Вечерње новости, 2. 10. 2023, ’Господе, допусти ми да се држим српски‘: Србима су после оба светска рата непријатељи одали почаст

Ребека Вест Фото:: Вечерње новости

Ребека Вест, енглеска књижевница, ауторка једног од најпохвалнијих путописа о Србима Црно јагње и сиви соко, записала је у Лондону, у пролеће 1941, током немачког бомбардовања:

– Док сам размишљала о могућој инвазији, или када би бомба пала у близини, често сам се молила: „Господе, допусти ми да се држим српски!“

Писмо извесног мајора Хелмута из Луфтвафеа, које је у пролеће 1941. послао рођаку у Хамбург, описује атмосферу у Београду после немачког бомбардовања и уласка окупатора.

Овај архивски документ открива да се врло брзо по окупацији појавио српски национални покрет отпора.

– Осећам се као да сам пао падобраном у врашко непријатељско гнездо. Град је разрушен и спаљен. Прљав. Још све мирише на паљевину. Када летим и посматрам из ваздуха ову земљу, изгледа ми врло питома. Али није тако, драги мој Гинтере. Овај град је заиста полудео! Погледи су мрски и изазивачки. То и није чудо, јер смо их страшно удесили бомбардовањем. Али већ два месеца овде праште револвери и горе наши камиони. Не знам шта хоће ти њихови фанатички дечаци када пале новине и гараже или када врше атентате на фелдвебеле. Сви се жале да се непријатно осећају у овом граду. Кад увече излазим из аутомобила, имам осећање као да ће ми сваког часа неки груби Балканац сручити метак у главу. Како би то била глупа смрт, погинути од куршума неког фанатичног националисте.

Драги Гинтере, ти си стари ратник, али тако нешто ниси доживео. Неспокојство полако кида живце. Постаје сувише врело у овом граду на југу Европе – писао је мајор Хелмут.

Сведочанства попут овог нису коришћена у послератној југословенској историографији, јер говоре о српском покрету отпора који је настао пре немачког напада на СССР због кога је уследио комунистички позив на устанак.

ДА СУ РАВНОГОРСКЕ борце окупатори сматрали озбиљним непријатељима, сведоче речи генерала Паула Бадера из фебруара 1943. године:

– Србин је по природи националист и стално мисли на ослобођење своје отаџбине. Српски народ је чврст и непоколебљив, од свих балканских народа најспособнији.

На суђењу фелдмаршалу Вилхелму Листу, окупационом заповеднику Балкана, сведочио је немачки историчар Рудолф Ибекен, који је присуствовао разговорима у немачкој Команди Југоистока. Он је открио да су штапски официри често говорили да су Срби најизванреднији и најдаровитији елеменат на Балкану.

ЈЕДАН од шефова немачке обавештајне службе за време Другог светског рата др Вилхелм Хетл, под псеудонимом Валтер Хаген, у књизи „Тајни фронт“ осврнуо се и на Србе:

– Сасвим супротно Хрватима, српски народ располаже једним изразитим политичким даром.

Он је дисциплинованији, консеквентнији, издржљивији, али има једну опасну болест: претерани национализам. Српски народ је одуховљен политичком свешћу о својој мисији, која не стоји у сразмери с реалном снагом и способношћу извршења овог вредног али малог народа.

Херман Нојбахер, специјални Хитлеров опуномоћеник за Балкан, у својим сећањима на ратне дане је написао:

– Хитлер је био убеђен да ће Срби, чим им се опет пружи прилика, поново бити водећа балканска сила. Хитлер је поштовао Србе, и ја претпостављам да то потиче из времена балканских ратова 1912. и 1913. године, а тај респект према Србима још је више порастао када је српска армија постигла у Првом светском рату војничке успехе против аустроугарске војне силе. Иза Хитлеровог неповерења према Србима крије се, заправо, његово потајно признање и дивљење према њима.

* * * * * * * * *

ГЕНОЦИД ПРЕЋУТАН ЗБОГ „БРАТСТВА И ЈЕДИНСТВА“

НЕМАЧКИ ПРОТЕСТАНТСКИ свештеник Фридрих Грисендорф је после капитулације Трећег рајха 1945. одржао проповед у селу Евербург крај Оснабрика, где је рат провело хиљаде српских заробљеника. Немаци су после ослобађања логора очекивали одмазду дојучерашњих робова, али ње није било.

