СРНА, 5. 4. 2025, Српска памти: Нијемци у Алибунару на Васкрс 1941. године убили и солунске добровољце из БиХ

Парк у центру Алибунара: лево Румунска православна црква Св. Петра и Павла, десно Црква Светог Благовештења која је почетком Априлског рата постала немачки логор за таоце, а прота стратиште Фото: Wikimedia Commons, Давид Милојевић

Неколико дана послије шестоаприлског бомбардовања Београда 1941. године, њемачка војска је у Алибунару, јужнобанатској варошици, извршила ратни злочин над мјештанима и заробљеним припадницима југословенске војске, а међу убијенима била је и група некадашњих солунских добровољаца из Лике и БиХ.

О злочину у Алибунару се и данас мало зна, а у тој вишенационалној варошици, у коју су дошли преко Румуније, њемачки војници су за стријељање у знак одмазде бирали искључиво Србе, а злочин су извршили на православни Васкрс, и то у српској Цркви Светог Благовештења.

Виши кустос-историчар у Народном музеју у Панчеву Срђан Божовић, који је вршио истраживање од октобра 2001. до марта 2004. године, наводи у књизи Немачки злочин у Алибунару 1941. године да су Нијемци ушли у Алибунар 11. априла 1941. године, на православни Велики петак, и одмах почели да насумично пуцају у људе који су се затекли на улици, али и да улазе у куће, изводе мушкарце и убијају их.

Пошто је то био румунски крај, сви погинули били су румунске националности, а њемачки војници претходно су, због погрешне информације о наводним четницима, масакрирали и ромску колонију, гдје су убили скоро све мушкарце које су затекли.

Када је убијање престало, догодило се нешто неочекивано – приликом силаска са оклопног транспортера снајперским метком погођен је њемачки мајор, који је касније подлегао повреди.

Ни до данас није утврђено ко је пуцао на њега, али Нијемци су оптужили Србе и одмах почели да хапсе официре и војнике југословенске војске који нису успјели да се повуку из Алибунара, као и локалне мјештане и многе цивиле из других мјеста који су се овдје затекли.

За сабирни логор одабрали су српску православну Цркву Светог Благовештења у центру Алибунара.

Када су прикупили довољан број људи, њемачки официри извршили су тријажу и пустили кући Нијемце, Мађаре, Румуне, Словаке и Хрвате, а задржали Србе.

Друга тријажа направљена је међу Србима и њу су њемачки официри обавили уз помоћ домаћих Нијемаца који су прстом показивали на појединце, одлучујући ко ће од њих бити стријељан.

СОЛУНСКИ ДОБРОВОЉЦИ ИЗ ЛИКЕ И БиХ

У цркви је била и група људи из мјеста близу границе са Румунијом – Александров Гај, данашњи Купиник, које су Нијемци заробили на улицама Алибунара.

Загонетку откуда толико људи из Купиника на почетку рата у Алибунару, како наводи Божовић, разријешио је Исо Ракић из Купиника у изјави датој 2003. године.

Солунски добровољци поријеклом из Босне, Лике, Црне Горе, Херцеговине и дугих крајева, населили су се послије Првог свјетског рата у Александровом Гају /Купинику/, Милетићеву, Банатском Соколцу и околини, гдје им је краљ Александар Карађорђевић дао земљу и бавили се углавном пољопривредом и занатством.

Крај који су населили је уз саму границу са Румунијом и када је почео Други свјетски рат, према свједочењу Исе Ракића, група од педесетак људи је прије уласка њемачких трупа кренула пут уже Србије, вјерујући да ће тамо бити сигурнији.

Сматрали су да ће се Нијемци, чим уђу у Југославију, прво осветити солунским добровољцима, а можда и њиховим породицама, тако да их нису смјели чекати у својим кућама.

На путу према ужој Србији застали су у Алибунару и Нијемци су их ту изненадили, али је већина успјела да побјегне пут Панчева.

