РТ Балкан, 7. 7. 2025, Бранко Жујовић: Потпуковник Џон Е. Среј: Између историјских чињеница о Сребреници и спонзорисане пропаганде (I)

Факовићи: Добрина Продановић са лобањом сина Живана убијеним у Ратковићима (Сребреница, 1993, детаљ). Фотографије страдалог Живана и његове мајке коришћене су антисрпској пропаганди као наводна фотографија муслиманке са сином кога су убили Срби Фото: Глас Српске, Музеј историје Југославије, „Лекције из 1991“, Милош Цветковић

Амерички обавештајац у свом извештају из октобра 1995. године наводи да је Насер Орић рекетирао Сребреничане, нарочито оне који су радили за УН, приморавајући их да му уступају 80 одсто зараде и купују цигарете по повлашћеним ценама у интендатурама УН које је овај касније препродавао

Уочи тридесете годишњице злочина који су српске снаге починиле у Сребреници поново расту пропагандни притисци дела западних центара моћи да се овај злочин, уз помоћ муслиманског Сарајева, у светској јавности промовише искључиво као геноцид.

У пракси, то значи да се свако критичко промишљање у вези са ратом у Босни и Херцеговини, а нарочито у вези са догађајима у Сребреници 1995. године, на пример неприхватање праксе да се заједно са жртвама злочина сахрањују војници страдали у борбама, односно у научном смислу примерено квалификовање тог злочина (масакр, тежак злочин…) у односу на наметнуто (да је посреди геноцид), „кенселује“ као тобожње негирање самог злочина.

Интерпретација важнија од самих жртава

Лако је уочити да за поменуто део западних центара моћи и данашњу бошњачку владу у Сарајеву није важан сам однос према злочину у Сребреници, већ искључиво однос према наметнутој политичкој квалификацији тог злочина, што на неки начин представља друго убијање сребреничких жртава.

Посреди је, без и мало сумње, спин операција широких размера која, уз цикличне узлете различитим поводима, траје деценијама, а која, уз ниподаштавање злочина почињених над српским становништвом, за циљ има да осујети сваку могућност да Срби и данашњи Бошњаци у Босни и Херцеговини (БиХ) у догледној будућности постигну обострано прихватљив договор о животу у оквирима БиХ.

Отуда се вреди подсетити онога што је о рату у БиХ, октобра 1995. године, дакле док је тај рат још трајао, записао амерички обавештајни потпуковник Џон Е. Среј који је био на служби у Сарајеву и имао непосредан увид у стварна дешавања на терену, а што се у знатној мери разликује од извештаја западних медија и њиховог наратива чије последице осећа цео Балкан већ три деценије.

Продаја босанског мита

У опширном чланку „Продаја босанског мита Америци: Купац нека се чува“ (SELLING THE BOSNIAN MYTH TO AMERICA: BUYER BEWARE), овај посвећени војник примећује да Америка није била толико патетично преварена још од времена када је Роберт Макнамара помогао да се микроуправља и ескалира рат у Вијетнаму.

„Популарне представе у вези са босанском муслиманском владом (Бошњацима, како воле себе да зову) створене су уз помоћ продуктивне пропагандне машинерије. Чудна комбинација три главна ‘спин доктора’ – ПР фирми које су радиле за Бошњаке, медијских коментатора и симпатизера у америчком Стејт департменту – успела је да манипулише илузијама у циљу остваривања муслиманских циљева. Различити стилови, приступи и нагласци отежавају препознавање међусобне сарадње ових група, али се одређена поклапања ипак уочавају када се њихове активности пажљивије анализирају. На пример, заједничка емоционална снага њихових напора омогућила је да се утиче на расправе у Конгресу, где су многи стручњаци (који би свакако требало да знају боље) подржали укидање ембарга на оружје како би се ‘невиним муслиманским жртвама’ омогућило да се равноправно боре против Војске Републике Српске“, навео је потпуковник Среј.

Кампању су платиле богате земље Персијског залива

Среј је у овом извештају, који је приложио Канцеларији за стране војне студије у САД, децидно навео и изворе муслиманске пропаганде.

„Кратко разматрање улоге ПР компанија које подржавају кампању дезинформација босанских муслимана неопходно је пре било какве дискусије о бошњачкој пропаганди. Њихови заједнички напори постали су нераздвојиво испреплетени, и практично је немогуће утврдити где почињу и завршавају појединачне одговорности. Богате земље Персијског залива, које плаћају ове услуге, одабрале су моћне агенте утицаја за промоцију бошњачке муслиманске агенде на Западу.

