Мапа Госпића и околине са главним местипа пронађених српских жртава Фото: Weather-forecast.org
Два и по месеца из подрума нисмо изашли, присећа се Милица тешких дана у Госпићу у јесен 1991 године
Сад, ових дана, када је почео овај најновији рат, када је на ТВ екрану видела колоне избеглица, рушевине, пуцњаву, рањенике, крв, побијену децу, Милица Смиљанић (74) сетила се подрума у Госпићу, 1991. године, у коме је са мужем Станком, девером Миланом – Бајом и свекрвом, провела два и по месеца. Вратиле су се страдања, оног дана кад су јој одвели Станка и девера да их више никад не види, сетила се страха, страшног и непојмљивог ономе ко кроз то није прошао.
„Само мир да буде, нек језиком ратују годинама, деценијама, нека рат на тај начин никако не прекидају, само новог рата и страдања да не буде, јер, ако ко зна шта је рат, шта је страдање, ја знам“, каже Милица.
Уствари, за ове 32 године од злочина у Госпићу чија је годишњица била пре који дан и који је неким чудом преживела, нема дана, ниједног јединог, ни ноћи посебно, да се не сети страха, страдања, оних тешких мука, ишчекивања кад ће цокула ударити у врата подрума, кад ће се наћи пред пушчаним цевима, кад ће људско зло доћи по њих…
„Све је почело у августу, крајем месеца, пуцњава, муж и ја крили смо се неко време у стану, у поткровљу, онда смо сишли у подрум. Знам само да је било страшно. Пре тога убију два Србина, па одједном, наводно, убијено пет Хрвата. И, уместо да их сахране, склоне, ко зна ко их је побио, тела убијених донели су у Госпић, приказивали народу, само да што више прошире мржњу. А та мржња била је грозна. У Госпићу тада је остало, после сам сазнала, 158 Срба, радника, пензионера, конобара, судија, људи невини, ни зашта криви. Два и по месеца из подрума нисмо изашли, ја сам са 90 килограма дошла на 60″, присећа се Милица тешких дана у Госпићу у јесен 1991 године.
Милица још чува потврду, „аусвајс“ каже, који је добила захваљујући добрим људима и што јој је на крају помогло и да спаси живот, дође из Госпића у Загреб, онда и у Србију.
Са њима је у подруму био Лука Шулентић, Хрват, глувонем човек, па је повремено излазио, одлазио до врта, копао шаргарепе, лука, кромпира, секао купус, довлачио у подрум. Од тога су некако преживели.
„Напољу се пуцало, ујутру до девет истрчимо, набавимо понешто, онда у подрум, почне пуцњава, на нашу зграду у којој је било доста Срба посебно су пуцали, наводно, ту се крију четници. До нас су долазили гласови да људи нестају, да их одводе, једном тако, престрашена сва изађе им из подрума, сретнем неког полицајца Жељка, кажем му шта се дешава, он ме пита знам ли ко одводи људе. Знала сам, али, нисам смела да кажем. Све наши комшије, суседи“, прича Милица.
Средином октобра, 16, 17. и 18. наступили су страшни дани, извођење Срба из подрума на стрељање углавном.
„Кад су дошли по мог мужа и девера било је ужасно. Дивљачки су ушли у наш подрум. `Устајте четници`, викали су, у мене су уперили пушку, натерали ме да идем до другог подрума да зовем људе да отворе врата… Кренула сам, шта ћу, звала сам оне људе унутра, у другом подруму, молила да отворе врата. Отворили су, сећам се, изашла је нека жена, каже – `Водите мене, сина вам не дам`… Мене су зграбили за рукав, испсовали, бацили у ћошак. Знам само да сам молила – `Немојте ми мужа, болестан је, немојте Милана`, кукала из свег гласа, није вредело“, присећа се Милица сваке секунда тог тешког дана.
Станко је тада имао 52 године, у подруму, који секунд пре него штосу га извели, последњи пут га је видела. Касније је у једној од гробница нађено Станково тело, Милица је мужа сахранила у Београду, тела девера Милана и даље нема.
„Од свих људи из подрума који су одведени, вратио се једино Шулентић, Хрват који је био са нама у подруму. Кад су ваљда после на камиону легитимисали одведене, видели у личној карти да је Хрват па су га отерали. Он се вратио у подрум, рекао је само да су их одвели некуд према Смиљану. А растанак са мужом…Ма какво праштање, распалили су ногом у врата, упали, покупили их, одвели… Сећам се само страха, шока, укоченог погледа, од страха нисмо могли ни говорити, нити смо шта једно другом стигли да кажемо. То је било 16. октобра, после сам сазнала да су их све, и мог мужа и девера стрељали два дана касније, 18. октобра“, присећа се Милица којој је, прича отац Србин, мајка Хрватица. Никад, вели, није била оптерећена ни српством ни хрватством.
„Ако је човек добар, човек је, ако је зло, па и да је рођени брат, онда је зло“, каже.
И она сама после одвођења и нестанка мужа Станка, месецима касније скоро да није могла говорити, тек понеку реч, тихо, сећа се страшног бола у стомаку, грча.
„Остала сам у подруму са двема бакицама. Нису ме дирали, сећам се, говорили су само, пошто сам ја одрасла у ђачком дому – `она сиротиња из дома`. Али, дирали су ме што су ми одвели мужа и девера, комшије, као да су и мене одвели. Уствари, боље да су и мене одвели са њима. После сам успела да добијем ту потврду, преко Брушана, Велебита, Оштарија, Карлобага, после више контрола дођем до Загреба. Зима је била, цео дан смо путовали аутобусом. Преноћила сам код неких људи. Не дао бог ником да прође оно што сам прошла“, прича Милица.
После је кренуо избеглички живот у Србији. Сваких шест месеци ново место, нова барака… Назови живот.
„Бацали су ме овде, онде, на крају и у Црну Траву. У свим мукама, највише ми је помогао патолог др Зоран Станковић. Како је то добар човек и добра душа била. Народни човек, знао је човека да утеши и кад је највеће зло. Никад му нећу заборавити оно што је учинио за мене. Захваљујући њему и тело мужа сам некако допремила овде. Кад је све прошло ишла сам да видим гробове тих 24 Срба који су тада побијени. Данас, не прође ни дан да се не сетим подрума и оних мука, страха, дана кад сте се бојали своје сене, ишчекивања кад ће доћи да нас воде. И Станковог укоченог погледа. И све што више гледам ово зло што се надвило над светом, све ми је горе и горе“, каже Милица.
По подацима Документационо-информативног центра „Веритас“ међу најмање 124 Срба побијених октобра 1991. године у Госпићу и околини, било је 38 жена, а до ових дана пронађени су и сахрањени посмртни остаци тек 50 ликвидираних…
Тројица Хрвата који су осуђени за овај злочин, одавно су на слободи.
Зоран Шапоњић