– Наша отаџбина је изгубила рат. Победили су Енглези, Американци, Руси. Можда су имали бољи материјал, више војске, боље војсковође. Но то је у ствари изразито материјална победа. Ту победу су однели они. Међутим, има овде међу нама један народ који је од свих победника извојевао једну много лепшу, другу победу. Победу душе, победу срца, победу мира и хришћанске љубави. Тај народ су Срби. Ми смо их раније само површно познавали.

Али смо такође добро знали шта смо ми чинили у њиховој отаџбини. Убијали смо на стотине Срба који су бранили земљу. За једног нашег убијеног војника, који је иначе представљао власт окупатора-насилника. Па не само што смо то чинили, већ смо са благонаклоношћу посматрали како тамо на Србе пуцају са свих страна: и Италијани, и Мађари и Шиптари и Бугари – говорио је својој пастви Грисендорф.

Подсетио је Фридрих Грисендорф да се међу њима током рата налазило 5.000 Срба официра који су некада били друштвена елита своје земље, а „сада личе на живе костуре, малаксали и изнемогли од глади“.

– Знали смо да код Срба живи веровање да „ко се не освети – тај се не посвети“. И ми смо се заиста плашили освете тих српских мученика. Бојали смо се да ће они после капитулације наше земље чинити с нама оно што смо ми њима чинили. Већ смо у машти гледали нашу децу како плове низ канализацију или их пеку у градској пекари. Замишљали смо убијање наших људи, силовање наших жена, рушење и разарање наших домова. Међутим, како је било? Кад су покидане логорске жице и када се стотинак хиљада живих српских костура расуло слободно по нашој земљи, они су миловали нашу децу поклањајући им бомбоне, мирно разговарали са нама. Срби су дакле миловали децу оних који су њихову отаџбину у црно завили. Та победа је већа и узвишенија од сваке материјалне победе! Такву победу, чини ми се, могли су извојевати и задобити само Срби, одгајани у њиховом духу и јуначким српским песмама које је наш Гете тако много волео. Ова победа ће вековима живети у душама Немаца, а тој победи и Србима који су је извојевали, желео сам да посветим ову моју последњу свештеничку проповед – закључио је Грисендорф.

Евакуација савезничких авијатичара из Бољанића 1944. Фото: Halyard Mission Foundation

СРБИМА СУ, КАО И ПОСЛЕ Првог светског рата, непријатељи одали почаст. Међутим, са савезницима је било другачије. Срби, највеће жртве балканских простора у Другом светском рату, по Коминтерниној формули проглашени су хегемонистима, почела су стрељања десетина хиљада идеолошких неистомишљеника у Србији. Тотални геноцид над српским народом у Независној Држави Хрватској је прећутан због „братства и јединства“, као и после Првог светског рата.

Западни савезници су све то посматрали равнодушно. Чак и Американци, иако су током 1944. припадници Југословенске војске у отаџбини спасли 512 америчких пилота које је немачка артиљерија оборила изнад Србије. Иако је генерал Михаиловић због тог подухвата добио орден Легије части од председника Трумана, после рата, ради добрих односа Титове Југославије и САД, ова мисија под кодним именом „Халијард“ није помињана. Америчка медаља је тек 2005. уручена Гордани Михаиловић, кћери генерала Драже.

Указ о додели Легије за заслуге највишег степена (највише америчко одликовање које може бити додељено странцу) генералу Драгољубу Михаиловићу, посмртно, 29. марта 1948. Фото: Архива

ТРУМАНОВО ПРИЗНАЊЕ

АМЕРИЧКИ председник Хари Труман је у образложењу ордена Легије части који је додељен генералу Михаиловићу написао: – Генерал Драгољуб Михаиловић се на изузетан начин истакао као врховни командант југословенских оружаних снага, а касније и као министар рата, организовањем и вођењем веома важних снага отпора против непријатеља који је окупирао Југославију, од децембра 1941. године до децембра 1944. године. Невероватним напором његових неустрашивих јединица, многи авијатичари Сједињених Америчких Држава су спасени и безбедно враћени пријатељској команди. Генерал Михаиловић и његове снаге, иако нису били одговарајуће снабдевани и лишени свега, борили су се под крајње тешким условима и суштински су доприносили савезничкој ствари и помогли у постизању коначне победе Савезника.

 
Борис Субашић