Политикин Забавник, 16. 6. 2017, Крвави пут изнад Поларног круга – Oперација ’Викинг‘ [из Архиве]

Група из Ниша градила прву деоницу Крвавог норвешког пута , Фото: Архива Нарвик центра у Хордленду / Вечерње новости

Југословенска влада у избеглиштву августа 1942. године шаље ноту свим савезничким владама, са молбом да се Међународном Црвеном крсту обезбеди посета логорима у Норвешкој. Дозвола је добијена годину дана касније.

Да ли је на немачку Врховну команду утицало писање америчке и енглеске штампе, или је разлог био пораз код Стаљинграда, тек, она ублажава систем најтежег терора према југословенским логорашима од краја октобра 1942. године, а команду над свим логорима у Норвешкој, од марта 1943. године преузима војска. Заробљеници имају статус ратних заробљеника, тако да поједине логоре посећују лекари Црвеног крста, а од међународних организација примају пакете с храном и лекове.

У првим данима доласка у Норвешку није било могуће било какво самоорганизовање логораша, неопходно за одржавање голог живота и борбу против безнађа и страха. Немци су у сваку групу убацивали одређен број криминалаца из југословенских затвора и користили их као привилеговане помагаче логорских управа.

Осим њих, и с Хрватима су се другачије опходили, а они који су се одмах определили за сарадњу са Немцима на рукаву су носили белу траку као знак препознавања. Привилеговани су постајали собне старешине (капои), кувари, а они који су знали немачки – тумачи.

Преживели логораш Словенац причао је како су се злочинци и издајници понашали горе од Немаца. Тукли су, мучили и ноћу убијали логораше, давећи их, гурајући им главе у кибле са мокраћом. То се најчешће радило са болеснима. Стефан Телишман, месар и боксер из Загреба, убијен је октобра 1942. године у логору Корген у северној Норвешкој. Убио га је норвешки стражар уз одобрење норвешког предрадника, када су чули да је у Бејнсфјорду удавио неколико десетина логораша.

Бригаде спаса

Прво организовање логораша почели су чланови Комунистичке партије Југославије (КПЈ) и они који су имали искуство са радом у илегали. У логорима у северној Норвешкој, где су услови живота били најгори, имали су назив „Организација повезаних другова”. Главни задатак била је борба против преступника, поштена подела хране која се добијала споља, помоћ болеснима и изнемоглима, почевши од помагања при ходању, па до „бригаде спаса“, када су отпорнији уместо болесних и изнемоглих улазили у ледену воду за купање.

Никакав вид обавештавања није био могућ у логорима под командом СС јединица. Културна делатност почела је тек када је Вермахт преузео команду. Тада су уприличени аналфабетски течајеви, приређиване драмске представе, окупљени хорови, а у логору Естронг чак Логорски универзитет са предавањима из науке, историје, филозофије, географије. У логору на Поларном кругу излазио је лист „Логорска зора“; писан је руком у осам примерака.

Србима у спомен

Широм Норвешке, где су били српски логори, никли су споменици. Први од њих био је споменик код логора Поларни круг. Осмислио га је заробљеник, студент архитектуре Велимир Илић, а откривен је 15. јуна 1945. године.

На гробљу код места Ботн сахрањено је 1.818 особа, од тога 1.018 непознатих.

Крвави крст на стени у Салтдалу, исписан 14. јула 1943. године крвљу Милоша Бањца из Клековаца код Козарске Дубице Фото: Политикин Забавник

Норвежани су сачували од заборава чак и место на „Крвавом путу” где је убијен изнемогао српски младић чији је брат његовом крвљу на стени нацртао крст. Када је крв избледела, Норвежани су га премазали црвеном бојом и чувају га као спомен на страдања заробљеника.

У средишту Нарвика налази се Ратни меморијални музеј, у коме је један део посвећен концентрационим логорима у северној Норвешкој, а у Ослу је, у оквиру Спомен-комплекса, 1976. године норвешки краљ свечано открио заједнички споменик свим југословенским заробљеницима.

Немачки и норвешки извори и документа говоре о српским заробљеницима и логорима; чак се у Државном архиву у Ослу предмет води као „Српски логори“. За то постоје два објашњења: у тим логорима је Срба било 90 одсто, а у то време Југославија као држава није постојала.(?!)

Средином јуна 1942. године у луку Тронхејм упловио је брод са 300 норвешких наставника, који су одбили да држе наставу по фашистичком програму. Црвени крст Тронхејма је њиховом концентрационом логору тајно помагао, као и нашем болесничком логору Ејзанд, који се налазио у близини. Преко „Млечног пута”, уз помоћ Данске и Шведске, снабдевали су их млеком, путером, медом, али и лековима, које чак није имала ни немачка војска. Лекари заробљеници су по норвешкој деци слали спискове потребних лекова, а лекари из оближњег санаторијума су их истим путевима слали; куварице санаторијума припремале су пакете са храном.

Ђаци затвореницима

Први добротвори наших логораша били су норвешки ђаци. Они су, идући у школу, наилазили на колоне несрећника у одласку и повратку са рада. Деца су се мање од одраслих бојала да приђу ближе колони или градилишту и кроз жицу су убацивали сендвиче које су носили за ужину. У болеснички логор Ејзанд убацивали су хлеб, који су крали у оближњој пекари. Када их је пекар ухватио и сазнао због чега краду, сам им је спремао хлеб да га дају логорашима.

