PrviSvetskiRat.rs, 20. 5. 2023, Јунак Благоје М. Крушић (1880-1944) из Архиве

Српско-бугарско бојно поље 1915. године (Државни архив Софија No. 237K-1-355-19) Фото: Викимедија

Наједаред из те гомиле скочи један млад Бугарин, академац. Леп као слика. Јадник легао међу мртве, па се притајио.

– Немој, братко, нисам ја мртав.

– Сад ћеш бити мртав, ништа се не брини, каже му Перо.

– Немој, Перо, ја не дам! обрецнем се ја на њега.

Кад то чу онај малишан, побеже мени иза леђа.

– Моја мајка прела, па ме хранила, плаче мали. Немојте, јединац сам у мајке.

– Не дирај у дете, Перо, немој да се главом шалиш.

– Слушај, Крушићу, шта се ти правиш важан. Ја сам се заклео да ћу убити сваког Бугарина, макар да ми је десеторо деце крстио.

– Е, баш нећеш. Није због Бугарина, будало, него дете је, како имаш срца! Да не кваримо ратну срећу. Видиш ли да није ни пушку омрчио.

Али Перо не мари, него навалио с пушком. Малишан се онај савија око мене. Врти се несрећник и хвата глави места.

– Баш хоћу да га убијем, мајку му његову!

– Е баш нећеш. Док је у борби, можеш, али чим је заробљен – може са мном и да вечера.

У тај час појави се неки Миливоје Савковић, каплар. Рањен, једва се вуче.

– Деде, понеси оног војника, кажем ја Бугарину.

Сиромах мали притрча, саже леђа и понесе каплара на кркачи. Једва га носи. Иду наши војници, па се смеју. Један Ужичанин се ражали, па лепо он подметнуо леђа и понесе каплара. Овог малог чувао сам после и жив се вратио мајци.

Тако су Бугари бежали до Груништа, Камените Косе и коте 12–12. Десно од нас остао је Седми пук код Скочивира. Ту су нас сменили Французи. Рањен сам на положају Чарке 29. октобра 1917.

После три дана борбе легли да спавамо. Ја сањам неку пријатељицу из села, чија је ћерка удата за мог брата. Звала се Јерина. Била је права баксуз-баба. Пробуди ме наредник Лакетић, баш те вечери је и погинуо. Рекох му ја:

– Наредниче, вечерас ћу бити рањен. Сањао сам бабетину.

Тога дана наши заробили три Бугарина, па их испитују. Од њих чујемо да су стигли неки пукови са Црног мора. Наши официри наређују да се утврђујемо. Бугари ће да навале. Навучемо сандуке са бомбама, поређамо бомбе по камену и ту се утврдимо. Ја сам био водник првог вода.

То ти је било 29. увече, отприлике око 10 сати. Навалише Бугари у пет стрељачких стројева. Напили се рума, па срљају као будале. Ми брзу паљбу, па бомбе! Неки почеше да попуштају. Ту је био пуковник Димитрије Милић и потпуковник Влада Филиповић. Они нас задржаше.

– Куд ћете, вичу они, зар се бојите Шопова! Заборавили сте да је пред нама Црна Река!

И вратише све. Три пута су Бугари наваљивали те ноћи, и три пута смо их враћали. Трећи пут малаксаше, изгибоше као стока. Све пијано. Пред зору само лелек и кукњава. Свиће а њихови качкети се само црвене. Иза једног камена разбијена група њихових војника; свађају се… Војници хоће да отступају, старешине им не дају. Отисну се њих неколико да се предају.

– Не пуцајте, рекох нашима, ево они се предају.

И од радости се испењем на ров. Видим беле марамице. Њих једно тридесет иду к нама. Испењем се на камен, па вичем:

– Фрли пушката… Дела овамо! …

У томе ме уочише они иза камена, па – фљис! Удари ме метак испод левог ока и кроз нос. Ево овде, види се. Пљусну ми крв на уста. Кажем војницима: не бојте се. Превијте ме. Ја сам вас триста извукао, можете сад и ви мене. Скочи Светозар Мишић. Затвори ми уста и извуче ме. Предао сам вод поднареднику.

Сунце на истоку. Француска артиљерија поче да сипа. По педесет граната наједанпут. А ја у Соровић, у завојиште. Тамо причају да је пао Битољ. Настало затишје. Месец фебруар, а ја у француској болници. Опет сам се вратио у јединицу.

Сада смо били поново на Црној Реци, на претстражи код села Бача. Једнога дана пита пуковник:

– Дајте ми два најхрабрија војника у чети.

Ја сам те ноћи био у извидници код неке срушене школе. Дошао покојни Краљ Александар и војвода Мишић у ров. Краљ таман разговара са једним наредником. Ја наилазим.

– Наредниче, проговори Престолонаследник, чуо сам да си храбар војник. Јеси ли јунак?

– Височанство, могу да кажем само да нисам кукавица. То ми, вала, нико не сме казати. Прошао сам од Мердара до Скадра, и од Демир Капије до Тиране. У светском рату од Београда довде. Рањен сам на Мердару, код Криволака, у десно раме. Код Београда сам рањен у десну ногу, и сада на Црној Реци, па ето, Височанство, ја мислим да нисам кукавица.