У добро истраженом и проницљивом чланку… професор К. Г. Јакобсен са Универзитета Карлтон у Канади описује грехе компанија Hill & Knowlton и Ruder Finn – две водеће ПР фирме са Вол Стрита које су учествовале у овој сложеној представи. Прва је управљала веома успешном јавном кампањом Кувајта пре операције ‘Пустинска олуја’. Њена ‘достигнућа’ укључују убеђивање америчке јавности у измишљену причу да су ирачке трупе избацивале кувајтске бебе из инкубатора. Извршни директори друге фирме поносно су се хвалили успехом у придобијању значајног дела америчке јеврејске заједнице за бошњачку ствар, упркос нетрпељивости владајуће муслиманске елите у Босни према јудаизму“, наводи потпуковник Среј, истичући да су успешни напори ових ПР фирми резултирали приказивањем српских злочина као једностраних, што је озбиљно нарушило будуће моралне процене.

Српске жртве представљане су као муслиманске

Ево шта је овај амерички официр приметио са чињеничне висине своје обавештајне позиције у Сарајеву, не негирајући, притом, постојање српских злочина:

„Болесни Срби у муслиманским логорима приказивани су као муслимани у српским логорима; бошњачко етничко чишћење је игнорисано; статистике о мешовитим браковима су преувеличаване како би се створила слика о предратном суживоту; помоћ из Србије је преувеличавана или измишљана како би се наметнуле санкције и ембарга; војне предности ВРС-а лажно су упоређиване са наводним муслиманским недостатком ресурса; бошњачке офанзиве (чешће од напада ВРС-а) намерно нису извештаване; оптужбе за масовна силовања су намерно измишљане и преношене у медијима – и списак се наставља с још одвратнијим примерима које је јавност прихватила без поговора“, навео је потпуковник Среј, уз напомену да су поменуте ПР компаније, несумњиво, водиле изузетно успешну пропагандну кампању усмерену заправо против САД.

Анализа дезинформација захтевала би томове…

Јавност данас види Србе као оличење зла, а ризница дезинформација која је ширена о босанском грађанском рату захтевала би томове да се у потпуности анализира, констатовао је потпуковник Среј.

Неки од преовлађујућих митова о босанској муслиманској влади које би непристрасни посматрачи требало без оклевања да доведу у питање укључују: њена преувеличана и јадиковна представљања као невиних жртава; тврдње о растућој војној способности којој недостаје само модерно тешко наоружање да би се постигла равнотежа; наводно право власништва над спорним територијама; и најважније, дволичну прокламацију да јој је циљ успостављање либералне, западњачке демократије за све етничке и верске групе.

„Невине жртве“

Поглавље у извештају потпуковника Среја носи наслов „Невине жртве“. Посреди је анализа догађаја у самом Сарајеву током рата.

„Приче о ‘невиним жртвама’ најуспешније погађају у срце светске јавности. Потресне слике невине деце која су тренутак пре него што су их убили кукавички снајперисти мирно играла на празним и сигурним игралиштима; цивили (жене и старији) који су убијени само зато што су покушали да пређу улицу; људи који се провлаче између анти-снајперских штитова, врећа с песком и заштитних возила УН само да би купили векну хлеба. А наравно, најзлогласнији су минобацачки напади на сарајевску пијацу Маркале, 5. фебруара 1994. и 28. августа 1995. године. У тим нападима убијено је 68, односно 37 невиних људи, и оба инцидента послужила су као повод за НАТО ваздушне ударе“, наводи потпуковник Среј.

Али, ко сноси одговорност за крваве улице Сарајева? И напади минобацачима и снајперски инциденти захтевају детаљнију анализу, наводи он.

Потпуковник Среј је указао на извештаје који су, првенствено, били усредсређени на други минобацачки напад, али напомиње да се технички фактори једнако односе и на први инцидент.

„Поред тога, нека врло тешка питања и даље остају без одговора у вези с разорнијим догађајем из фебруара 1994. године. Та питања укључују: зашто су људи доведени на то подручје неколико минута пре напада? Како је влада, која непрестано правда своју неспособност да испоштује краткорочна примирја због недовољне комуникације, чудесно успела да обавести медије и истовремено пошаље амбулантна возила на лице места у року од неколико минута? Зашто је репно крилце минобацачке гранате необјашњиво нестало убрзо након напада?“, запитао се потпуковник Среј.

Ко је такође пуцао по Сарајлијама?

Он је подсетио и на чињеницу да постоји низ недоследности у вези са ова два трагична догађаја који званичну верзију и те како доводе у питање, али и наводи у нашој јавности потпуно заборављену истрагу УН о употреби снајпера у Сарајеву.

„Снајперски инциденти заслужују једнако пажљиву анализу. Објективни посматрачи у Сарајеву често описују гнусне активности снајпериста с обе стране, али упорне су сумње да су муслимани убијали сопствене грађане кад год је постојала могућност за медијски ефекат“, навео је потпуковник Среј.