Две девојчице из Рогнана припремале су пакете са храном, одећом и лековима за затворенике из логора Ботни стављале их под камен на путу којим је колона пролазила, дајући знаке логорашима где су остављени. Један дечак је од куће однео логорашима радио-апарат, да би могли да чују вести Радио Лондона и Радио Москве.

У једном од логора мајка радника на градилишту, сиромашна сељанка, слала је по сину кофе пуне куваног кромпира, купуса или гриза, да их подели болеснима. Норвешки возачи који су довозили песак на градилишта, убацивали су у њега пакете које су деца доносила од кућа. Сва храна, добијена споља, делила се унутар логора праведно и по реду.

Норвешка организација отпора фашистима Хјемфронт помагала је заробљеницима у добављању и уносу хране и лекова у логоре. То су радили минери и остали стручњаци, Норвежани, који су радили на градилиштима, иако су им Немци претили да ће оног кога ухвате да помаже Србима такође стрпати у логор. Преко њих су дотуране и вести о стању на фронтовима.

Добровољац

Једини који је у Норвешку добровољно отишао био је лекар Милорад Селенић, затвореник у логору на Сајмишту, који се пријавио да са првим транспортом иде у Норвешку, јер у свом саставу нису имали лекара. За време боравка у Бечу, спасао је многе тифусаре сигурне смрти, па му је било понуђено да остане као слободњак у Бечу. Изабрао је да настави пут у Норвешку. Иако је имао собу ван логора, скоро све време је проводио са болесницима у амбуланти и покушавао да за најтеже болеснике набави лекове. Разболео се од туберкулозе и једва преживео.

Логорски тумачи су, великим делом, били заслужни за добре односе логораша са становништвом. Многа тако започета пријатељства одржала су се и до данас.

Из најсевернијег логора Карашок у Лапонији, где је чак и за време лета температура често падала испод нуле, септембра 1942. године побегла су два логораша. Нашао их је у шуми, промрзле и изгладнеле, један Лапонац и одвео у кућу Кирстен Свиненг, касније назване „Мама Карашок”. Снабдели су их храном, завојима и лапонским крапљама и поведели ка шведској граници. Један од њих је убијен, а други је успео да пребегне.

Новембра 1942. године у Карашоку се поновио масакр из Бејсфјорда – стрељано је 265 заробљеника из карантина.

Надзорник радова на градилишту пута Корген–Гранхатен, једног од „крвавих путева”, Норвежанин Ригоз, члан Хејмфронта, а из милоште назван Ујка Ригоз, спасао је бар педесет логораша сигурне смрти, а није се бојао ни да команданту СС јединице каже:

„Ви сте довели ове људе да раде, а не да их мучите и убијате. Вама, Немцима, је потребан овај пут, а не нама Норвежанима. На овај начин неће бити никада завршен“.

Када је, фебруара 1943. године, из логора Естрат побегло пет затвореника, крили су се у околним сеоским кућама. Бојећи се да ће их Немци ту наћи, сељани су на рукама однели грађу у скоро непроходно брдо Стјерн и саградили им кућу. Бегунци су ту сачекали погодно време за бег у Шведску. Сељаци су им два пута недељно доносили храну. Та кућа је касније названа „Српска кућа”.

Крај

Пред крај рата Немци се са финског фронта повлаче у Норвешку. Вили Брант, немачки новинар и антифашиста који је потражио азил у Шведској, био је задужен да спречи Немце да побију заточенике у норвешким логорима. Покушао је да постигне договор са главнокомандујућим Вермахта у Норвешкој, јер је лично Гебелс обећао грофу Бернадоту, председнику Међународног Црвеног крста, да нико од логораша неће бити убијен после капитулације. Али обећањима се није могло веровати.

Логор Поларни круг налазио се на ненасељеном месту, па заробљеници нису имали додира са Норвежанима. Морали су сами да се организују. Организација повезаних другова упозорила је све логораше да не праве провокације и да не наседају на њих. Осмог маја је у логору је заседао преки суд логораша. Деветорица издајника и доушника који су мучили и убијали остале, осуђена је на смрт и убијена врећицама с песком. Ударна група је 9. маја преузела стражу, а 14. је стигла делегација норвешких војних снага. Затекли су 800 Срба.

Стрељан у колицима

Новинар „Политике” и песник Душан Јерковић стрељан је у логору Ботн септембра 1942. године са још 70 болесника. Био је у коми и у колицима су га одвезли на стрељање.

Већина заробљених у Норвешкој је провела још три месеца по капитулацији Немачке. Само њих 48, који су се налазили у Ослу, успели су, преко СССР, да стигну раније у домовину.

Прве јединице норвешке војске стижу у Тронхејм, где су пребачени сви преживели српски логораши са севера, 12. јула 1945. године, а тек 21. и 22. августа крећу два транспорта ка домовини. Норвежани им приређују свечан испраћај. У Трелеборгу им се прикључује 60 срећника који су успели да побегну у Шведску. Одатле иду бродом до Немачке. У Либеку, где имају дводневни одмор, посећује их Вили Брант, у униформи норвешког официра, јер је чуо да се међу њима налази Мате Главадановић, преживели новинар хумористичког листа „Ошишани јеж“ из Београда. Овај новинар одмах је по повратку написао чланак о животу заробљеника, објављен 25. октобра 1945. године у „Политици“.

Болесни заробљеници, који су се опорављали у болници Фресен, кренули су санитетским возом 10. новембра.

Припремила Мирјана Цвекић

Политикин Забавник, Број: 3410 за 2017.