„Они који су заробљени на улицама Алибунара убрзо су стрељани. Сумња да ће се Немци осветити солунским добровољцима била је тачна“, закључио је Божовић.

Свједок Жива Јонов, који је из цркве одведен на присилни рад и жив дочекао крај Другог свјетског рата, испричао је да су једног дјечака из групе људи из Купиника хтјели да стријељају, а његов отац, који је такође био у цркви, молио је да му поштеде сина и стријељају њега.

„Нису се смиловали. Извели су обојицу и у групи са осталим заробљеницима стрељали их“, испричао је Јонов.

У порти цркве ископана је велика јама у коју су прво донијети неки од лешева насумично убијених људи са улица Алибунара. Међу њима био је и адвокат из Алибунара Хинко Хас, по националности Јеврејин, који је убијен када је дошао да њемачкој команди преда револвер у легалном посједу.

У ту јаму затим су убацивани Срби који су у групама извођени из цркве и стријељани.

ВЕЋИНА СТРИЈЕЉАНИХ И ДАНАС НЕИДЕНТИФИКОВАНА У ДВИЈЕ МАСОВНЕ ГРОБНИЦЕ

Јама у дворишту цркве се врло брзо напунила лешевима стријељаних Срба, па су Нијемци пронашли нову локацију за стратиште на излазу из Алибунара према Банатском Карловцу, звано Селиште.

У фебруару 1945. године локације су откопане, а од ископана 54 леша на Селишту, 16 су идентификовали сродници, а осталих 38 жртава није могло бити идентификовано и, према изјави свједока Виориела Манћуа, враћени су у земљу одакле су и ископани, гдје се и данас налазе без икаквог обиљежја.

Ексхумација у порти српске православне цркве показала је да је ту био закопан 51 леш, од којих су само 23 идентификована.

Анкетна комисија за утврђивање ратног злочина није утврдила укупан број стријељаних, међутим, како наводи Божовић, на основу података из њиховог рада, Матичне књиге умрлих у Алибунару, изјава свједока очевидаца и чланова фамилије настрадалих, може се рећи да је од 11. до 19. априла 1941. године у Алибунару и његовој непосредној околини стријељано близу 200 људи.

Како наводи Божовић, непобитно су утврђена имена 116 особа.

„Поред тога, треба имати у виду групу од више десетина заробљених војника и официра југословенске војске који су стрељани на Алибунарској коси, као и већи број појединачних убистава непознатих цивила и војника у Алибунару и на његовим прилазима“, закључује Божовић.

Више од стотину заробљеника из српске цркве отјерано је 15. априла у логор Сакалац код Темишвара, одакле су депортовани у логоре широм Њемачке.

Логор у српској православној цркви у Алибунару није затворен послије одласка заробљеника за Румунију, јер су Нијемци још истог дана почели да хапсе демобилисане југословенске војнике, који су се враћали у Алибунар, а довођени су и људи из околних мјеста, да би послије 19. априла престала хапшења и логор је престао да постоји.

НИГДЈЕ НЕ ПИШЕ ДА СУ СТРИЈЕЉАНИ ЉУДИ УБИЈЕНИ ЗАТО ШТО СУ СРБИ

Велика хумка са тијелима стријељаних Срба у порти цркве ограђена је зидићем и на њој је дрвени крст, а у дну крста је тек октобра 1990. године постављена мала табла са меморијалним текстом.

Иако су Нијемци за стријељање одбрали искључиво Србе, у тексту на табли се наводи само да ту почивају родољуби које је окупатор стријељао 1941. године.

Општина Алибунар је тек августа 2001. године на стуб крај улаза у порту цркве поставила меморијалну таблу, без навођења имена и са натписом у којем се, између осталог, наводи да су ту убијени „цивили и војници – браниоци Алибунара и јужног Баната од агресије нацистичке Њемачке“.