„Бошњачки портпароли одбацују овакве тврдње као потпуно лажне и тврде да су то само изговори УН-а за сопствену неангажованост. Акције против снајпериста које је спровела Заштитна мисија УН (УНПРОФОР) у Сарајеву представљају, у ствари, прилично импресивне операције. Тимови задужени за ту дужност пролазе изузетну обуку и користе најсавременија оптичка средства и опрему. Захваљујући тим способностима, Французи су недавно одлучили да провере више од три године старе сумње УН. Њихова истрага је дефинитивно (њиховим речима) потврдила наводе УН ’да је одређена паљба долазила од стране војника бошњачке владе који су намерно пуцали на сопствене цивиле‘“, наводи потпуковник Среј.

„Снајперски инциденти такође показују ефикасност унутрашње бошњачке пропаганде. Грађани Сарајева су толико снажно (и лажно) индоктринисани од стране своје владе да верују да УНПРОФОР треба да се укључи у рат на њиховој страни, те су повремено одбијали да помогну сопственим сународницима рањеним на улици. Пензионисани канадски генерал Луис Мекензи, први командант УН у Сарајеву, речито је описао тај феномен у једном одломку своје књиге:

’Са наредником Форестом и капетаном Белислом, који су ризиковали живот да спасу две Муслиманке које су снајперисти ранили на главном путу кроз Сарајево. Упркос овом херојском чину, били смо (УНПРОФОР) осуђени, јер нисмо поново ушли под ватру да бисмо извукли друге жртве за које је Форест већ потврдио да су мртве. Све се то десило док је Територијална одбрана (ТДФ) била у близини, а посматрачи су ипак одлучили да осуде војнике УН који су управо спасили два живота‘“, наводи потпуковник Среј.

Подриње, Кравица, 7. јануар 1993. године: Насер Орић са делом своје јединице Фото: Архива, Институт за истаживанје српских страдања у XX веку, заплењен ратни материјал ВРС, Архив Републике Српске

Орић рекетирао Сребреничане

Потпуковник Среј, који у извештају није штедео ни српске ратне профитере, наводи да су неки од муслиманских официра „одржавали значајне везе са организованим криминалом“.

„Најуочљивији пример био је Насер Орић, бошњачки командант ’заштићене зоне‘ у Сребреници, пре него што је она пала… Међутим, он је, такође, експлоатисао муслиманске цивиле у енклави који су радили за УН, изнуђујући од њих чак до осамдесет одсто прихода за своју личну корист. Такође их је приморавао да купују своју додељену квоту цигарета у продавници субвенционисаној од стране УН, намењеној холандским трупама које су чувале то подручје. Орић би, затим, те цигарете конфисковао и продавао их на црном тржишту. Био је и вешт пропагандиста. Када је муслиманска влада једном приликом ненамерно дала до знања да разматра могућност размене Сребренице за подручје око Сарајева, Орић је брже-боље одржао ватрени говор, подсећајући на најпознатије борце за слободу у историји, како неће предати своју земљу. Наравно, Орићу је мало било стало до енклаве или њених људи. За њега је рат представљао само средство за личну промоцију“, наводи амерички обавештајац.

Сребреница и Жепа пале због муслиманских напада на српска предграђа око Сарајева

„Медији често затварају очи пред другим аспектима бошњачке војне пропаганде. Када се Делић хвалио да ће ’пробити опсаду Сарајева‘, а затим изгубио, не само ту битку већ и источне енклаве, Жепу и Сребреницу, медији су жалили због неуспеха УН да заштити ’сигурне зоне‘. Уједињене нације никада нису имале војне капацитете да бране те енклаве на терену, а НАТО ваздушна моћ у тим случајевима била је само блеф. Сходно томе, УН никада није захтевала од Армије Босне и Херцеговине да се повуче из тих подручја. Бошњаци су били свесни да су сами одговорни за своју одбрану и редовно су изводили нападе на ВРС из тих позиција. Када је ВРС узвратила и заузела енклаве, пропагандисти су убедили свет да УН није у стању да испуни своју мисију. Поред тога, коментатори као да не схватају да заузимање тих подручја никада није било војно неопходно. Војске Републике Српске могла је једноставно да их изолује и изгладњује кад год је желела. Уместо тога, ВРС је послала поруку војне одмазде за Делићеве нападе на српска предграђа око Сарајева“, навео је амерички обавештајац.

Минобацач поред болнице требало да испровоцира српску реакцију

„У сличном медијском превиду, Бошњаци већ дуго држе минобацач у гаражи поред болнице Кошево. Повремено из тог оружја отварају ватру на српске положаје с намером да изазову противбатеријску паљбу која би погодила болницу и изазвала значајну медијску пажњу. Та чињеница је добро позната у граду, али се згодно прећуткује у медијским извештајима“, навео је у извештају потпуковник Среј.

Бранко Жујовић