– Можемо ли још да ратујемо, наредниче?

– Можемо, Височанство, до смрти.

– Јеси ли одликован, наредниче?

– Јесам дванаесте сребрном медаљом, 1913. златном, 1914. руским Крстом Светога Ђорђа, а добио сам сад неку похвалницу и указ, али ордена још нема.

– Добићеш сада, рече Краљ и са својих груди скиде ево ову звезду и прикачи је мени.

– Желиш ли што, наредниче?

– Ништа, Височанство, само да се вратимо у слободну домовину.

То је било 14. марта 1917. Почетком априла спремамо се да прославимо Ускрс. Дође наређење да се сва моја ратна документа пошаљу Врховној команди. Неколико дана после тога ето ти генерала Гиоме са нашим командантима. Тражи мене.

– Ево ти, јуначе, француско ратно одликовање. Ово треба вечито да носиш.

Тако сам добио и француски орден “Медал милитер”, како ли се већ зове.

После стиже ново наређење да сви наредници који су двапут рањени, морају бити повучени из ровова. Ја нисам хтео.

С пушком сам дошао, с пушком ву се и вратити у Србију. Али није било како сам ја хтео. Повукли су ме из рова и једно време једнако сам пратио Престолонаследника Александра по фронту. Ни сам не знам како сам упао у дворску чету. После већ знате како је било.

Непријатељи су пред нама бежали као мишеви, а ми усиљеним маршем наступали, само да се што пре вратимо у земљу. У Скопљу сам чуо да ми је отац још жив, али Бугари направили триста чуда у унутрашњости. Месеца октобра добио сам седам дана отсуства. Баш предвече долазим у своје село. Све изгорело, све попаљено и сравњено са земљом. Чељад гладна, боса… Подигли неку колибу па се шћућурили. Отац стар, превалио седамдесету. Кад ме угледа, поче да плаче и прича, прича…

Издржим тако седам дана, па се поново вратим у дворску чету. Сада смо били у Београду. Али ја нисам волео да останем. Тражио сам Прокупац или Крушевац, да би лакше могао помагати братску сирочад. Остало десеторо сирочади, браћа ми изгинула, а деца гола и нејака. Требало је подизати их и хранити. Тако добијем Крушевац. Ту сам као жандармериски водник служио све до 1931, а онда сам пензионисан. Због рана. Нисам могао више да издржим. Често ми се јавља нека светлост пред очима… Све улица игра преда мном кад пролазим, тресу ми се зенице. Нарочито кад се мења време.

Али живим, хвала Богу. Сад су дошли млађи и бољи од нас. Они само из приче знају за наше невоље. Али боље је да то увек остане само далека прича за њих него да и они прођу онај пут који смо ми морали да прођемо.

Текст из књиге “Витезови Карађорђеве звезде са мачевима“ Томислав С. Влаховић, 1988:

Благоје је до 1912. године ратовао пуних шест година. Он је са комитама војводе Воје Танкосића четовао по Косову и Македонији и стицао ратно искуство које ће користити и њему и његовим војницима које ће он водити у свим ботбама у три тешка рата од 1912. до 1918. године.

Благоје је био између два рата на служби у Приштини као титуларни каплар а пореклом је негде из Топличког округа. Ратовао је у познатом Гвозденом пуку књаза Михаила у његовој првој чети другог батаљона. Његов ратни пут је био у великом рату од Цера, Дрине, Колубаре, Космаја, Царевог Села, Призрена, Пишкопеје, Струге, Елбасана, Тиране и Валоне одакле је доспео на Крф.

За показану храброст и вештину у командовању јуришним јединицама наредник Благоје је много пута одликован и похваљиван, а наредба начелника штаба број ФДЈ 43558 гласи:

„Командант Прве армије предложио је за похвалу десетара прве чете другог батаљона Другог пешадијског пука наредника жандарма Благоја М. Крушића за следеће заслуге:

Првог до 25. септембра 1916. године при прелазу Црне реке у извршењу јуриша на непријатељске редове, у рововима показао је особиту личну храброст, бацајући бомбе у ров, а потом гонећи са својом десетином разбијеног непријатеља.

Од 2. до 6. октобра 1916. године северозападно од села Славице при јуришу његове чете, са десетином је упао у непријатељски ров, отео митраљез и лично убио бугарског официра код митраљеза. Трећег до 29. октобра 1917. године на положају Чарке, када су Бугари вршили контранапад, наредник Крушић показао је извапредну храброст, бацајући бомбе на непријатељске наступајуће трупе када је и рањен.

Наредника Крушића износим за пример и извор јунаштва и похваљујем га целој војсци.

Врховни командант његово краљевско височанство престолонаследник Александар благоизволео је за ова дела подарити нареднику Крушићу златан војнички орден Карађорђеве звезде са мачевима.

По заповести врховног команданта начелник штаба – ђенерал П. Бојовић, својеручно“

Поред Карађорђеве звезде са мачевима Благоје је носио Георгијевски крст, француску Војну медаљу, две Обилићеве медаље за храброст и све четири споменице из ратова од 1912. до 1918. године. Као комита добио је добровољачко уверење. Нема података до када је живео Благоје М. Крушић.