебне задатке који се односе на Лесковац: 98. групи бомбардера била је одређена једна зона уз железничку пругу на источној страни града, 376. и 450. једна зона у центру града, a 449. групи је била намењена једна зона на западној страни града.

„Циљ напада је концентрација непријатељских војника, од чега су 15.000 Бугари и извесна количина наоружања, укључујући и мали број тенкова.”

Бомбардери су изнад циља били у 12 сати и 18 минута и за свега неколико минута сручили су на град бомбе са висине од око 7.000 метара. Сви авиони су бацили бомбе на град сем једног, који је две бомбе одбацио пре циља. Бомбе су избациване појединачно у серији, падајући на циљ у растојању од 8,3 и 16,5 метара.

У многобројним извештајима пилота стоји да су углавном сви погодили циљ или ширу зону циља, сем неколицине који су пребацили циљ. „Бомбе су погодиле у подручје одређеног циља. Сувише много дима од бомби да би се могло добро осматрати. Верујемо да је наш део циља уништен.”

Као што сам и раније писао, до данас, по лошем српском обичају, ни у овом догађају није утврђен тачан број погинулих. Ради се о проценама а најчешће се спомиње да је број настрадалих између 1.000–2.000, од око 24.000, колико је Лесковац бројао уочи рата. Године 1995. поименице је утврђено 819 настрадалих цивила, мада је последњих година тај број повећан. Међу страдалим пописано је и 97 деце старости до 10 година од којих 32 настрадала детета рођена у рату, дакле до четврте године живота. Ту нису урачунати страдали немачки војници и њихови сарадници.

Партизански званични извештаји за 6. и 7. септембар кажу да је „погинуло преко 500 Немаца, 200 четника и 300 добровољаца. Грађана преко 1.000”. Један четнички извештај каже да је „до сада нађено око 2.000 мртвих поред толицког Лесковца а рањених ни броја”. Локална историографија дуго је наводила цифру од 3.500 настрадалих…

Лесковац после савезничког бомбардовања Фото: Архива Народног Музеја Лесковац, Вечерње новости

Разорено је уже градско језгро, монументална зграда гимназије, железничка станица, хотел „Костић”, многи јавни објекти, приватне куће и виле лесковачких индустријалаца, трговаца, а највише скромне куће и куће житеља у ширем центру града. Локални лист „Наша реч” писао је после ослобођења Лесковца да је било срушено 475 зграда (245 од тврдог и 230 од слабог материјала), а да је теже оштећено 1.275 зграда (589 од тврдог материјала и 685 од слабог материјала). Неколико стотина зграда било је лакше оштећено, нарочито кровне конструкције. Укупно, према овом извору, 3.375 зграда, што је свакако претерано.

„Читави блокови зграда у центру града били су збрисани, велики број улица левковима од бомби раскопан, многе улице потпуно затрпане избаченим материјалом од порушених зграда, тако да се поједине улице нису могле препознати… Зјапе рушевине и многе рупе од бомби, штрчи разбацани материјал од рушевина, висе жице телефонске и електричне мреже и олуци од зграда, нахерени стубови прете сваком пролазнику… Тужна слика једног порушеног града. У те дане Лесковац је представљао праву пустош. У центру града нигде никога. Грађанство, из страха, напустило варош и избегло у села. Овде-онде тек видите како промичу људи или жене, задихани и уплашени.”

Зашто је бомбардован Српски Манчестер, који од тог тренутка до дана данашњег неће повратити славу и глас просперитетног индустријског центра читаве Србије? Према извештајима америчке 15. ваздухопловне армије, циљ је био концентрација трупа и тенкова у граду Лесковцу. У инструктивним белешкама за поменуту мисију каже се да „план за ваздухопловство 6. септембра предвиђа максимално уништење материјала и људства које непријатељ покушава да повуче са доњег Балкана. Јављено је да је 20.000 непријатељских војника (15.000 од тога Бугара) у Лесковцу. Такође је јављено да је на том месту и мали број тенкова”.

То „јављено је” односи се на партизанске извештаје који су достављани Главном штабу Србије на челу са Кочом Поповићем, у коме су били представници британске мисије и преко којих је ишла координација са командом савезничких ваздухопловних снага стационираних у јужној Италији, а који су, поред осталог, пружали ваздушну подршку партизанском покрету. Бројни су захтеви Главног штаба Србије и команданта Коче Поповића која све места треба бомбардовати. Бомбардовање Лесковца тражено је неколико пута током лета 1944. Тако нпр. у радиограму од 29. августа 1944. стоји: „Град је јуче 28. о. (овог) м. (месеца) мало бомбардован од савезника – Коча”; „29. август, најхитније потребно озбиљно бомбардовање Лесковца – Коча”.

Историјски извори потврђују да тога дана Бугара у Лесковцу није било, јер су се дан-два раније извукли из града преко Бабичке горе, према Власотинцу и Пироту. Поред тога, у бројним извештајима Главном штабу Србије са терена јављано је да је 6. септембра 1944. у Лесковцу „било седам тенкова од којих пет малих од пет до седам тона и два велика 18–20 тона. Према недовољно провереним подацима, у Лесковцу се налази и једна тенковска немачка бригада са око 40 тенкова. Сви Немци су смештени по кућама у граду. Арнаута око 120, од тешког наоружања имају четири минобацача. С (српска) Д (државна) С (стража) око 400 војника…”

Тешко је утврдити тачан број непријатељских јединица, због просте чињенице да су трупе биле у непрестаном покрету, или ка Лесковцу, или из њега, или око њега.

Лесковац је само један од градова и циљева које су савезници бомбардовали широм Европе и Југославије. Али је разорно бомбардовање Лесковца и страдање великог броја цивила несразмерно постигнутом војном циљу и у томе је морални проблем овог догађаја. У Лесковац су партизанске снаге ушле тек 11. октобра 1944. Дуги низ година победници су сматрали да је разарање града и страдање цивила допринос победи над фашизмом и о томе се није посебно говорило и писало све до 1995. године. За оне Лесковчане који су изгубили своје најмилије и своју имовину овај догађај је био и остао трајни доживљај и болна траума.

 
Проф. др Момчило Павловић